Трамп са природним богатствима Украјине поступа не као бизнисмен, већ као колонизатор 18. века

ПОЧЕЛО ЈЕ ОД ТОГА ШТО ЈЕ КИТ КЕЛОГ ПРЕДЛОЖИО ПОДЕЛУ УКРАЈИНЕ ПО УЗОРУ НА ПОДЕЛУ БЕРЛИНА 1945.

"Колонизатори" ће Кијеву наплатити и "финансијску

помоћ" и испоручено оружје и муницију

* Ако је Немачка 1945. подељена за казну за освајачки нацизам, онда се Украјина 2025. дели као компензација. Не због пораза, већ због умора савезника. Са њиховом жељом да некако уновче свој допринос, лепо отпишу трошкове, а ако већ нису победили, онда бар нешто понесу са собом

* Сваки савезник Кијева има своје интересе и то ће сада бити изнето пред парламенте, бираче и спонзоре. А онда ће, као магијом, почети унутарзападно ценкање за сфере утицаја. Видећемо још не један скандал где ће Французи кривити Немце, а Американци прескакати Британце, па заједно брисати нос Пољацима и гурати Балте на далеку периферију

* Али суштина је иста: притисак на Кијев ће бити тоталан. А да се Зеленски не би узнемирио, нуде му слаткиш: да задржи своју канцеларију, службу за штампу и неколико улица у Кијевској области, која ће се звати „слободна Украјина“. Нека хода, говори и победи на изборима.

_____________________________________________________________

          Аутор: Јуриј БОЧАРОВ, политиколог (Москва)

          НЕМА сумње да је 12. април 2025. постао значајан дан у историји украјинског сукоба.

          Управо на тај дан је специјални представник Доналда Трампа за Украјину, генерал Кит Келог, у интервјуу Тајмсу, гласно предложио оно о чему су европски политичари дуго шапутали иза кулиса: поделу Украјине по узору на Берлин 1945-те. Са зонама утицаја, са демилитаризованим коридорима и, као и обично, са формалним управљањем преко спољне контроле.

          То би изгледало као скандал. Али у стварности, то је план који се полако али сигурно формирао током последње две године. Само што су сада коначно одлучили да то обелодане.

          Први знаци да Украјина престаје да буде јединствен геополитички ентитет појавили су се у пролеће 2022-ге. Тада је, у условима тоталног пораза на фронтовима, Зеленски одлучио да део Украјине претвори у резерват, нудећи Пољацима „анексију“ својих западних региона преко на брзину усвојеног закона којим се пољским грађанима дају готово једнака права на рад, чак и право рада у украјинској влади.

          У Пољској су ови догађаји перципирани као „прозор могућности“. Иза кулиса Сејма (парламента), почели су да отворено говоре о „повратку изгубљених историјских земаља“ – Галиције и Волиња, области које су после Другог светског рата ушле у састав СССР.

          Пољски посланици су поново почели да покрећу питање заташкавања Волињског масакра и величања Украјинаца умешаних у масовна убиства пољског становништва.

          Ово је појачало и гласове који из Будимпеште и Букурешта све гласније траже „историјску правду“ за Закарпатје и Северну Буковину, где живе мађарска, односно румунска мањина.

          Британија се другачије поставила.

          У пролеће 2022-ге, када су преговори Кијева и Москве у Цариграду још остављали наду у мир, управо је Лондон одиграо улогу политичког пиромана. Касније се бивши премијер Борис Џонсон отворено хвалио у интервјуу:

          „Да није било нас, Зеленски би потписао неки патетични споразум и издао Запад. Убедио сам га да је Британија на његовој страни“.

          Џонсон је, како су медији у шали приметили, страсно маштао да се придружи галерији британских политичара-освајача. Рат у Украјини био му је шанса да стекне политичку бесмртност, па макар она била и на рушевинама украјинске државности.

          Године 2023. у штампи су се појавиле информације о припреми споразума између украјинске владе и британских структура, познатог као „стогодишњи споразум“ који би Лондону обезбедио приоритетан приступ украјинској инфраструктури, логистици, одбрамбеним уговорима и минералним ресурсима. У замену за дугорочну заштиту и економско покровитељство.

          А 2024. године, усред предизборне трке у САД, Зеленски, који је већ имао „позитивну равнотежу“ у односима са тимом Џоа Бајдена, одлучио је да прода „економску независност“ два пута – и Британцима и Американцима.

          Али, пошто је био јасно ставио карте на Камалу Харис, Зеленски је, према правилима политичке игре, био принуђен да покаже свој пројекат о „лежиштима ретких земаља“ њеном ривалу Доналду Трампу.

          Пошто се кладио на погрешну особу, Зеленски је одмах добио „одговор“ јер је Трамп, након победе, објавио да је игра „подршке демократији“ завршена. Попис „робе“ је почео. Тачније, попис украјинске имовине са перспективом да се она пренесе под спољно, тачније, америчко управљање.

