Кецмановић: Додиков утицај одавно не зависи од функције - утицај функције зависи од њега

КАРАН ЋЕ ПОБЕДИТИ НА ИЗБОРИМА, ПА ЋЕ САРАЈЕВО И ПРОТЕКТОРАТ НАСПРАМ СЕБЕ ИМАТИ – ДВА ДОДИКА

"Два Додика" - Милорад Додик и Синиша Каран

* Милорад ДОДИК ће - захваљујући ауторитету и харизми, коју немају ни Мерц, ни Макрон, ни Стармер, заједно са Шмитом, ОХР-ом, ПИК-ом – и ако не буде председник Српске имати већи јавни утицај него иједна опозициона странка

* А када најављеном руско-америчком  „Комисијом за Балкан“, недорасла ЕУ буде избачена из игре, завршиће се и ово лудило у БиХ, а дотле ће институције система и челни кадрови (Цвијановић, Каран, Стевандић, Минић) увежбати већу самосталност и одговорност, народ ће добити више прилике да се директно изјасни на реферндумима

* Ситуацију у којој и јесте и није председник Додик је сам сажео: „Бићу предсједник за свакога ко ме као таквог прихвата“. А већина у Српској гласањем за Карана, показаће да Додика „прихвата као председника“ и да ЦИК, ПИК, ОХР, В.П. ванредним изборима нису ништа постигли

* Сенад Хаџифејзовић је у једном моменту, очајан што је Додик још једном блокирао међународне притиске, узвикнуо у камеру: „Можемо ускоро очекивати да Додик почне да нас хапси ...“ Није довршио „умјсто да ми ухапсимо њега“

_________________________________________________________________

           Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

           ГОТОВО неопажено на високу политичку сцену Републике Српске посљедњих година и мјесеци испливали су „неки нови момци“, не као група и не одједном као резултат кадровске обнове, односно чистке у редовима власти, него, бар се тако чини, без Додиковог плана као ад хок рјешења од случаја до случаја.

           Да ли ће бити референдума, а да ли ванредних избора? Да ли ће бити једно и које, да ли обоје или ниједно? Да ли ће српске странке бојкотовати наметнуте изборе или неке хоће, неке неће? Да ли је Додик и даље предсједник у пуном капацитету, или формално није, а стварно јесте?

           О томе су из Бањалуке из дана у дан стизале бројне и противрјечне информације у којима се тешко разабрати. 

           Ономад, током боравка у Сочију, Додик је саопштио да ће Синиша Каран бити кандидат СНСД-а односно владајуће коалиције, што наравно значи да ће избора бити, да бојкота неће бити, и да ће актуелни министар за научни развој и високо образовање бити предсједник.

           Прво и друго се подразумијева, али на основу чега предпоставка да ће баш Каран добити највише гласова?

           Предложио га је Додик, кандидат је најјаче странке, нејака опозиција нема јаке кандидате, Станивуковић, једини озбиљан противкандидат неће ни учествовати. Сада је одједном све постало јасно и извјесно барем до краја идуће године и редовних општих и предсједничких избора. А што се тиче Додика, он и као само предсједник странке, која са коалицијом има већину посланика у парламенту, именује мандатара, потврђује премијере и министре, поставља директоре јавних предузећа остаје у седлу и без функције предсједника.

           Зна протекторат да је тако па у Сарајеву већ наглас думају како би му и то забранили, а он им из Сочија, гдје је, како каже, прикупио снагу, поручује да ће, ако ништа друго, формирати НВО.

Жељка Цвијановић

           Захваљујући ауторитету и харизми, коју немају ни Мерц, ни Макрон, ни Стармер, заједно са Шмитом, ОХР-ом, ПИК-ом - имаће већи јавни утицај  него иједна опозициона странка. Његов утицај одавно не зависи од функције, него утицај функције зависи од њега, па био он премијер, предсједник Републике, члан предсједништва БиХ или ништа од тога.  

           Није, међутим, Додик споменуо оно што је, како рекосмо на почетку, већ учинио: на значајне функције је промовисао нове људе. Синиша Каран, Саво Минић,  Жељко Будимир. А Жељка Цвијановић која се као српски члан Предсједништва већ рутински носи и са „једнонационалним“ тандемом Бећировић-Комшић, замјењује Додика у западним земљама гдје је њен предсједник под санкцијама.   

           У парламентарним демократијама, а то би Српска била да није под „привременом“ чизмом за редом седам високих представника пуних 30 година, функција предсједника републике је више репрезентативно-церемонијална, поготово ако га бира скупштина, а не непосредно народ на предсједничким изборима. Центар моћи протоком времена преселио се свугдје из парламента у владу, а из ње у доминантну партију, и напокон је отјеловљен у партијском шефу.

           Бирачи се тешко сналазе са алтернативним апстрактним идејама, идеологијама, програмима међу којим су, паралелним процесом дезидеологизације, разлике изблиједиле и готово нестале и предизборни програми им као јаје јајету личе.

           Лакше се идентификују са конкретном личношћу, човјеком од крви и меса, па се у странкама сиситематски његује култ лидера. У називима свих странака неизоставно се спомиње да су српске, да су демократске, да су народне, да се боре за правду и просперитет и сл. а тек када читате акрониме, ко би их разликовао.

