Ректор Цетињске богословије: За неке у Црној Гори непогрешивост Цариграда има антисрпски карактер

ГОЈКО ПЕРОВИЋ: И САМА ЦАРИГРАДСКА ПАТРИЈАРШИЈА ЈЕ ОБИЉЕЖИЛА 800 ГОДИНА СПЦ

* Српска православна црква је Црква свих, а њено званично име не значи да су сви њени вјерници Срби. Као што ни име државе Црне Горе не значи да су сви њени грађани Црногорци по нацији

* Најсветији патријарх Цариграда је сам рекао да нема никаквих намјера да се мијеша у унутрашња питања СПЦ, па је свако упоређивање црквених прилика у Украјини и на Балкану, силовање и малтретирање истине

* Цетињски митрополити критикују одлуке из Цариграда (због укидања Пећке патријаршије), – а данашњи декларисани атеисти, говоре ружно о Пећкој патријаршији, бранећи тиме, наводно, државу Црну Гору, измишљају неке непостојеће намјере цариградског патријарха и придајући му својства која он нема, уздижући га у ранг римског папе. Све раде – наопако!

* Нити се 1918. г. ико од свештенства и вјерног народа међу Црногорцима, побунио против црквеног уједињења, нити данас ико од свештеника и вјерног народа тражи (захтјева) издвајање Цркве у Црној Гори из окриља Пећке патријаршије. Тачка!

 * Ако ико зна да наша Црква у Црној Гори није имала капацитета за ”аутокефалност” – то су Руси. Они су нам рукополагали кандидате за владике. Они су давали благослове за план и програм богословије на Цетињу, и новац за рад – како те школе, тако и тзв. Дјевојачког института

_______________________________________________________________________

        „НИТИ данас Црква поставља питање нечијег националног опредјељења, као услов припадности Цркви, нити је мени, или било ком свештенику СПЦ, циљ и намјера да модификујем нечији национални идентитет. Ово је Црква свих, а њено званично име не значи да су сви њени вјерници Срби. Као што ни име државе Црне Горе не значи да су сви њени грађани Црногорци по нацији“, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. За ИН4С отац Гојко је говорио о прослави 800 година аутокефалности СПЦ, Цариградској патријаршији, црквеној историји, о ”томосу” из Никеје, о Цркви у Краљевини Црној Гори….

        * Антицрквени медији у Црној Гори не заустављају своји кампању. У посљедње вријеме потенцирају улогу Цариградске (Васељенске) патријаршије као неког фактора који би у будућности могао самовољно, једним указом, да поремети и промијени црквено-канонско устројство православне Цркве на Балкану, а самим тим и јединство СПЦ. Како то коментаришете?

        Прво и основно: Најсветији патријарх Цариграда је сам рекао шта о томе мисли. На ту тему, ове године, послао је писмо предсједнику Црне Горе, и дао неколико интервјуа медијима, у којима, не може бити јаснији – да нема никаквих намјера да се мијеша у унутрашња питања СПЦ, па је свако упоређивање црквених прилика у Украјини и на Балкану, силовање и малтретирање истине.

        Друго, мислим да ти људи, који упркос здравом разуму, инсистирају на таквим темама, морају да се договоре сами са собом. Да ли осим мржње према СПЦ има икаквог другог принципа у њиховом размишљању?

        Наиме, они данас приказују патријарха у Цариграду врховним (јединим) и изгледа непогрешивим ауторитетом на васељенском нивоу и у спољашњим међуцрквеним (међупомјесним) питањима. А такав став нити је црквен нити је православан. Православна црква није тако устројена. И нико од нас вјерујућих не гледа тако ни на цариградског нити на било код другог црквеног поглавара. Нема, међу људима, јединог и непогрешивог судије. То може бити само Господ.

        Али што се тиче наших ”аналитичара”, они не разумију ни природу ни историју Цркве па сами себи упадају у уста. А та тематика није ни електро-техника ни атомска физика да би се тешко могла разумјети, али кад нијеси вјерник, кад не живиш црквено, све добија неку другу боју и другачији укус од оног правог.

