Павић: У другом полувремену, које је почело, нема алтернативе за победу

ПРИСТАЈАЊЕ НА КОЛОНИЈАЛНИ СТАТУС БИЛО БИ ВИШЕ ОД СРАМОТЕ – СМРТ СРПСКОГ ДУХА

Муслимани протестују испред

зграде ОХР - мало им колоније

* Муслимани у БиХ великом већином воле свој колонијални статус и љубоморно га чувају. Гледају на њега као на гаранцију доминантног статуса унутар БиХ, и зато их истински дијалог са друга два народа не занима. Хрвати не воле муслиманску доминацију, али не би ни да се превише замере садашњим колонизаторима, јер и сами теже интеграцији у његову геополитичку, прецизније евроатлантску сферу

* Тзв. председнички избори које је ЦИК БиХ расписао за 23.11.2025. представљају покушај легализације претензија иначе нелегалног ”високог представника” на учвршћивање колонијалне власти у БиХ и легитимизацију колонијалног права на смену демократски изабраних лидера и постављање нових, подобнијих

* А референдум поводом пресуде Суда БиХ у корист колонијалног управника и одлуке ЦИК-а да одузме мандат председнику Републике заказан за 25.10.2025. јесте прилика да се започне процес формалног одбацивања колонијалног статуса, бар што се тиче народа у Републици Српској

* Срби који су против референдума а за учествовање на ЦИК-овим новембарским изборима - једноставно су Срби који прихватају даљи статус колонијалних поданика. Ако буде таквих, они ће понудити разне изговоре типа – исувише смо слаби да би се супротставили колонизатору, Додик је раније и сам учествовао у одузимању дејтонских надлежности Српске, није време за јуначење, итд. Међутим, ниједан од тих изговора није ни адекватан ни прихватљив

________________________________________________________________________

            Пише: Александар ПАВИЋ   

            БОСНА и Херцеговина је колонија. Једина отворена колонија у Европи и међу последњим колонијама на свету. Странци седе у Уставном суду, а један страни, прецизније немачки држављанин даје себи за право да намеће законе и смењује једног демократски изабраног лидера, Милорада Додика, председника Републике Српске.

            Ово су неспорне чињенице.

            Пристајање на Додикову смену мимо избора, мимо Устава Републике Српске, јесте добровољно пристајање на даљи колонијални статус. То првенствено важи за Србе – и то не само Србе на простору БиХ.

            Муслимани у БиХ великом већином воле свој колонијални статус и љубоморно га чувају. Гледају на њега као на гаранцију доминантног статуса унутар БиХ, и зато их истински дијалог са друга два народа не занима. Хрвати не воле муслиманску доминацију, али не би ни да се превише замере садашњим колонизаторима, јер и сами теже интеграцији у његову геополитичку, прецизније евроатлантску сферу.

Кристијан Шмит

            Дакле, најјачи истински потенцијални антиколонијални фактор не само у БиХ већ и на Балкану, а вероватно и у Европи су Срби, што је иначе у складу са кључним делом српског идентитета – вечитом тежњом ка слободи.

            Народ који је на јединој кориди одржаној у Београду почетком октобра 1971. навијао за бика уместо за тореадора, већином је навијао и за народе тзв. Трећег света који су се ослобађали колонијалног ропства у периоду после Другог светског рата.

            Нови талас деколонизације је сада запљуснуо франкофонску Африку. Треба ли да доживимо ту срамоту да као народ, макар и само један његов део, свесно и добровољно пристанемо на наставак колонијалног статуса на сопственој земљи, на европском тлу?

            То би било више од срамоте. То би представљало смрт српског духа.

            Једноставно речено, тзв. председнички избори које је ЦИК БиХ расписао за 23.11.2025. представљају покушај легализације претензија иначе нелегалног ”високог представника” на учвршћивање колонијалне власти у БиХ и легитимизацију колонијалног права на смену демократски изабраних лидера и постављање нових, подобнијих.

            С друге стране, референдум поводом пресуде Суда БиХ у корист колонијалног управника и одлуке ЦИК-а да одузме мандат председнику Републике заказан за 25.10.2025. јесте прилика да се започне процес формалног одбацивања колонијалног статуса, бар што се тиче народа у Републици Српској.

Мапа уз Венс-Овенов план

            Ствар је врло једноставна. Они Срби који су против референдума а за учествовање на ЦИК-овим новембарским изборима су једноставно Срби који прихватају даљи статус колонијалних поданика. Ако буде таквих, они ће понудити разне изговоре типа – исувише смо слаби да би се супротставили колонизатору, Додик је раније и сам учествовао у одузимању дејтонских надлежности Српске, није време за јуначење, итд. Међутим, ниједан од тих изговора није ни адекватан ни прихватљив.

            Што се тиче првог аргумента, отпор било каквом окупатору или колонизатору нужно увек креће из слабије позиције. Да су тако други борци за слободу из прошлости размишљали, никада се за слободу не би ни изборили.

            Сетимо се и историјски скорог примера одбацивања Венс-Овеновог плана од стране народа, Народне скупштине и руководства Републике Српске у мају 1993. Сво могуће ”рационално” размишљање је било на страни прихватања тог плана, који би дао српској страни око 42% расцепкане територије БиХ: ем су га све тадашње велике силе подржале, заједно са званичним Београдом и пријатељском Грчком, ем су на снази биле санкције, укључујући и срамну блокаду на Дрини уведену од стране СР Југославије, ем је свет био чврсто једнополаран, ем је Војска Републике Српске држала и бранила врло дугачке линије фронта, против непријатеља којег је наоружавао и Запад и исламски свет. Ипак, на крају су воља, решеност и спремност на жртву нешто више од милион Срба у тадашњој Српској однели победу против остатка света.

            Данас су геополитичке прилике далеко повољније, а Српска је у међувремену стекла моћне пријатеље.

            Што се тиче другог аргумента – можда је најприкладније парафразирати чувену новозаветну мисао: ко је овде без политичког греха, нека баци први камен. Евентуални политички греси из прошлости не могу да буду аргумент или оправдање за њихово понављање у садашњости.

            Прави је подвиг да је Република Српска успела да преживи (србофобну) једнополарну еру, као што би био историјски и духовни злочин да сада прихвати капитулацију на измаку те исте ере.

            Што се тиче трећег аргумента – ако сад није време за ”јуначење” у виду чврстог и јединственог отпора колонизатору, кад јесте?

Александар Павић

            Да ли се можда очекује да ће се колонизатор сам повући? То није у природи Запада, поготово не овог садашњег, који се грчевито бори за опстанак. Сваки иницијални ослободилачки акт је нужно јуначки. Или ће се можда чекати да нам неко други донесе слободу, као што су на пример Бугари чекали?

            Али, то онда више не бисмо били ми.

            Чврсто, хомогено и одлучно НЕ колонизатору је једини прави гарант победе и слободе. Такав приступ ће мобилисати дух целог народа, и инспирисати садашње и потенцијалне будуће савезнике.

            У другом полувремену, које је почело, победа не сме да има алтернативу. Референдум од 25. октобра је тек први, али веома важан корак у том правцу.

            https://sveosrpskoj.com/komentari/pavic-u-drugom-poluvremenu-koje-je-poc...