Павић: Пред нама је година расплета за БиХ у години глобалних заплета

ТРИБИНА «БиХ У СЛИЈЕПОЈ УЛИЦИ – ГОДИНА РАСПЛЕТА» - ИЗЛАГАЊЕ АЛЕКСАНДРА ПАВИЋА

* На најаве забране политичког деловања Милораду Додику (и још неким припадницима државног врха Српске), али и најаве много опаснијих акција попут покушаја његовог привођења, па и ликвидације, не треба гледати само у кључу пуког наставка антисрпске политике усмерене на слабљење или укидање Републике Српске. Јер, такви покушаји би такође били у директној функцији отварања новог кризног жаришта које би, разуме се, захтевало западну ”помоћ” и ново уплитање

* Јасно је да је Запад у опадању а да је мултиполарни свет предвођен Русијом и Кином, а интеграционо најпре оличен у БРИКС-у, у успону. Транзиција ка том, по Србе много повољнијем поретку, неће бити ни лака ни мирна. Стога српски народ са обе стране Дрине мора да буде спреман да превазиђе сва краткорочна искушења која нас неминовно очекују

* Непријатељима и супарницима треба послати поруке јединства и решености да се не допусти напад на било који део српског народа и српског државног простора. Ако успемо да успешно савладамо те краткорочне изазове, велика је вероватноћа да ћемо још у овој генерацији добити шансу не само да повратимо већ и унапредимо своје општенационалне и геополитичке позиције    

______________________________________________________________

              КАО уочи Првог светског рата, криза у БиХ најављује, односно потврђује и ширу, европску кризу – која је, опет, локална манифестација дубоке глобалне кризе.

              Дејтонски мир је заправо био само дуго Дејтонско примирје, у условима када је постојао јединствен, колективни Запад, којим су управљале САД под вођством сродних глобалистичко-неолибкон елита које управљају и ЕУ.

              На недавној конференцији поводом 30-годишњице Дејтона у његовом родном месту, Трампове САД су само и званично потврдиле оно што је већ голим оком било видљиво – суштински разлаз између САД и ЕУ. И стратешки и идеолошки. И тај разлаз ће се најпре осетити на осетљивим и крхким геополитичким тачкама попут БиХ – а и ширег Балкана.

Кир Стармер, Фридрих Мерц и Емануел Макрон

              САД су озваничиле принцип немешања, сасвим супротан још увек владајућем интервенционистичком принципу ЕУ. И колико год ће ЕУ бити још одлучнија да притиска и БиХ и саму Српску у жељеном правцу централизације и евроатлантизма – то без ауторитативне улоге и утицаја САД једноставно неће бити спроводиво чак ни на средњи рок. Што не значи да треба потценити тај краћи рок, у којем ће западна глобалистичка дубока држава у повлачењу бити спремна на свакакве рискантне гамбите, укључујући и покушај паљења нових жаришта, између осталог и у БиХ – што је недавно предвидела и руска спољна обавештајна служба.

              Датум ове трибине – 19. јуни – се ”случајно” поклопио са 80. рођенданом првог председника Републике Српске, др Радована Караџића. Нажалост, овај као и претходне рођендане др Караџић проводи у британском казамату, изложен срамној тортури на којој би Британцима позавидела и Инквизиција.

              Али, тај срамни третман којем је председник Караџић изложен је, у исто време, и парадигматичан за садашњу глобалну ситуацију.

              Велика Британија представља један од главних центара западне глобалистичке дубоке државе против које се боре и Трамп и Путин и Си и Глобални југ. Сурови, садистички третман којем је изложен др Караџић је заправо симбол очајничког отпора којим старе, ретроградне снаге и заговорници доскорашњег једнополарног светског поретка настоје да задрже своје позиције, па чак, ако је икако могуће, и да врате сат уназад.

              За снаге које се сада боре против Трампа у Вашингтону, и које су своја геополитичка упоришта преселиле на европску страну Атлантика, најпре у Лондон, Париз, Берлин и Брисел, опција политичког пораза је неприхватљива.