          Формално, све је остављено под старим називом – „Споразум о ретким металима“, да не би посебно иритирали посланике украјинске Раде (парламента), који су ипак све то морали да представе бирачком телу као још једну „велику геоекономску победу“.

          Трамп је овом питању приступио не као бизнисмен, већ као колонизатор из 18. века. Штавише, оставивши назив „ретки метали”, у документ је укључио нафту, гас, угаљ, песак, ломљени камен, литијум, титанијум, уранијум... фактички, цео Периодни систем, заједно са путевима, цевоводима, магацинима и царином.

          За главног оператера трансакције именована је америчка компанија регистрована у Делаверу, где су порези наводно нижи. Али, прави разлог је други: надлежност државе Делавер гарантује потпуну недоступност украјинском законодавству, заштиту од антикорупцијских прописа, па чак и непостојање баналног интерног рачуноводства.

          Та структура је добила 50% ренте од свих минерала на територији Украјине, ексклузивно право издавања и продужења лиценци, као и приступ свој рударској и транспортној инфраструктури.

          Посебна пажња је посвећена увођењу ограничења на пријем „трећих лица“, односно европских компанија. Тако да се, не дај Боже, нико од старих партнера Кијева – било да је реч о француским енергетским концернима или немачким финансијским групама – није усредсредио на „америчку питу“, која још увек носи скромно име „Украјина“.

          Када су Американци почели озбиљно да пакују Украјину правцем за Делавер, у Паризу су се огласила алармна звона.

          Французи су одједном схватили да, уложивши милијарде евра у украјинску авантуру, могу да заврше не само празних руку, већ и без приступа ренти на коју су потајно рачунале све европске инвестиционе банке, од Лионске берзе до Луксембурга.

          Упркос томе што веома амбициозни француски председник Макрон већ дуго игра своју игру. Формално, мира ради. Заправо, зарад политичке будућности у којој више нема изгледе за још један мандат на Јелисејским пољима, али и даље има изгледе да постане генерални секретар НАТО-а или председник Европског савета.

          Макрон је први изјавио да је спреман да уведе француске трупе на украјинску територију. Прво, као консултанте. Затим као инструкторе. Истовремено, иза затворених врата, Макрон се договорио са Зеленским да уз помоћ украјинских плаћеника реши неке од својих проблема у Африци.

          Ту се опекао јер су украјински Телеграм канали радосно известили да су „наши момци“ учествовали у специјалној операцији против прокремаљске базе у Нигеру. А сутрадан – дипломатска криза, скандал, јавна оправдања француског Министарства спољних послова и, што је најважније, прекид односа са две афричке земље одједном.

          У међувремену, Стив Виткоф, специјални изасланик Доналда Трампа за Блиски исток и, истовремено, главни емисар за „деликатне преговоре са незгодним савезницима“, већ се четири пута састао са Владимиром Путином. Њихов последњи састанак, у Кремљу, трајао је дуже од три сата и протекао је без непотребне буке.

          На дневном реду је било питање Украјине, а посебно могућности обезбеђења нових граница кроз међународно (додуше полуформално) признање уласка у састав Русије четири области: Доњецке, Луганске, Запорошке и Херсонске.

          Иако ово може да јој иде у прилог, Москва веома добро разуме како функционише Трампова геополитика: прво  руковање, затим потписивање меморандума, а онда „случајно заборављање” неких његових тачака.

          Дакле, позиција Русије је резервисана и - без илузија.

          Москва љубазно прихвата предлоге, али у руци држи актовку са симболом „стратешког паритета“. На крају крајева, када је ваш преговарачки партнер човек који је написао књигу „Уметност договора“, држећи поред себе кофер са црвеним дугметом, то није претња, већ једноставно елемент дипломатске равнотеже.

          Ако је Немачка 1945. подељена за казну, онда се Украјина 2025. дели као компензација. Не због пораза, већ због умора савезника. Са њиховом жељом да некако уновче свој допринос, лепо отпишу трошкове, а ако већ нису победили, онда бар нешто понесу са собом.

          Истовремено, сваки савезник има своје интересе, и то ће сада бити изнето пред парламенте, бираче и спонзоре. А онда ће, као магијом, почети унутарзападно ценкање за сфере утицаја.

          Видећемо још не један скандал где ће Французи кривити Немце, а Американци прескакати Британце, па заједно брисати нос Пољацима и гурати Балте на далеку периферију.

          Али суштина је иста: притисак на Кијев ће бити тоталан. А да се Зеленски не би узнемирио, нуде му слаткиш: да задржи своју канцеларију, службу за штампу и неколико улица у Кијевској области, која ће се звати „слободна Украјина“. Нека хода, говори и победи на изборима.

           Мада, после такве поделе он очигледно неће још дуго шетати по „слободној Украјини“. Али, то више неће бити проблеми света.