        Јер, када тај исти патријарх, у 13. вијеку полемише са охридским архиепископом Хоматијаном, стајући, заједно са осталим источним патријарсима, на страну Светог Саве Немањића, – тада су господа ”аналитичари” на страни Хоматијана! Када је патријарх из Цариграда љут на цара Душана због проглашења патријаршије 1346. г. (а самим тим и уздизања епархије у Зети на ниво митрополије), – онда су сагласни са њим. Када се укида рад Пећке патријаршије 1766. г., онда је то ”добро”, а када се СПЦ даје аутокефалност – онда је то ”неканонски”!

        Када овај садашњи цариградски патријарх Вартоломеј анатемише г. Мираша Дедејића (кога је цариградски архијереј претходно и запопио), и када пише, да не може бити јасније, писмо црногорском предсједнику у вези свог виђења Цркве у ЦГ, – онда, по њима, он ”тактизира” и ”није отворен до краја”, а кад у прослави 800. г. самосталности Српске цркве не користи ријеч ”аутокефалност” – е тада је, гле чуда, свака ријеч тог човјека – непогрешиво мјерило истине! По њима, испада, да ”непогрешивост” васељенског патријарха има чисто антисрпски карактер.

Митрополит Сава Петровић

        На другој страни, прави хришћани неће никада апсолутизовати одлуке ни једне црквене институције, па ни патријаршије у Цариграду, знајући да сви могу да погријеше по људским слабостима. Ето рецимо, једну од најпознатијих критика Цариградске патријаршије у нашој историји, изнио је митрополит цетињски Сава Петровић, протествујући код руског двора због укидања Пећке патријаршије 1766. г. од стране Цариграда. Владика Сава тада брани Пећки трон. Онај трон који је завладичио и њега и његове претходнике, све цетињске митрополите прије њега.

        И погледајете сад какав је то парадокс! Цетињски митрополити, као вјерујући људи, стају на страну Пећи, до те мјере да критикују одлуке из Цариграда, – а данашњи декларисани атеисти, говоре ружно о Пећкој патријаршији, бранећи тиме, наводно, државу Црну Гору, измишљају неке непостојеће намјере цариградског патријарха и придајући му својства која он нема, уздижући га у ранг римског папе, а против православног учења. Све раде – наопако!

        * Из ових медија се доводи у питање и сам чин додјеле аутокефалности Српској цркви 1219. г, потенцирањем једне историографске теме, по којој, немамо сачуван ”томос” о аутокефалности који је тадашњи васељенски патријарх дао Светом Сави. Шта кажете на то?

        Наш чувени правник Валтазар Богишић је инсистирао на томе да се правна питања једног периода не могу изучавати издвојено из свог историјског контекста, и да није ни досљедно ни научно, мјерити их искључиво правним критеријумима неког каснијег времена.

        Управо се прича о ”никејском томосу” Светосавске цркве, коси са овим Богишићевим истраживачким и правничким начелом.

         Зашто то кажем?

        Прво, зато што поступак давања аутокефалности помјесним црквама у 19. и 20. вијеку, по много чему није упоредив са настанком аутокефалних цркава у средњем вијеку (који је и сам периодичан, слојевит и препун недоречености). Нпр – неке данашње помјесне цркве (Кипарска, Антиохијска) своју аутокефалност препознају још из периода васељенских сабора (од 4. до 8. вијека) и то управо одлуком тих сабора. Друге имају, или су имале, непобитну самосталност (Пећка, Грузијска, Бугарска) стотинама година, – а да у вези са њиховим формирањем данас не посједујемо потпуну документацију, нити изворе првог реда.

        Друго, какав год да је био административни пут стицања аутокефалности у 13. вијеку, он се, у случају Жичке архиепископије, одвијао у непоновљивим, нарочитим околностима, када је цариградски патријарх био изгнан од крсташа са своје катедре, и када је, силом прилика, деценијама пребивао у Никеји. (Ко боље познаје историју знаће да се нешто слично десило римским папама приликом њихове сеобе из Рима у Авињон неких сто година касније.) А те ванредне околности ни по чему не умањују легитимност и легалност самог поступка о коме је ријеч.

       Примјера ради, наши црногорски митрополити су често, што милом што (турском) силом, били принуђени да напуштају Цетиње, и да столују на другим мјестима. Ником разумном неће пасти на памет да им, у току тих и таквих изгнанстава, одузимају владичанска својства, нити ће – само због тога – доводити у питање валидност њихових благослова, датих у тим околностима.