              Оне су те које на све начине покушавају да продуже рат у Украјини, да нанесу (илузорни) ”стратешки пораз” Русији, да милитаризују не само ЕУ већ и целу Европу, да подигну неки нови Берлински зид и да на сваки начин сузбију успон суверенистичких политичких и друштвених снага и покрета на европском тлу.

              То су те исте снаге, исте ”елите” које су се определиле за антисрпски приступ југословенској кризи 1990-их година, и које нису одустале од свог циља трајног сузбијања српског фактора – и то не само у БиХ, него на целом простору бивше Југославије.

              Као што се и даље ”свете” Радовану Караџићу, тако покушавају да сузбију, па и политички (ако не и физички) елиминишу његовог суверенистичког наследника, Милорада Додика, још увек сањајући БиХ са јаком централном влашћу – сасвим супротном од оне какве предвиђа Дејтонски мировни споразум – и са слабом или (још боље, ако се они питају) никаквом Републиком Српском.

              Јасно је да се свет, после победе Доналда Трампа и његове политике одустајања од идеолошки обојеног интервенционизма, налази у фази превирања какво увек прати тектонске глобалне промене.

              Трамп је довео у питање не само идеологију глобализма, већ и вишедеценијске послератне западне војно-политичке савезе НАТО и ЕУ.

              ”Империја узвраћа ударац” тако што не допушта Трампу да се на иоле лак начин ишчупа из посредничког рата против Русије који се најпре води преко леђа и живота Украјинаца и Украјине, а поготово не да поправи и обнови америчко-руске односе.

              У Европи та битка не утиче само на стање на украјинском фронту, већ и на многим другим местима која могу да се претворе у жаришта преко којих би се Трампова Америка невољно задржала запетљана у европским пословима – на пример у Црном и Балтичком мору, у Румунији и Молдавији и, наравно, у БиХ и на Косову и Метохији.

              Глобалистичкој дубокој држави, лишеној било каквог позитивног, креативног импулса, сада најпре преостаје метод стварања хаоса и дестабилизације ради спречавања релативно мирног преласка на мултиполарни поредак који би нужно довео и до релативизације и слабљења – ако не и распада – сањане ЕУ ”супердржаве” (а о НАТО да и не говоримо).

              Стога најаве забране политичког деловања Милораду Додику (и још неким припадницима државног врха Српске), али и најаве много опаснијих акција попут покушаја његовог привођења, па и ликвидације, не треба гледати само у кључу пуког наставка антисрпске политике усмерене на слабљење или укидање Републике Српске.

Александар Павић

              Јер, такви покушаји би такође били у директној функцији отварања новог кризног жаришта које би, разуме се, захтевало западну ”помоћ” и ново уплитање. А у склопу тог ангажмана би се могли обавити још неки ”корисни послови”, попут неутралисања руског и кинеског утицаја.

              Учестали састанци Милорада Додика са Владимиром Путином и другим високим руским званичницима су ионако већ увелико упалили црвене аларме у центрима глобалистичке моћи у Европи.

              Јасно је да је Запад у опадању а да је мултиполарни свет предвођен Русијом и Кином, а интеграционо најпре оличен у БРИКС-у, у успону.

              Транзиција ка том, по Србе много повољнијем поретку, неће бити ни лака ни мирна. Стога српски народ са обе стране Дрине мора да буде спреман да превазиђе сва краткорочна искушења која нас неминовно очекују.

              Непријатељима и супарницима треба послати поруке јединства и решености да се не допусти напад на било који део српског народа и српског државног простора, уз јасну поруку да такав евентуални напад неће проћи без озбиљних последица по потенцијалне агресоре.

              Ако успемо да успешно савладамо те краткорочне изазове, велика је вероватноћа да ћемо још у овој генерацији добити шансу не само да повратимо већ и унапредимо своје општенационалне и геополитичке позиције.

              (Трибина је одржана 19. јуна 2025. у Прес-центру УНС – у организацији портала СоС и Факти, уз подршку Представништва РС у Србији)