Степић: У судару колективног Запада и светске већине су иглене уши за Српску

ТРИБИНА „ШТА ЈЕ ОДГОВОР СРПСКЕ НА АГРЕСИЈУ ПРОТЕКТОРАТА“ – ИЗЛАГАЊЕ МИЛОМИРА СТЕПИЋА

* Зар се није могло истрајати на дезавуисању лица које се представља као Високи представник, а без мандата верификованог у СБУН, и тако изнудити укидање те функције и Канцеларије Виског представника, односно окончање охаеризма као колонијалне управе? Била би то рискантна, али једино дугорочно политички исплатива и за Републику Српску пресудно важна битка

* Поновно преузимање политичко-дипломатске иницијативе за Републику Српску питање опстанка. Она мора, с једне стране, бити усмерена не као до сада на мање-више „нежно“ релативизовање позиције лица које се представља као Високи представник, већ на оштро, бескомпромисно и потпуно његово дезавуисање и укидање функције. Упоредо, с друге стране, неопходно је по сваку цену и до краја обесмислити институцију Уставног суда БиХ, који има улогу пуког муслиманског/бошњачког инструмента

* У томе би Српска пресудну помоћ требало да има у координисаном деловању са Србијом и наклоњеним страним факторима. Потребно је и стално подсећање на одузета овлашћења, те захтеве да се она врате без обзира да ли су захтеви у овом тренутку реално оствариви. Можда нису данас, али није искључено да ће бити сутра

* Добар индикатор у ком смеру ће се даље одвијати процес – наставком изнудице или преузимањем иницијативе – биће расправа на заседању СБУН 31. октобра коју ће иницирати председавајућа Русија. Наравно да ће с обзиром на све оштрије сучељавање на глобалном плану доћи до поделе између „колективног Запада“ и „светске већине“ сходно готово свим питањима, па и у вези Републике Српске, али можда су баш то „иглене уши“ кроз које она може и мора да прође      

_____________________________________________________________

           РЕПУБЛИКА Српска је у не тако давно протеклом времену постепено, опрезно, корак-по-корак преузимала политичку иницијативу. Прилично дуго водила је активну политику спрам агресивно, експанзионистички и хегемонистички настројеног тзв. политичког Сарајева.

           Круна таквог приступа било је лансирање у јавни простор, те на домаћу и делом страну политичку сцену, идеје о мирном раздруживању Републике Српске и Федерације БиХ ако се Дејтонски споразум не буде поштовао сходно његовом слову, а не духу, односно ако муслимански/бошњачки лидери и даље буду игнорисали неопходност „новог договора“.

           Управо на једном од ових округлих столова реафирмисана је та идеја.

           Избијање адута из српских руку

           При томе, у „б-х политичком преферансу“ српски чинилац прагматично је сарађивао са хрватском страном, која је такође угрожена муслиманским/бошњачким централизмом.

Миломир Степић

           Међутим, Република Српска очигледно се суочила са новом, ефикаснијом супарничком тактиком – двоструким здруженим антисрпским деловањем:

           1) ЕУ-компоненте „колективног Запада“ у лику нелегалног, самозваног Високог представника (будући да су се САД очигледно пасивизовале) и

           2) заједнички узурпираних институција на нивоу БиХ представљених у првом реду Судом БиХ и Уставним судом БиХ.

           Њихове доношене одлуке по правилу усмерене на штету статуса Републике Српске и против њених водећих политичких личности требало је да буду „смоквин лист“ за нелегалност, пристрасност и противправност.

           Тако се Република Српска нашла у контра-ритму, тј. у позицији да „изгуби темпо“ који је достигла, те да повлачи изнуђене, често контрадикторне и контрапродуктивне потезе. Такав, парадигматичан пример јесте оптужница, суђење и пресуда председнику Републике Српске. Читав случај, укључујући и епилог, није био усмерен само на његово компромитовање, криминализовање и елиминисање из политичког живота као симбола борбе Републике Српске за очување статуса стеченог и гарантованог Дејтонским споразумом и Уставом.

           Ноторна је чињеница да је исфабрикована афера усмерена како на дисциплиновање и председника лично и Републике Српске, тако и као егземпларна казна за оријентацију на Русију и Кину, као и на l'enfant terrible-a унутар ЕУ – Мађарску.