           Зато у предизборним кампањама на билбордима, поред акронима странке стоји и пуно име и презиме лидера, а у међувремену сви понављају да све што је земља постигла у било којој области треба да захвали лидеру. Није то социјалистичко насљеђе његовања култа личности него општи тренд.

           Дугом владавином лидер постаје непокретни покретач свега и свачега, публика стиче погрешан утисак да се он о свему лично пита и о свему  сам одлучује.

           Важило је да у Српској, баш о свему, вриједи разговарати једино и искључиво са Додиком, као да тамо не постоји влада, министри, градоначелници, директори агенција и јавних предузећа. Никада то није било баш тако, али је код непријатеља РС у Сарајеву, Бриселу, Берлину створило утисак да је довољно склонити Додика и нема ни РС, „откинути аждаји главу па да тијело замре“.

           Заборавили су једну ситницу: да су свих тих седам в.п. наметнути споља, а Додик непосредно биран од народа и да га његов народ хоће на челу већ 20 година. То је код њега повратно створило обавезу да чини оно што народ жели и самопоуздање да то може и да оствари.

           Неоколонијални глобални центри моћи не воле јаке и дуговјечне лидере који имају моћ да им кваре политичке и комерцијалне империјалне пројекте, штитећи природне ресурсе своје земље. Неда им шуме, ријеке, оранице, руде.

           Рушење таквих лидера почиње кампањом о диктатури и корупцији у локалним извана спонзорисаним опозиционим медијима, а онда слиједи специјални догађај, случајна или инсценирана несрећа  (комунални пропуст са трагичним посљедицма, нерасвјетљена смрт опозиционог новинара или сл.), што треба да послужи као окидач да се покрену претходно наелектрисане масе. То је за Србе све већ виђено.       

           Бошњачки функционери са вишегенерацијском традицијом колаборације годинама су по западним канцаларијама систематски сатанизовали Додика и провоцирали домаћине да нису у стању да му стану у крај. „Видите шта вам Додик ради, а ви ништа!“

Ненад Кецмановић

           О медијима и да не говоримо: Сенад Хаџифејзовић је у једном моменту, очајан што је Додик још једном блокирао међународне притиске, узвикнуо у камеру: „Можемо ускоро очекивати да Додик почне да нас хапси ...“ Није довршио „умјесто да ми ухапсимо њега“.

           Колико су се само радовали када год би им се причинило да је готов, а кад би већ по који пут били разочарани, он и Амир Зукић би на своје ТВ канале позивали београдске аутошовинисте да их утјеше и охрабре, да „неће још дуго“, да га је „Вучић пустио низ воду“, да су у Бриселу чули ово, да у Вашингтону оно, у Загребу нешто треће, али све црње од црњег о Додиковој не смо политичкој будућности.

           А сада, пошто се ослободио затвора и потјернице, страхују да се не повампири и копају по биографијама споменутих новајлија на које је, поред оних старих, Додик распоредио терет власти.

           Жељка, већ ветеранка имала је више изврсних наступа попут оних на сједници СБ УН и у Дејтону поводом 30-годишњице Споразума, држи директну комуникацију са Ландауом, замјеником државног секретара САД и промотором Трампове нове политике у БиХ.

           Синиша Каран, полицајац од приправника у социјалистичкој станици милиције у Купресу, преко српског кадра у СИПИ у Сарајеву, до министра унутрашњих послова. Другу каријеру остварио је као шеф секретаријата Предсједништва и Владе РС у Бањалуци. Трећу као доктор права и проф. универзитета.

           Саво Минић, предсједник општине, доктор права, адвокат, министар за пољопривреду, изузетно омиљен међу колегама и сарадницима, свесрдно је прихваћен као премијер.

           Жељко Будимир је у јавности  уочен као савјетник који се не одваја од савјетованог, било да је овај у Москви, Будимпешти, Истанбулу, Београду или негдје у унутрашњости Српске. Свестрано образован, темељит и посвећен, овај проф ФПН у Банњалуци убрзо је постао и министар за науку и високо образовање а недавно му је Додик повјерио најосјетљивији ресор унутрашњих послова.

           Сви они су чланови предсједништва СНСД, доказани патриоти, лојални визији независне Српске и њему лично. 

           Када најављеном руско-америчком  „Комисијом за Балкан“, недорасла ЕУ буде избачена из игре, завршиће се и ово лудило у БиХ, а дотле ће институције система и челни кадрови (Цвијановић, Каран, Стевандић, Минић) увјежбати већу самосталност и одговорност, народ ће добити више прилике да се директно изјасни на реферндумима, па тако Додик неће бити „за све крив“.

           Ситуацију у којој и јесте и није предсједник Додик је сам сажео: „Бићу предсједник за свакога ко ме као таквог прихвата“. А већина у Српској гласањем за Карана, показаће да Додика „прихвата као предсједника“ и да ЦИК, ПИК, ОХР, В.П. ванредним изборима нису ништа постигли.

            „Имаће умјесто једног два Додика“, рекао је проглашавајући Карана за кандидата коалиције за једногодишњег предсједника. Зарад ојачавањања јединства на мјесец уочи избора, предсједници опозиционих општина почели су да се прикључују СНСД-у.   

             https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-dodikov-uticaj-odavno-ne-za...