        Већ сам о томе једном говорио – када се столица васељенског патријарха, пола вијека касније, вратила у Цариград, ни једном од тих поглавара Констатинопоља, није пало на памет, да доводи у питање одлуку из 1219. г. Напротив, ових дана је сама Цариградска патријаршија обиљежила 800. од тог догађаја! Ако неко види проблем у томе што се у тој прослави користи ријеч ”хиротонија” а не ”аутокефалност”, – ја бих таквог питао: да ли Цариград сваки час прославља годишњице свих својих хиротонија?

        Не, не прославља. Ова хиротонија је ипак значајна по нечему. По чему? Одговор на ово питање дат је у саопшењу из самог Цариграда, од прије неки дан гдје се каже: „Мајка-Црква (Васељенска патријаршија) одаје почаст историјској годишњици – прекретници у односима са кћерком-Црквом Србије (θυγατέρα Εκκλησία της Σερβίας)”.

        Ове ријечи све говоре ономе ко је елементарно богословски писмен. Помињање ”мајке- цркве” и ”ћерке-цркве” могуће је једино кад се говори о двије међусобно независне цркве, од којих је ова друга, некада, једном потекла од ове прве. А израз ”прекратница у историјским односима” између такве двије цркве може се управо односити на моменат када је ”мајка” родила ”ћерку”.

        Ако Српска црква није тада добила аутокефалност, не би је Цариградска црква сматрала ћерком (него својим неотуђивим дијелом), нити би ове двије помјесне цркве могле имати међусобне односе, па ни ”прекратницу” у тим односима!

        Треће, овдје расправљамо о појму ”аутокефалности” који се са дашањим значењем искристалисао тек у 9. вијеку. А то и јесте вијек у ком се јављају цијеле области, са не-грчким државама и народима, које се христијанизују, и које, по природи ствари, траже самосталну црквену управу независну од Цариграда. И – добијају је!

        Прије тога, појам црквене самосталности, или појава термина ”аутокефалност” нити имају, нити могу имати данашње значење. Имамо, наравно, одувијек представу о самосталним црквеним областима – али не овакву као данас. Зато је Богишићева примједба нешто што свакако морамо имати на уму када о овоме расправљамо.

        * Колико је, у том погледу, битан фактор државне независности? Да ли се дефиниције аутокефалности тиче чињеница што је нека држава самостална и што се на њеној територији налази православна Црква? Треба ли, по неком аутоматизму, такву црквену област одмах сматрати аутокефалном или је бар кандидовати за аутокефалност?

        И поред тога што се државна независност појављује као чест и оправдан мотив за покретање питања нове аутокефалности, она није никад, нити може бити, једини или неопходан услов за стицање црквене самосталности. ”На четвртој сједници Халкидонског (4. Вас. саб.) сабора ријешено је да у раздјељењу црквених граница важе одлуке црквених власти на основу канона, а не одлука државних власти”.

        Често помињано правило истог сабора (поновљено и у правилима Шестог васељенског сабора) о томе да црквене границе имају пратити границе државне администрације, уопште се не односи на питање аутокефалних цркава (рекох прије да у то вријеме и немамо ”аутокефалност” у данашњем смислу ријечи), него на разграничење епархија унутар једне помјесне цркве. Јер, да су то правило људи у Византији тада тумачили како га тумаче наши ”аналитичари” данас – древне патријаршије Антиохијска, Јерусалимска или Александријска, које су постојале унутар византисјког царства, овом би саборском одлуком моментално биле збрисане!

Никодим Милаш

        * Јесмо ли ми противници или мрзитељи Црне Горе, ако негирамо потребу да Црква на њеној територији има аутокефалност, или ако доводимо у питање валидност и каноничност оне ”аутокефалности” која је уписана у Уставу Краљевине Црне Горе из 1905. г?

        Нити се 1918. г. ико од свештенства и вјерног народа међу Црногорцима, побунио против црквеног уједињења, нити данас ико од свештеника и вјерног народа тражи (захтјева) издвајање Цркве у Црној Гори из окриља Пећке патријаршије. Тачка.

        Ја имам пуно познаника и пријатеља који би радо промијенили многе ствари у црквеном животу (некоме се не свиђају неке заставе, други не воле неке пјесме, трећи би мијењали боју крова на храмовима, четврти би вољели да се мало више потенцирају неке теме на уштрб других, пети да се смањи пост, шести да се продужи….итд ), али неки јасан став до нивоа захтјева, или уопште свијест о томе шта би такво издвајање донијело (а шта одузело) Цркви у Црној Гори, ја још нити чух, нити виђех….међу свештенством и вјерницима. А знамо се више сви.

        Да би нека црквена област уопште претендовала да има сопствену самосталност (или потпуну аутокефалност, ако ћемо данашњом терминологијом) она мора имати најмање три епископа – који би били у стању да рукоположе неког четвртог, новог епископа, или да сами себи изаберу поглавара. Жичка (Пећка) архиепископија (а од 1766. до 1918. г. Карловачка митрополија) увијек је имала ту способност. Црква у Црној Гори (као вјековни саставни дио Пећке архиепископије и патријаршије), нити је имала тај број епископа (све до 1912. г) нити су постојећи епископи показивали интересовање да се одрекну сопственог светосавског насљеђа и титуле ”егзарха пећког трона”.

        Први и једини, да га тако назовемо – ”трећи епископ” те црквене области био је др Гаврило Дожић који је управо понио титулу пећког митрополита! Занимљиво, ето и у томе се показало, да Православне цркве у Црној Гори нема без Пећи. А да не говоримо о томе да је управо тај митрополит Гаврило био један од вођа (уз двојицу старијих архијереја Цркве у Краљевини ЦГ) црквено-народног покрета уједињења црногорске црквене области у ширу црквену заједницу.

        Он је то био до те мјере – да је касније постао најприје митрополит Црногорско-приморски СПЦ, а потом и српски патријарх!

        Инсистирање на статуту Синода Цркве у Краљевини, насупрот јасно израженој вољи све тројице епископа те Цркве, и свег свештенства, и цијелог народа – јесте управо сувопарно и нецрквено резоновање.

        Знам да ће се неки људи запитати зар све ове ствари није знао епископ др Никодим Милаш, чувени црквени правник, – када је писао уставе за ”Св Синод” и за ”православне конзисторије” у Краљевини Црној Гори (у којима Цркву у Црној Гори назива ”аутокефалном”) и онда када је у једном другом свом дјелу ”Православно црквено право” поновио тај исти став?

        Нека ми се не замјери ако се присјетим једне полемике два сарадника и научника - Димитрија Руварца и Никодима Милаша у вези оправданости проглашења ”српске патријаршије” у Сремским Карловцима 1848. г.?

        Не зна се ко је већи и плоднији научник од њих двојице, али су се по овом питању разилазили. У тој међусобној преписци, др Никодим Милаш, на једном мјесту признаје да је њему била непозната грамата којом је 1710. г. пећки патријарх Калиник дао аутономију Карловачкој (Крушедолској) митрополији. А данас, о тој важној грамати, уче средњошколци у богословијама.

        Ово вјероватно није једини доказ против Милашеве ”непогрешивости” кад је у питању његово сагледавање историје Балкана и свих њених детаља. Јер, једно је познавати и тумачити каноне, па и историју Цркве на подручју Хабзбуршке монархије, гдје је живио и дјеловао, и имао приступе архивама др Никодим Милаш, – а нешто сасвим друго бити познавалац савремених црквених прилика изван државе у којој живи.

        О томе бјелодано свједочи и Милашево позивање на атинску Синтагму као извор става о ”аутокефалности цркве у ЦГ”. Прочитате ли пажљиво навод о аутокефалности у тој Синтагми из 1855. г., видјећете да се њени аутори ограђују од поменутог става и позивају се на Цркву у Русији. (Опет, занимљиво је да се у том исказу као поглавар те ”аутокефалне” цркве помиње владика Петар Петровић – не знамо тачно који од двојице Његоша – и да му се наводи титула ”егзарх пећког трона”.

        Вјерујем да су очигледно недовољно информисани аутори овог списа могли да нагађају око канонско-правног статуса Цркве у Црној Гори, али откуд њима ”егзарх пећког трона” везан за Петра Петровића, ако ову титулу збиља нијесу носили Свети Петар Цетињски или Петар Други Петровић Његош?

