Бордачов: Може се догодити да САД прогутају ЕУ, а ту судбину она - заслужује

НИЈЕ ИСКЉУЧЕНО ДА ЋЕ ЕУ И БРИТАНЦИ  УСПЕТИ ДА ИСПРОВОЦИРАЈУ РАТ ИЗМЕЂУ РУСИЈЕ И АМЕРИКЕ

* Постаје занимљиво пратити шта се дешава са Европом – колико брзо може доћи до деградације међународног значаја некога ко је буквално до пре 10-15 година не само самоуверено говорио о свом глобалном значају, већ је и тако изгледао у очима других

* Европа тежи рату јер нема будућност. Она тренутно заостаје за остатком света у најперспективнијим областима науке и технологија, не зна своје место у светској политици и, што је најважније, потпуно је неспособна да се томе прилагоди. То значи да је једино на шта Европљани могу да рачунају то да ће коначно постати привесак Сједињених Држава, не само у војном и политичком смислу, већ и у економском

* Кључни сектори европске економије биће стављени под контролу Американаца, а националне политичке елите ће изгубити ресурсе чак и за минимално независне политике

* Европа и Северна Америка ће се коначно ујединити, али то више неће бити „колективни Запад“ који познајемо, већ Сједињене Државе и неколико суседних територија, којима управљају марионетске владе

____________________________________________________________

           Аутор: Тимофеј БОРДАЧОВ, програмски директор Међународног дискусионог клуба „Валдај“

           ЈЕДИНО што је Европа дала свету јесте симфонијска музика. Све остало је зло, створено или да потчињава остатак човечанства (техничка достигнућа) или да докаже праведност европске тираније (политичка филозофија и сродне науке).

           Сада када је Европа коначно изгубила све унутрашње ресурсе, који би јој омогућили да захтева привилегије и бенефиције, могући допринос Европљана општем развоју постаје потпуно несхватљив. Једноставно зато што никада нису покушали да буду корисни као такви.

           Неуспели самит Кина-ЕУ прошле недеље је одличан доказ да са Европом - чим је изгубила своје моћне капацитете – више апсолутно нема о чему да се разговара.

           Пекинг је партнер који јој то и ставља до знања. Јер, за разлику од Русије, Кина нема историјских сентимената према Европи.

           Током викенда, спектакуларни неуспех у Кини је погоршан стварном капитулацијом Европе пред Доналдом Трампом, када је Европска унија пристала на „споразум“ који је за њу евидентно неповољан.

           Под претњом већих царина на извоз својих производа у Сједињене Државе, Европљани су направили колосалне уступке у виду куповине америчких енергетских ресурса и оружја.

           Ако то буду морали да испуне, тешко је замислити озбиљну обнову европског индустријског потенцијала. А неће бити ни јачања њене војне индустрије иако се многи у европској елити сада кладе на то или се претварају да се кладе.

           Истовремено, у Европи се појачава реторика да јој је непријатељ сада не само Русија, већ и Кина, иако су донедавно очекивали да ће одржавати конструктивне односе са Пекингом.

           Постаје занимљиво пратити шта се дешава са Европом – колико брзо може доћи до деградације међународног значаја некога ко је буквално до пре 10-15 година не само самоуверено говорио о свом глобалном значају, већ је и тако изгледао у очима других.

           Постоји много разлога за даље губљење позиција: недостатак визије будућности, тотална деградација елита и политичких система и потпуна апатија становништва.

А Немачка опет жели да буде

највећа војна сила у Европи

           Али најважнији разлог је оно што је учинило Европу великом у своје време и натерало многе, осим Русије, да јој се потчине – егоизам и егоцентричност. Ова два принципа су у основи понашања Европљана на светској сцени. Они чак ни не покушавају да се претварају да их занима било шта друго осим сопствене користи.

           Остају само два питања. Може ли Европа бити опасна? И шта ће се са њом даље дешавати?

           Већина посматрача се слаже да опасност може доћи из Европе. То је такође званични став Русије када наша дипломатија процењује потенцијални „допринос“ Европљана регионалној и глобалној стабилности. Међутим, такав приступ може наићи и на основане приговоре.

           На пример, постоје сумње да Европа има људске ресурсе за опасне војне авантуре. Не у смислу броја становника, већ у смислу масе људи спремних да иду и убијају и умиру.

           Европљани и даље живе веома добро, а то не доприноси спремности на саможртвовање.

           Постоје и озбиљне сумње да европске елите могу остварити своје снове о обнови војне индустрије. И уопште, многи економисти сумњају да ће њихова „одбрамбена индустрија“ бити у стању способна да обезбеди подстицај целокупној економији.

           Али, не смемо заборавити да у условима потпуне неспособности и неодговорности политичара, војна криза може бити створена чак и без довољних политичких и економских основа за то.

           Осим тога, савремена Европа може деловати као провокатор кризе према Русији и Сједињеним Државама - двема најмоћнијим војним силама на свету.

           Нема озбиљних разлога да се мисли да ће се Американци жртвовати зарад европских сателита. Међутим, сама чињеница озбиљног сукоба у Европи, на који локални политичари гурају своје земље, способна је да изазове ескалацију чак и упркос америчким намерама.

           Штавише, саме САД су током Хладног рата сматрале европску територију пољем за ограничени сукоб са Русијом. А у савременим условима, такав сукоб увек може постати неограничен.

           Европске државе су способне да заједничким напорима мобилишу довољан број плаћеника за рат са Русијом, да их наоружају и прошире сукоб, који је тренутно локализован у Украјини, ка бившим балтичким републикама СССР. То би такође могао бити опасан корак ка ескалацији.

           Такође су алармантни планови за велике испоруке нових система наоружања кијевском режиму, које ће се производити у Европи, што ће учинити изгледе за мирно решење украјинског проблема веома магловитим.

           Сада европске елите себи постављају задатак да продуже конфронтацију са Русијом у нади да ће се политика САД променити ако Трампови противници дођу на власт.

           Ситуација може да измакне контроли. У сваком случају, нема разлога да се мисли да ће европски политичари преиспитати своје приступе: они једноставно не замишљају какви се односи са Русијом могу градити осим директне конфронтације. А то је главна опасност за Европу која не познаје миран пут ка сутрашњици и стално ће репродуковати само најконфронтационије одлуке.

           Ништа мање занимљиво је питање: каква би Европа могла бити у будућности ако њени политичари не успеју да све увуку у војни сукоб?

           Као што видимо, Европа тежи рату јер нема будућност.

           Европа тренутно заостаје за остатком света у најперспективнијим областима науке и технологија, не зна своје место у светској политици и, што је најважније, потпуно је неспособна да се томе прилагоди. То значи да је једино на шта Европљани могу да рачунају то да ће коначно постати привесак Сједињених Држава, не само у војном и политичком смислу, већ и у економском.

           Кључни сектори европске економије биће стављени под контролу Американаца, а националне политичке елите ће изгубити ресурсе чак и за минимално независне политике.

           Европа и Северна Америка ће се коначно ујединити, али то више неће бити „колективни Запад“ који познајемо, већ Сједињене Државе и неколико суседних територија, којима управљају марионетске владе.

           Можда ће таква судбина бити најбоље решење за Европу и за све остале.

            Европа свакако заслужује такву судбину.