           Ништа мање – напротив – намењена је и очувању позиције БиХ као протектората и улоге ЕУ као неоколонијалне метрополе у времену када је криза њеног идентитета и међународне позиције увелико ушла у терминалну фазу.

           Скретање на погрешан колосек?

           У том контексту, да ли је Председников пристанак да се одазове фарси од суђења од почетка био погрешан с обзиром на оштро одбацивање легалности октроисаног Високог представника, Тужилаштва и Суда БиХ, те „крњег“ Уставног суда БиХ без српских чланова?

           Није ли требало то избећи и по сваку цену, до краја игнорисати те (квази)судске одлуке?

           Такође, зар се није могло истрајати на дезавуисању лица које се представља као Високи представник, а без мандата верификованог у СБУН, и тако изнудити укидање те функције и Канцеларије Виског представника, односно окончање охаеризма као колонијалне управе?

           Била би то рискантна, али једино дугорочно политички исплатива и за Републику Српску пресудно важна битка.

           Супротно томе, плаћањем казне као замене за једногодишњу затворску казну Председнику фактички су прихваћене одлуке и пресуде институција чија је легалност и легитимност донедавно оспоравана. Посредно се признало и да је Шмит истински Високи представник. Штавише, све то је додатно „печатирано“ пристајањем на одлуку ЦИК-а и расписивањем избора за новог председника Републике Српске.

           То (не)посредно значи и пристајање на шестогодишње елиминисање досадашњег председника као „јаке личности“ са државних функција и његово маргинализовање, упркос могућности да делује „из сенке“ и остане „сива еминенција“.

           Чак и ако се ради о некој тајној нагодби, треба се присетити да је српска страна безброј пута „преведена жедна преко воде“ и потписаним споразумима а камоли усменим обећањима – од Венсовог плана за Крајину до данас.

           Нема сумње да та чињеница може довести до дестабилизације са свих страна угрожене Републике Српске, првенствено до даљих централистичких аспирација „политичког Сарајева“.

Миломир Степић, Небојша Малић

и Александар Раковић

           Можемо само да замислимо под каквим ће се притиском наћи будући председник Републике Српске и долазеће политичке номенклатуре. Над њима ће се стално, за сваки потез и одлуку, претеће надносити „Дамоклов мач“ пресуда да не поштују одлуке Високог представника – од наратива о геноциду у Сребреници и одузимања имовине ради пребацивања на „државни ниво БиХ“, до пристанка на сумњиву експлоатацију природних ресурса и даље развлашћивање Републике Српске.

           Прилика за „враћање у игру“    

           Стога је поновно преузимање политичко-дипломатске иницијативе за Републику Српску питање опстанка. Она мора, с једне стране, бити усмерена не као до сада на мање-више „нежно“ релативизовање позиције лица које се представља као Високи представник, већ на оштро, бескомпромисно и потпуно његово дезавуисање и укидање функције. Упоредо, с друге стране, неопходно је по сваку цену и до краја обесмислити институцију Уставног суда БиХ, који има улогу пуког муслиманског/бошњачког инструмента.

           У томе би Република Српска пресудну помоћ требало да има у координисаном деловању са Србијом и наклоњеним страним факторима. Имаће прилику да се одговорно припреми како би искористила долазећу тридесетогодишњицу Дејтонско-париског споразума ради афирмисања на међународном плану своје привржености његовим изворним принципима и одлукама. То подразумева и стално подсећање на одузета овлашћења, те захтеве да се она врате без обзира да ли су захтеви у овом тренутку реално оствариви. Можда нису данас, али није искључено да ће бити сутра. 

           Добар индикатор у ком смеру ће се даље одвијати процес – наставком изнудице или преузимањем иницијативе – биће расправа на заседању СБУН 31. октобра коју ће иницирати председавајућа Русија. Наравно да ће с обзиром на све оштрије сучељавање на глобалном плану доћи до поделе између „колективног Запада“ и „светске већине“ сходно готово свим питањима, па и у вези Републике Српске, али можда су баш то „иглене уши“ кроз које она може и мора да прође.

            (Трибина је одржана 7. октобра у Прес-центру УНС у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“ – уз подршку Представништва РС у Србији)