        А ако ико зна да наша Црква у Црној Гори није имала капацитета за ”аутокефалност” – то су Руси. Они су нам рукополагали кандидате за владике. Они су давали благослове за план и програм богословије на Цетињу, и новац за рад – како те школе, тако и тзв. Дјевојачког института. Високо теолошко образовање, код њих су стицали наши клирици. Они су штампали наше црквене књиге…

        Круг се, очигледно затвара, пред непобитном чињеницом да је епископ Никодим Милаш и устврдио и правно уобличио а самим тим и разгласио ”аутокефалност” Цетињске митрополије, упркос њеној крајњој атипичности. Зашто? Како би Његош рекао ”Не хће Србин издати Србина”.

Митрофан Бан

        И Никодим Милаш, и краљ Никола и Митрофан Бан, поред своје конфесионалне православне припадности, били су заокупљени једном истом националном идејом српског уједињења и ослобођења. Није било основа да Србин Милаш, у ери национал-романтизма, њему савремену Црну Гору види и доживи другачије до као једну од двије српске краљевине (како је то децидно и јасно именовао и сами црногорски господар).

        У том контексту, он се није налазио у својству инспектора који ”све зна” и који онда неће да одобри ствари са конструкционом грешком. Не, напротив! Он одобрава и превиђа недостатке, управо зато, јер је био у улози „старијег брата“ који, баш зато што „све зна“ (или „види доста“) – жмури на једно око или гледа кроз прсте, да би млађем помогао да устане и стане на ноге. Ја бар то тако видим.

        * Хоће ли Вас сада неко оптужити за српски национализам, и за ”наметање српства” – Црногорцима?

        Ја уопште не говорим о савременом националном осјећају код било кога од читалаца овог текста. Нити данас Црква поставља питање нечијег националног опредјељења, као услов припадности Цркви. Нити је мени, или било ком свештенику СПЦ циљ и намјера да модификујем нечији национални идентитет. Ово је Црква свих, а њено званично име не значи да су сви њени вјерници Срби. Као што ни име државе Црне Горе не значи да су сви њени грађани Црногорци по нацији. Или сам нешто пропустио?

        Ово у вези епископа Никодима Милаша је само осврт на чињенице прошлости из којих свак може да извуче свој закључак. Неко ће наћи разлога да се поистовјети са тим чињеницама, а неко ће их осудити и свој идентитет градити супротно од њих.

        Епископ Даламатински др Никодим Милаш, митрополит Цетињски Митрофан Бан и краљ Црне Горе Никола Петровић били су Срби, и то они ”велики” – у смислу њиховог националног рада и ангажовања. А с обзиром да они дјелују у епохи израженог национал-романтизма, слободан сам да протумачим да је тај њихов осјећај био јака покретачка снага свих њихових дјела (па погледајте само списе које су они оставили за собом и све ће вам бити јасно).

        Отуда закључујем да је и овај подухват у вези црквених устава у Црној Гори био вођен више тиме него бригом о канонима. Понављам, Никодим је у Црној Гори гост, није упознат са свим детаљима и нијансама наше црквене реалности. А хоће да помогне, да се нађе Николи при руци – што се каже.

        Овоме треба додати да је он, прије постављења за епископа Далматинског (и прије писања црквених устава за Црну Гору), једно вријеме боравио у Србији и чак је тамо кратко био изабран за ректора Београдске богословије. Отуда је буквално, на правди Бога, протјеран због сплетки и неповјерења неких људи, под оптужбама да је дошао ”да шири унију и папски утицај” у Србији.

        Збиља парадоксално, – јер нема већег ни плодоноснијег борца против уније и покатоличења Срба у Далмацији, од њега. То га је тешко погодило, и као православца и као Србина, и више никад није хтио тамо да се врати, иако су га касније звали да буде Београдски митрополит.

        Ја бих у том свјетлу посматрао све ово. Њему је Црна Гора, као држава са тада израженом српском националном идеологијом, била онај покретач тзв. Пијемонт будућег свесрпског уједињења. И зато му није био проблем да мало дода, да уљепша ствари – како би се прилике у тој земљи административно уредиле.

