Трифковић: Једна Бугарелова тврдња је еклатантан пример незнања или злонамерне тежње за прикривањем истине

НА ЛИСТИ РАТНИХ ЗЛОЧИНАЦА ТРЕБАЛО ЈЕ ДА БУДЕ И ИМЕ МУХАМЕДА АМИН АЛ-ХУСЕИНА, ВЕЛИКОГ МУФТИЈЕ ЈЕРУСАЛИМСКОГ

Мапа муслиманских масакра над Јеврејима

* У интервјуу „Слободној Босни“ рекао је: „Антисемитизам је играо важну улогу у идеолошком одгоју припадника Ханџар дивизије, али је тешко знати колико је тај антисемитизам заиста био присутан код СС-имама и код обичних војника“. Ово је запрепашћујућа тврдња, поготову јер долази од особе која претендује да као оријенталиста познаје материју и о њој говори са ауторитетом

* Стварањем СС дивизије састављене од босанских муслимана Химлер је направио први корак у планираној великој алијанси нацистичке Немачке и исламског света. Један од његових најближих сарадника, обергрупенфирер Готлиб Бергер, хвалисао се да "се ствара веза између ислама и национал-социјализма на отвореној, поштеној основи. Њоме ће се у смислу крви и расе управљати са севера, а у идеолошко-духовној сфери са истока"

* Хитлер није много пажње придавао Химлеровом неопаганском мистицизму, али био је спреман да дозволи да ислам формално постане "СС религија"

* Чињеница је да тај дух и данас постоји и да га прихвата елита у исламском свету, укључујући политичко Сарајево. Све наведено у овом тексту богато је документована истина. Гг. Ксавије Бугарел, Динко Омерагић и Сабахудин „Динко“ Грухоњић пак лажу, или истину прикривају манипулантским релативизацијама

____________________________________________________________

            Аутор: Срђа ТРИФКОВИЋ

            У ОСВРТУ Ненада Кецмановића на интервју који је француски историчар и оријенталиста Ксавије Бугарел дао новинару Динку Омерагићу за Слободну Босну (https://www.politika.rs/scc/clanak/563717/Pogledi/bih), аутор са правом констатује да су се они „обострано потрудили да релативизују злочиначке заслуге СС Ханџар дивизије“.

            Једна тврдња Бугарела коју Кецмановић наводи заслужује посебну пажњу, јер представља еклатантан пример незнања, или – што је много вероватније – свесне и злонамерне тежње за прикривањем истине. Она гласи:

            „Антисемитизам је играо важну улогу у идеолошком одгоју припадника Ханџар дивизије, али је тешко знати колико је тај антисемитизам заиста био присутан код СС-имама и код обичних војника“.

            Ово је запрепашћујућа тврдња, поготову јер долази од особе која претендује да као оријенталиста познаје материју и о њој говори са ауторитетом. За некога ко је иоле упознат са изворним исламским учењем и праксом, уопште није „тешко знати“ колико је антисемитизам био присутан код обичних војника – а камоли код СС-имама, који су били дужни да знају и следе објаву Мухамедову и да о њој подучавају своје војнике.

            "Исламски антисемитизам" звучи наизглед контрадикторно јер су и Јевреји и Арапи семитског порекла, а ислам је вера и начин живота огромне већине арапског света.

            Семантичка збрка настала је захваљујући изуму термина "антисемитизам" којим је у Европи крајем XIX века требало дати "научну" обланду антијеврејству.

            Савршено се уклопио у исламско учење када је у XX веку дошло до драстичног погоршања односа муслимана са Јеврејима око Палестине. Стари верски анимозитет потом је до краја скопчан са антијеврејством на етничком и геополитичком плану.

            Верски и политички аспекти те борбе били су нераздвојни у VII веку, баш као што су и данас.

Kсавије Бугарел

            УЧЕЊЕ – Јевреји живе у данашњим арапским земљама још од рушења првог Храма у Јерусалиму 586. пне. Настанак ислама, а потом трагична историја јеврејских племена у Медини која су истребљена под Мухамедом, учинили су њихов даљњи опстанак под исламском влашћу крајње неизвесним. Пошто су га одбацили, Мухамедова објава је створила став који је 1937. резимирао краљ Ибн Сауд: "Заиста, Божија реч нас учи и ми у њу верујемо, да за муслимана убити Јеврејина, као и да он буде убијен од Јеврејина, значи непосредан одлазак у рај и у узвишено присуство Свевишњега Бога."  

            Мухамедов жестоки антисемитизам одражава се у Курану. Деца Израиља су бунтовна, на себе навлаче гнев, а њихова праведна награда биће срамне муке.[1] Сваки пут кад се заветују, неко међу њима одбаци завет.[2] Вероломни су и лажљиви.[3] Зато их је Алах понизио и сатерао страх у њихова срца, наредио је да неки буду побијени а други заробљени, а да муслимани наследе њихову земљу и њихове куће.[4] Јевреји су притом кукавице које нападачима окрећу леђа.[5] До судњег дана проклет су сој.[6] Мрзе и људе и Алаха.[7] Притом су и међусобно завађени.[8] Гневни Алах их је претворио у мајмуне и свиње.[9] Прешли су све границе допуштеног.[10] Ипак се пожудно држе овоземаљског живота, чак и ако је понижавајући и сраман.[11]

            Да нагласимо: ово су, за верујуће муслимане, речи самог Свевишњег.

            ИСТОРИЈСКА ПРАКСА – Последице су историчарима добро познате. Масовна убиства Јевреја почела су у Мароку већ у VIII веку, где је Идрис I збрисао целе заједнице. Један век касније, багдадски калиф ал-Мутавакил наредио је да Јевреји носе жуту значку, успостављајући тиме преседан који ће много векова касније користити нацисти.

            Синагоге су рушене широм Месопотамије у периоду 854–859. У Триполитанији Јевреји су били имовина арапских господара који су их тестаментом остављали у наследство. У XII веку египатски Јевреји били су жртве крвавих нереда. На западној страни исламског света 30. децембра 1066. јеврејског везира Гранаде Јосифа Ханагида разапела је на крст муслиманска руља која је потом сравнила са земљом јеврејски кварт и искасапила 5000 људи. То се све дешавало како у Багдаду, на врхунцу првог исламског "златног доба". тако и у Шпанији, на врхунцу другога.

            Упркос свему томе, исламофилска литература о тзв. златном добу наставља да се производи без застоја. Њен утопијски карактер понекад отворено признају они који граде мит о исламском златном добу толеранције. Њихов је циљ чисто идеолошки:

Треба оживети ону изгубљену јудејско-исламску симбиозу, друштвени и културни свет, његов високи домет из доба маварске Шпаније пре 1492, који је дозвољавао и налазио задовољство у мноштву, коегзистенцији вера и култура, хришћанске, јеврејске и муслиманске; који је ценио историјски интернационализам простора; који је био укључив и космополитски, у суживоту разних култура: још увек тако ретка и угрожена вредност у новом миленијуму као у прошлим вековима.[12]

            То је лажна слика скројена за постмодерни Запад подвргнут квазирелигији „инклузије“ и мултикултурализма. У стварности, међутим, у XII веку Алмохади су насилно преобраћали или десетковали своје јеврејске поданике.

            Године 1465. арапска руља у Фесу је искасапила на хиљаде Јевреја, оставивши у животу њих само једанаест. Овај покољ покренуо је талас сличних погрома у целом Мароку.[13] Четири века касније исто се догодило у Либији 1875, где је Али Бурзи паша побио на стотине Јевреја; и у Алжиру, где су Јевреји узастопно масакрирани 1805, 1815 и 1830.

            Укази којима се наређује рушење синагога доношени су у Египту и Сирији (1014, 1293–94, 1301–02) и у Јемену (1676).

            Упркос статусу зимија („заштићеног народа Књиге“), Јеврејима је дат избор преласка у ислам или погубљења у Јемену (1165. и 1678), Мароку (1275, 1465 и 1790–1792) и Багдаду (1133. и 1344).[14] У целини гледано, не би било тешко саставити списак имена знатног броја јеврејских поданика исламских земаља који су достигли висок ранг у апарату власти, финансијски утицај, значајна и призната интелектуална достигнућа; исто би могло да се учини за хришћане. А опет не било тешко саставити још дужи списак прогона, произвољних конфискација, присилних преобраћања или погрома.[15]

            У XIX веку широм северне Африке Јевреји су сатерани у гета. У Мароку, где је живела највећа јеврејска заједница у исламском свету, Јевреји су морали да ходају боси или да носе сандале од сламе када би били ван гета. Године 1884. мрокански султан је рекао да Јевреји морају да раде на шабат, да могу само да "чисте прљава места и нужнике", да морају да се растану од робе упола цене и да приме кривотворен новац.[16] Муслиманска деца су их понижавала гађајући их камењем. У Сирији XIX века "када би Јеврејин ходао међу њима (муслиманима), неко би га гађао камењем да га убије, неко би га вукао за браду, а неко би га пљувао по лицу."

            Опасност је постала акутна у време поделе Палестине 1947. У Ираку је чишћење почело 1941, када је у погрому у Багдаду убијено 180 Јевреја. Сиријски представник у Уједињеним нацијама, Фарис ел-Хури, упозорио је: "Уколико проблем Палестине не буде решен, ми у арапском свету имаћемо проблема да заштитимо Јевреје."[17] То се пророчанство само испунило: преко 1 000 Јевреја убијено је у антијеврејским нередима у Ираку, Либији, Египту, Сирији и Јемену, који су покренули масовни егзодус Јевреја из арапских земаља.[18] Почетком четрдесетих година у њима живело је близу милион Јевреја. Данас их има само неколико хиљада, углавном старијих. Око 600.000 отишло је у Израел; они из северне Африке у Француску или Канаду, а остали у САД, Аустралију и Јужну Америку.

            Број јеврејских избеглица из арапског света после 1947. прелази број палестинских избеглица од времена оснивања Израела до данас.

            ИСЛАМ И НАЦИЗАМ – Појавом ционизма ранпог XX века муслимани су се суочили са "јеврејским проблемом" први пут после Мухамеда, али овог пута са позиције слабости.

            Први пут после рушења Храма, Јевреји су били намерни да поново успоставе државну заједницу која ће бити и територијална и духовна и културна. Било је то грубо буђење за муслимански свет, после феноменалног успеха у претходним вековима, да се почетком XX века нађе на губитничкој страни историје.

            Видне слабости створиле су утисак да је нешто пошло наопако, али није водило ка креативном самоиспитивању. Питање није никада било "Шта смо урадили?" него увек, "Шта су они урадили нама?" Монголи, Руси и западни империјалисти, сви су имали свој део кривице. Тридесетих година XX века Јевреји су неминовно укључени међу "њих" које треба окривити.

            Ово је осетила Хитлерова Немачка и створила је врло успешан план убацивања "модерног" антисемитизма у арапски свет. Како пише Бернард Луис, "Битка за Палестину увелико је олакшала прихватање антисемитског тумачења историје и навела је неке Арапе да све зло на Блиском истоку – и свету – припишу тајним јеврејским заверама."

            Још пре стварања Израела ова се борба претворила у егзистенцијалну битку. Негирање легитимности постојања Јевреја прихваћено је као датост. Када је муфтија јерусалимски 2001. објавио у ал-Акси да је негирање јеврејства егзистенцијална потреба ислама, изразио је став који се ослањао на чврсто утемељену традицију.

            УЛОГА ВЕЛИКОГ МУФТИЈЕ ЈЕРУСАЛИМСКОГ – По завршетку Другог светског рата једно име је недостајало на савезничкој листи тражених ратних злочинаца: име хаџ Мухамеда Амин ал-Хусеина, претходног великог муфтије јерусалимског и бившег председника Врховног муслиманског савета Палестине.

            У мају 1941. муфтија је прогласио свети рат против Британије, "највећег непријатеља ислама" и отишао у Берлин. Када се састао с Хитлером, 21. новембра 1941, изјавио је да су Арапи природни пријатељи Немачке, спремни да сарађују с Рајхом од свег срца, чак и формирањем Арапске легије која би се борила против Савезника. Хитлер је обећао да ће Арапи бити ослобођени британског јарма чим пристигну немачке армије.

            Муфтијин део договора био је да регрутује добровољце за Немачку међу муслиманима Совјетског Савеза, Балкана и Блиског истока.

            Он је водио пропаганду преко мреже од шест радио станица и формирао је мреже шпијунаже и пете колоне на Блиском истоку. Делимично захваљујући његовим напорима, Муслимани у Босни и Херцеговини и Албанци на Косову и Метохији јављали су се у огромном броју као добровољци у СС јединице.

            Његови напори код совјетских ратних заробљеника из исламских подручја били су пропорционално мање успешни.

Евакуација ирачких Јевреја

            На годишњем протесту против Балфурске декларације, одржаном у команди Луфтвафе у Берлину, муфтија је похвалио Немце зато што "знају да се отарасе Јевреја, а то нас приближава Немцима и сврстава у њихов табор".[19] Понављајући речи Мухамеда после битке код Бадра, муфтија је ускликнуо преко берлинског радија: "Арапи! Устаните као један и борите се за своја света права. Убијајте Јевреје где год да их нађете. То је драго Богу, историји и вери. То спасава вашу част."

            Још 1941. Ел Хусеини се залагао "за решење питања јеврејаких елемената у арапским земљама према захтевима националних интереса и на исти начин како се јеврејско питање решава у Силама осовине" (курзив у оригиналу).

            Осим старог циља да се Арабија ослободи од присуства Јевреја, муфтија је имао много веће циљеве. План је кован не толико у панарапском колико у панисламском смислу, за свети рат ислама – у савезу са Немачком – против светског јеврејства, а у циљу „коначног решења јеврејског проблема“.

            Према немачким званичницима који су га познавали, велики муфтија је непрестано предлагао разним ауторитетима с којима је имао контакте, а пре свега самом Хитлеру, Рибентропу и Химлеру, физичко истребљење европских Јевреја.

            Можда "нацистима није било потребно моје наговарање или подстицај", како се Ел Хусеини касније правдао, али је главни арапски духовни вођа свог времена радио све што је могао да спречи бекство иједног Јеврејина из Мађарске, Румуније и Бугарске. Те земље су у почетку биле вољне да их пусте да емигрирају:

            "Муфтија је свуда протестовао – у канцеларији министра спољних послова и државног секретара и у другим одељењима, унутрашњих послова, штампе, радија и у штабу СС."

            На крају му је Ајхман обећао да ниједан европски Јеврејин неће више крочити у Палестину. Године 1943. муфтија је писао мађарском министру спољних послова: „Неопходно је и крајње пожељно да њих (Јевреје) шаљете тамо где ће се наћи под активном контролом, на пример у Пољску, да бисмо се заштитили од њихове претње и избегли следствену штету.“

            Избор Пољске као муфтијине омиљене локације за депортацију Јевреја био је предвидљив: тамо су се, уосталом, налазили Аушвиц, Биркенау, Треблинка, Собибор...

        После рата, када је муфтија поново постао вођа палестинских Арапа, њихов став је био да он "није никога убио" и да је само вршио своју дужност против ционизма.

            То осећање дужности види се у писму од 5. јуна 1944. које је упутио СС рајхсфиреру Хајнриху Химлеру. У њему муфтија помиње њихов разговор у којем је молио Химлера да спречи преостале Јевреје да напусте Европу. Поново му је писао јула 1944: "Молим Вас, рајхсфиреру, да предузмете све што је потребно да спречите исељавање Јевреја."

            ХИМЛЕР И ИСЛАМ – Ислам је заузврат у Хајнриху Химлеру нашао најватренијег присталицу и пропагатора у пред-мултикултурној Европи. Химлерова мржња према "меком" хришћанству била је равна привлачности коју је осећао према исламу. Он га је видео као мушку, ратничку религију засновану на СС особинама слепе послушности и спремности на саможртвовање, неукаљано самилошћу према непријатељима.

            Хитлер није много пажње придавао Химлеровом неопаганском мистицизму, али био је спреман да дозволи да ислам формално постане "СС религија".

            Стварањем СС дивизије састављене од босанских муслимана Химлер је направио први корак у планираној великој алијанси нацистичке Немачке и исламског света. Један од његових најближих сарадника, обергрупенфирер Готлиб Бергер, хвалисао се да "се ствара веза између ислама и национал-социјализма на отвореној, поштеној основи. Њоме ће се у смислу крви и расе управљати са севера, а у идеолошко-духовној сфери са истока".

Срђа Трифковић

            Тешко је замислити отровнију мржњу од оне која замера нацистима што нису темељитије остварили своје „коначно решење јеврејског питања“.

            Чињеница је да тај дух и данас постоји и да га прихвата елита у исламском свету, укључујући политичко Сарајево.

            Све наведено у овом тексту богато је документована истина. Гг. Ксавије Бугарел, Динко Омерагић и Сабахудин „Динко“ Грухоњић пак лажу, или истину прикривају манипулантским релативизацијама. Истину треба спознати и памтити јер она постоји – не треба је измишљати – а осим тога, што је још важније, „истина ће вас ослободити“ (Јован, 8:31).

            https://sveosrpskoj.com/komentari/trifkovic-jedna-bugarelova-tvrdnja-je-...




[1] Куран, сура друга, ајет 88–90. 

[2] 2:100.

[3] 5:13. 

[4] 33:26–27. 

[5] 3:111.

[6] 7:167.

[7] 5:64.

[8] 59:14.

[9] 5:60.

[10] 3:112.

[11] 2:96. 

[12] John Docker: "Arabesques of the Cosmopolitan and International" (реферат на симпозијуму Visions of a republic, The Power House Museum, Сиднеј, 6. април 2001.

[13] Maurice Roumani, The Case of the Jews from Arab Countries: A Neglected Issue, Tel Aviv, World Organization of Jews from Arab Countries, 1977, стр. 26–27. 

[14] Bat Ye'or, The Dhimmi, Fairleigh Dickinson Univesity Press, 1985.

[15] G. E. Von grunebaum, "Eastern Jewry Under Islam", Viator, 1971, стр. 369.

[16] Middle East Digest, септембар 1999.

[17] The New York Times, 19. 2. 1947.

[18] Maurice Roumani, наведено дело, стр. 30–31. 

[19] B. Schechtman, The Mufti and the Führer: The Rise and Fall of Haj Amin el-Husseini. New York, 1965.

 

 

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари