Рељић: После Газе говорити о геноциду захтева озбиљност изнад западне пропагнаде

ИЗРАЕЛСКИ „КАПЕТАН Р.“ ПРИШАО ПОГОЂЕНОЈ ДЕВОЈЧИЦИ И ДВА МЕТКА ЈОЈ ИСПАЛИО У ГЛАВУ А „НИЗ У ТЕЛО“

Иман ел-Хамс

* Од почетка октобра 2023, кад је Хамас извршио напад на безбедоносни систем Израела, убијено је најмање 60.000 (процене иду на 70 хиљада) Палестинаца, а „велика већина су цивили“. Дневно се убија око 90 људи. Ликвидације се спроводе систематски

* Палестинци се систематски изгладњују. Светски програм за храну УН објављује да је почео да испоручује храну у Појас Газе. Стање: скоро свака трећа особа у Гази не једе данима. Око 470.000 људи се суочава са катастрофалном глађу; брашно за хлеб 3.000 пута је скупље него пре сукоба, а уље за кување није доступно

* Ових дана је неко извукао у јавност парадигматични догађај од пре две деценије. Гардијан је 16. новембра 2005. објавио: „Израелски официр, који је испалио цео оквир из своје аутоматске пушке у 13-годишњу палестинску девојчицу, а затим рекао да би урадио исто чак и да је имала три године, јуче је ослобођен свих оптужби од стране војног суда...“

* Један нормалан народ не би смео дозволити да се принципи књижевних играрија уграде у његову историју без основа. То се никад не би смело изгубити из вида. Свет се мења. Убрзано, да

_________________________________________________________________

           Пише: Слободан РЕЉИЋ

           НЕМОГУЋЕ је описати шта то ради израелска војска у Гази.

           Ако се само извештава, описује, (европски медији) то је као кад пролазник окрене главу на другу страну док неком разбијају главу. Кад се оштро извештава (Ал Џазира), то делује као бука и бес који покривају зло. Јер, у ствари, морало би се нешто чинити (само то би имало нужну људскост), али нема ко.

           Од почетка октобра 2023, кад је Хамас извршио напад на безбедоносни систем Израела, убијено је најмање 60.000 (процене иду на 70 хиљада) Палестинаца, а „велика већина су цивили“.

           Дневно се убија око 90 људи. Ликвидације се спроводе систематски.

           У вестима се сваки дан пробројава број убијених. Директно убијених. Али, то није укупан број.

           Палестинци се систематски изгладњују. Светски програм за храну УН објављује да је почео да испоручује храну у Појас Газе. Стање: скоро свака трећа особа у Гази не једе данима. Око 470.000 људи се суочава са катастрофалном глађу; брашно за хлеб 3.000 пута је скупље него пре сукоба, а уље за кување није доступно.

           Разваљују им се болнице што рањеним дрстично смањује шансу да преживе, бомбардују се школе... А на групе које панично насрћу на ретке камионе са храном пуца се из свих оружја.

           Председник Трамп се брине што хиљаде људи гину у Украјини, а за Израел „разматра могућности“...

           Геноцид је потрошена реч, пред овим догађањима. Ово се дешава пред очима милијарди сведока широм света.

           Отме се понекад понека реч претње, упозорења шта ли је то, а Израел, јеврејска држава, прелази преко тога без икаквих освртања. Евентулно, неки израелски државни чиновник укори говорника да „Израел има право да се брани“. 

           Ретки су људи тог народа, било где да су у свету, који се одлучно успротиве том процесу ликвидирања староседилачких суседа у Палестини.

           И то није изненађење. Израел, САД и западне земље дуго припремају свет на овакво реаговање. Деценијама у Палестини има догађања која су припрема за ово што се данас дешава. И не види се крај.

           Немогуће је описивати појединачна убијања. А то би тек било застрашујуће.

           Да би подсетио на систематичност тих деловања, ових дана је неко извукао у јавност парадигматични догађај од пре две деценије.

           Све је јасно и одређено описано у Гардијану 16. новембра 2005: „Израелски официр, који је испалио цео оквир из своје аутоматске пушке у 13-годишњу палестинску девојчицу, а затим рекао да би урадио исто чак и да је имала три године, јуче је ослобођен свих оптужби од стране војног суда...“

           Војник, који је идентификован само као „Капетан Р“, оптужен је за релативно мање прекршаје око убиства Иман ел-Хамс, која је упуцана „17 пута кад се приближила израелском војном положају у близини избегличког кампа Рафах у Гази.“

           Објављен је и транскрипт комуникације са три тачке, све три су израелска војска. Ево:

           Оперативна соба: „Да ли говоримо о девојчици млађој од 10 година?“

           Осматрачница: „Девојчица од око 10 година, налази се иза насипа, престрављена до смрти.“

           Неколико минута касније, Иман је погођена са једног од војних положаја.

           Осматрачница: „Мислим да ју је један од положаја уништио.“

           Капетан Р: „Ја и још један војник... идемо мало ближе, напред, да потврдимо убиство... Добијамо извештај о ситуацији. Пуцали смо и убили је... Такође сам потврдио убиство. Пријем.“

           Капетан Р (затим „појашњава“): „Овде командант. Све што је мобилно, што се креће у зони, чак и ако је трогодишње дете, мора бити убијено. Пријем.“

           Овој беспризорности и објашњење колико вреди „палестински“ живот чак и кад они сами признају да их особа не угрожава, има још мрачније детаље: девојчица је прешла у безбедносну зону носећи школску торбу за коју су војници могли страховати да би могла да садржи бомбу...  али сведоци су описали да је била удаљена најмање 100 јарди од војног положаја који је у сваком случају био добро заштићен...“ (Сто јарди је преко 90 метара.)

           Пошто су војници први пут отворили ватру, испустила је школску торбу коју је потом погодило неколико метака, чиме се утврдило да не садржи експлозив...  Удаљавала се од војног објекта када је упуцана.

           Кад је капетан Р. дошао до погођене девојчице „палестински сведоци су рекли да су видели како капетан два пута пуца Иман у главу, одлази, окреће се и испаљује низ метака у њено тело...“

Слободан Рељић

           Др Мохамед ел-Хамс, који је прегледао тело детета у болници Рафах, избројао је ране. „Ту је најмање 17 метака у неколико делова тела, дуж груди, руку, ногу“, рекао је за Гардијан. „Меци су били велики и испаљени су из непосредне близине. Најтеже повреде су јој биле у глави. Имала је три метка у глави. Један метак је испаљен са десне стране лица, поред уха. Имао је велики утицај на цело лице...“

           Почетна истрага војске закључила је да капетан „није деловао неетички“. Али, кад су неки од војника под његовом командом израелској штампи дали другачију верзију, војна полиција је покренула посебну истрагу и он је, ипак, оптужен. Ред се мора одржавати.

           Капетан Р. је тврдио да су „војници под његовом командом покушали да га облате јер су Јевреји, а он је Друз.“

           Суд је на крају закључио да је, ипак, глупо оптуживати капетана Р. „Војник, који је првобитно рекао да је видео капетана Р како усмерава оружје ка телу девојчице и отвара ватру, касније је суду рекао да је измислио причу.“

           Адвокати капетана Р. су објаснили да је „потврда убиства“, пошто је осумњичени упуцан, „стандардна израелска војна пракса за елиминисање терористичких претњи“.

           „Након пресуде, капетан Р. је бризнуо у плач, окренуо се ка судским клупама и рекао: Рекао сам вам да сам невин.“

           Мало је рећи да је прича суморна. И тешко је замислити да би западни медији и владе имали икавог разумевања за било кога о коме би у јавности постала доступна оваква прича.

           Зато стварно делује као беспризорност првог ранга оно што се сваке године понавља у Србији, кад нека групица посланика Народне скупштине затражи да Скупштина донесе резолуцију да „Србије најоштрије осуђује геноцид почињен над бошњачким народом у Сребреници јула 1995. године. Проглашава се 11. јул за Дан сећања на геноцид у Сребреници. Скупштина изражава саучешће и извињење породицама жртава због тога што Република Србија није спречила геноцид нити је казнила починиоце."

           Пошто је укинут УСАИД, сад се ова екипа потпомаже из неких других истинољубивих и филантропских фондација (европских).

           У делу предлога резолуције пише да се „Србија обавезује да ће развијати образовне програме, који ће будућим генерацијама усадити лекције о свим негативним последицама које су произашле из геноцида, ратних злочина, етничких чишћења и злочина против човечности у циљу спречавања њихове глорификације које несумњиво доводе до стварања свести да се интереси сопственог народа и државе могу остваривати на штету другог народа и државе“.

           Предвиђена је и лекција о томе како Србија није успела да спречи геноцид, али и да треба рано и ефикасно да делује како би се спречило понављање геноцида.“

           На страну што је квалификовање оног што се десило у Сребреници, углавном спорно. Од високох међународних чиновника који су у то доба били на терену у Босни па до оних који знају шта је геноцид као бивши директор Центра "Симон Визентал" Ефраим Зуроф -  подастиране су чињенице, али „међународну заједницу“ како је себе назовао колективни Запад (који по систему Divide et impera уређивао постјугословенски простор) - није била заинтересована, иако је низ озбиљних примедби сугерисало да се у Сребреници није догодио геноцид.

           „У Сребреници је било 33 хиљаде људи, отприлике 27 хиљада је отишло кућама, неповређено, без икаквог зла. Стари људи, деца, жене, сви који нису били укључени у борбена дејства, отишли су кући. Зар је то геноцид? То није геноцид, то је злочин, ратни злочин." (Зуроф)

           Ништа није променило што је Скупштина Србије 2010. године, после више од 12 сати расправе, усвојила декларацију којом се осуђује злочин над бошњачким становништвом Сребренице, на начин утврђен пресудом Међународног суда правде.

           Под невиђеним притиском колективног Запада у Генералној скупштини УН донесена је резолуција (необавезан документ) о Сребреници – подржало га је 84 од 193 чланице. „Ни половина држава није била за, али је суманутим правилом гласања, да се рачунају само гласови за и против, текст прошао.“

           Замислите шта би се говорило о Србима да постоји транскрипт неког разговора упоредив с оним „Капетан Р“!? (Тад вештачка интелигенција још није била достигла данашњи ниво злоупотребе, а средили би нам и то!?)

           Свет никад није добро стајао у огледалу праведности, али злоупотребе су данас превазишле и Орвелове ироничне мисли о „једнакијим од других“.

           Један нормалан народ не би смео дозволити да се принципи књижевних играрија уграде у његову историју без основа. То се никад не би смело изгубити из вида.

            Свет се мења. Убрзано, да.

            https://sveosrpskoj.com/komentari/reljic-posle-gaze-govoriti-o-genocidu-...