        Није на одмет поменути и оно о чему пише др Љ. Д. Јакшић да ових ”устава за синод и конзисторије” у ЦГ, нема на обимном и детаљном списку ауторских дјела Никодима Милаша које је он, пред крај живота, сам сачинио. Можда је просто заборавио да наведе, а можда је сматрао да то и нијесу била дјела која најбоље репрезентују његов научни реноме.

        * На крају, да Вас питамо, и за Ваш лични став по питању црквених прилика у Православљу? Видите ли јасан излаз из ове новонастале ситуације, у којој указ Цариградског патријарха о Цркви у Украјини – не признаје већина других помјесних цркава?

        Ситуација је баш тешка, али не вјерујем да је непремостива.

        Како је лијепо формулисао декан Богословског факултета у Фочи, др Дарко Ђого, није само проблем може ли данас или не може Цариград тако једнострано издавати указе о аутокефалији (видјели смо како су то радили цариградски патријарси у 13. вијеку, – ништа без консултације са другим патријарсима), него је изгледа, још већи проблем, што је некоме у Цариграду пало на памет да за нове потребе одређује потпуно ново значење појма аутокефалности.

        Ђого је то генијално одредио као постмодернистички поглед на црквене односе, по ком ”Велика црква” има моћ да одреди значење, и да ”успостави чињенице”.

        ”Аутокефалија није оно што аутокефалија јесте, него оно што Цариград нуди као аутокефалију”- каже о. Дарко.

        У ”томосу” који је Цариград ”дао” групи свештеника у Украјини, међу којима има оних који немају ”апостолско прејемство” пише нешто што није писало ни у једном, до сада издатом акту Цариграда о црквеној самосталности неке помјесне цркве. Тамо се каже да ”Аутокефална Црква у Украјини за своју главу познаје Најсветији Апостолски и патријаршијски Престо, управо као и остали патријарси и предстојатељи”…. па се додаје да је ”Његово Блаженство Митрополит кијевски дужан да се… у случају већих питања црквене, догматске и канонске природе… обрати патријаршијском и васељенском Престолу, тражећи његово ауторитативно мишљење и поуздано разумјевање”.

        Е, па ово није аутокефалија. Као што ни поменута група ”свештеника” на које се овај текст односи – нијесу Црква.

        Оваква ”аутокефалија” и овакве формулације, – у односу на оно што су добиле Жичка архиепископија и Трновска патријаршија у 13. вијеку – збиља јесте нешто ”ниже од аутономије”.

        Иза ријечи изложених у овом ”томосу” не стоји сила црквеног предања, ни утврђених канона, – него, могуће, трагови пастирске жеље за компромисом. Али, и најбоља намјера, без истине, не доноси плода.

        Због тога се наша помјесна СПЦ није сагласила са чином Васељенске патријаршије, ма (к)ако иза ње стајале добре немјере и хришћанска снисходљивост цариградских архијереја. Наиме, ”остали патријарси” и ”предстојатељи” других помјесних цркава, не признају цариградски патријаршијски престо ”за своју главу”.

        У питању је нејасноћа или самообмана која ником не може бити од користи, и коју Цариград, до сада, никад није практиковао.

        Али, баш у контрадикторности и неодрживости оваквих формулација, лежи моја нада и вјера, да Господ неће дозволити да опстане ова намјера да једни друге лијечимо неистинама. Ја очекујем да ће управо Најсветији Цариградски патријаршијски престо, први сам увидјети да је ушао на странпутицу и слијепу улицу кад је у питању административно поступање, или – да ће можда, још и прије тога, видјети, да већинска Црква (бројне душе жељне спасења) у Украјини, под поглаварством митрополита Онуфрија УПЦ, чекају да им се врати ”залутала/изгубљена овца”, а не да се њена ”изгубљеност” показује као ”пут Спасења”.

        Већина помјесних аутокефалних цркава православне Васељене, није пристала уз ову најновију одлуку Цариграда, а благост и опрезност у тону њихових саопштења израз су бриге и напора да се јединство Цркве по сваку цијену сачува. Управо би такав однос сестринских цркава према тренутном несналажењу Цариграда, могао бити од помоћи ”Великој цркви” да се врати на мјесто које јој припада – Првог међу једнакима, у непрегледном шару васељенског паравославља.

        Извор: ИН4С

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари