Танасковић: „Деасимилација“ Бошњака у великоалбанском кључу

ПРЕД СРБИЈОМ СУ ЈОШ ЈЕДНИ ВАЖНИ ИЗБОРИ – ЗА САВЕТЕ НАЦИОНАЛНИХ МАЊИНА      

* Главни конкуренти за превласт у Бошњачком националном вијећу јесу листе „Бошњачко јединство“ Сулејмана Угљанина, са др Фуадом Баћићанином као носиоцем, „Листа за слободно Вијеће“ Странке правде и помирења Усамеа Зукорлића, чији је носилац Мисала Праменковић, а оглашавају се и други, рецимо „Савез за Санџак и добре Бошњане“, листа коју је подржала странка у оснивању Бошњачко-српски савез

* Аћиф еф. Бљута (Хаџиахметовић) био је Албанац, а не Бошњак. Избор да се представљањем књиге о њему, преведене са албанског на „босански“ језик, отворе бошњачки „Дани опредјељења“ у најмању је руку чудан и покреће многа питања у погледу тога како поједини санџачки Бошњаци доживљавају своје „опредјељење“. Не носи ли, наравно сасвим случајно, партија Аљбина Куртија име „Опредељење“?

* Др Неџмедин Спахиу, високошколски професор у Тирани, Приштини и Тетову, ментор аутора књиге, Аћиф-ефендију је назвао „највећим санџачким херојем“, а изнео је, поред осталог, бизарну тезу да су Титови партизани морали уважити антономију Санџака, јер је она постојала и у Недићевој Србији. Још је оценио да он заслужује споменик у центру града, али је најоригиналнији прилог његовом величању дао закључком да би и Срби, да су паметни, то исто учинили у Београду, јер их је он одбраном Бошњака од четничког ножа 1941. спречио да „почине Сребреницу пре Сребренице!

* Подсетивши на то да је председник Албаније Иљир Мета, наводно на предлог Сулејмана Угљанина и друштва „Косово за Санџак“, Аћиф-ефендију недавно одликовао највишим „Орденом витеза Скендербеговог реда“, Спахиу је позвао председника Србије Вучића да то исто учини!

_________________________________________________________________

       Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

       ТЕК што је најзад окончано вишемесечно ишчекивање у вези са формирањем републичке владе, а у атмосфери повећане напетости услед упорности званичника у Приштини да спроведу одлуку о пререгистрацији возила са српским таблицама и протестног напуштања свих косовских институција од стране Срба, под тешком сенком рата у Украјини и последица које је већ изазвао, Србију очекују још једни важни избори, они за савете националних мањина (13.11).

       У току су последњи дани предизборне кампање, у којима сви учесници посежу за најуверљивијим аргументима и најјачим адутима. Рашка област/Санџак у том погледу не само да није изузетак, већ се стиче утисак да је политичко врење у тој вишеструко сложеној средини нарочито бурно.

       Главни конкуренти за превласт у Бошњачком националном вијећу јесу листе „Бошњачко јединство“ Сулејмана Угљанина, са др Фуадом Баћићанином као носиоцем, „Листа за слободно Вијеће“ Странке правде и помирења Усамеа Зукорлића, чији је носилац Мисала Праменковић, а оглашавају се и други, рецимо „Савез за Санџак и добре Бошњане“, листа коју је подржала странка у оснивању Бошњачко-српски савез.

       Одржане су завршне конвенције и конференције за медије. Сви су рекли оно што су сматрали да треба рећи.

       Тема овог нашег осврта није представљање предизборне политичке слике и динамике или вредновање понуђених програма, а понајмање предвиђање исхода ове трке, свакако значајног за бошњачку националну мањину, али и за државу Србију у целини. Утисак је, иначе, да је Угљанинова странка, која је до сада управљала Бошњачким националним већем, нагласак у кампањи ставила на истицање остварених резултата, доследност у борби за аутономију Санџака и на идентитетска питања, која су у фокусу и свих њених такмаца.

       Изгледа да су након по многима (пре)великог колача који је Зукорлићева опција добила у новој Влади и структури власти, међу њеним конкурентима почели да зазиру од ширења простора параинституционалног уплива наследника Муамера Зукорлића („кандидати на листама да не буду оптерећени партијским и другим позицијама“), а ови, пак, са своје стране, истичу верност „муфтијином концепту“.

Усаме Зукорлић

       Биће занимљиво видети како ће се син и политички наследник једног од несумњиво најспособнијих актера на друштвеној и политичкој сцени Србије последњих деценија изборити са тешким задатком продужавања очеве мисије. Наравно, из Зукорлићевог табора оштро критикују начин на који је Бошњачко национално вијеће деловало у претходном периоду и захтевају радикалну промену курса и већу транспарентност („ослободити БНВ“).

       У свим јавним наступима млади Усаме (што на арапском значи „лав“) промишљено je конструктиван и кооперативан, на шта га, уосталом, обавезују име странке и учешће у извршној и законодавној власти, али зна да понекад треба и пустити канџе, као на митингу у Бродареву, где је, на начин који би више приличио фајтерском стилу Сулејмана Угљанина, обећао смењивање непоћудног директора основне школе који се, наводно, не понаша у складу са чињеницом да се ова налази у бошњачком забрану.

       Занимљиво је било чути и глас Адмира Муратовића, носиоца листе „Савез за Санџак и добре Бошњане“, који је оценио да „Бошњачко национално вијеће од 2010. године, када се по први пута бирало на директним изборима, па до данас, свој посао обавља на ивици легалитета и без пуног легитимитета, јер су рад поставили на основама партијског прегласавања, а не стручности“.

        Затим следи посебно индикативан део његове изјаве, да БНВ треба отворити „за Бошњаке, али и припаднике других заједница, да буде мјесто сусрета и дијалога. До сада је то било омогућено само албанској заједници, али је било постављено на неприхватљивим основама, гдје је дошло до злоупотребе те могућности од стране организације 'Косовo за Санџак“.

       Ово запажање, које није изрекао само Муратовић, привлачи пажњу у контексту и атмосфери општег залагања за изоштравање идентитетске димензије бошњачког мањинског деловања у домену образовања, језика и културе, што у први план изразито гласно истичу представници листе „Бошњачко јединство“.

       Каквом ли се то активношћу бави удружење „Косовo за Санџак“? Није ли то на линији одавно запажених и потврђених проалбанских сентимената Сулејмана Угљанина­­? И како установити логичну и складну везу између, евентуално, склоности да се настави pas de deux са Приштином, а богме и Тираном, и „деасимилације“ Бошњака, о којој је као о најпречем националном задатку БНВ у наступајућем периоду недавно програмски јасно говорио носилац листе „Бошњачко јединство“ др Фуад Баћићанин.

Фуад Баћићанин

       Коментаришући тврдње о покушајима албанизације Бошњака у Санџаку, потпредседник БНВ, донедавна директор музеја „Рас“, иначе одлично образовани интелектуалац турске школе и европског имиџа, који свакако добро зна о чему говори, био је потпуно одређен: „БНВ је основано да остварује, чува и његује наш бошњачки национални, санџачки регионални и исламски вјерски идентитет. Асимилирање Бошњака је трајало готово једно стољеће. Сада је процес деасимилирања. Повратили смо своје основне идентитарне особености. Такве и сличне теме покрећу малобројни и неодговорни појединци, и мислим само један медиј у Санџаку. Не знамо још са којим циљем. И то баш у вријеме пописа становништва у Србији. Бошњаци добро знају ко су, шта су, знају своју прошлост, своју садашњост, али знају шта им је потребно у будућности. Ми, као Бошњаци, са својим националним идентитетом, обнављамо пријатељства са свим народима са којим то пријатељство вијековно дијелимо без да се због тога некоме извињавамо“.   

        Звучи убедљиво, нема шта....Али... На недавној конференцији за штампу вођства БНВ, односно Угљаниновог тима, поводом обележавања „Дана опредјељења“, „дана од посебног значаја за Бошњаке у част Референдума грађана Санџака, одржаног 25-27 октобра 1991. године“, за столом је  Фуад Баћићанин седео десно од председнице БНВ Јасмине Цурић. Госпођа Цурић је, наравно, крајње афирмативно говорила о учинцима БНВ, као кровне организације Бошњака, за свога председавања, али и о значају одлучног отпора наметању туђег националног идентитета бошњачкој деци, посебно кроз бригу за увођење босанског језика у све школе, у чему не сме бити одступања и компромиса.

        Туђег, значи српског.

        То се само по себи разуме и стална је тема бошњачког родољубивог дискурса, горде увређености и упорних политичких захтева.

Јасмина Цурић

        Коме би постало заморно да слуша прилично стереотипни пледоаје Јасмине Цурић, па би обратио пажњу на позадину слике, тј. на велики зидни пано испред кога је био постављен сто председавајућих, не би могао, а да не примети симптоматичан преглед манифестација којима ће ове године бити обележени „Дани опредјељења“: Промоција књиге аутора Исмета Азизија Аћиф еф. Хаџиахметовић Бљута: Великан Санџака, промоција књиге аутора Фикрета Муслимовића и Мустафе Спахића Робије Алије Изетбеговића, изложба паноа Босански језик кроз хисторију  и промоција научног рада Положај Бошњака у Србији послије 2000. године.

        Ваљда у складу са светим циљем политике „деасимилације“ Бошњака и ојачавања бошњачке националне самосвести, одабрано је да прва манифестација овогодишњег програма прославе „Дана опредјељења“ буде представљање књиге косовског аутора, новинара и публицисте Исмета Азизија и оснивача удружења „Косово за Санџак“, о албанском политичару и ратном заповеднику Новог Пазара Аћифу еф. Бљути (1887-1945), са накнадно придодатим „словенским“ презименом Хаџиахметовић, по деди, хаџији Ахмету.

        Не бисмо се овде и сада упуштали у расправу о личности и улози овог утицајног протагонисте великоалбанске политике у Санџаку између два рата и сараднику нацистичких окупатора, стрељаном на Хаџету одмах после рата, о коме постоје две дијаметрално опречне, непомирљиве перцепције – ратни злочинац или „великан Санџака“, истребитељ Срба или заштитник санџачких муслимана од четника и партизана, заговорник албанизације Бошњака или отеловљење традиционалне блискости албанских и бошњачких муслимана, која је посебно долазила до израза кад су албанске чете у неколико наврата хрлиле у помоћ браћи по вери против хришћанских (читај српских) зулумћара...   

        Упорни покушаји рехабилитовања, па и глорификовања Аћиф Ефендије током последњих трију деценија, у чему су неке политичке групације у Санџаку биле веома активне, по правилу су изазивали тензије, јавно згражавање и изливе затомљене мржње и нетрпељивости.       

Исмет Азизи

        Сетимо се само потреса из 2012. године у вези са постављањем спомен плоче на кући у којој је живео овај симбол непревладаних противречности и опречних историјских наратива, од којих неки сматрају да је пробитачно и даље производити конфликтне односе у иначе мирном и радном Санџаку, где се, заслугом мудрих и умерених Бошњака и Срба, упркос повременим варницама, ни велики  рат у најближем босанском суседству трагичних деведесетих није успео прелити.

        Оставимо ли по страни бесконачно спорење о природи историјске улоге Аћифа еф. Хаџиахметовића и непомирљивих ставова о њему као ратном злочинцу, с једне стране, и хероју одбране санџачких муслимана пред претећим српским покољем, са друге, једна чињеница у вези са њим није и не може бити спорна – Аћиф еф. Бљута (Хаџиахметовић) био је Албанац, а не Бошњак.

        Избор да се представљањем књиге о њему, преведене са албанског на „босански“ језик, отворе бошњачки „Дани опредјељења“ у најмању је руку чудан и покреће многа питања у погледу тога како поједини санџачки Бошњаци доживљавају своје „опредјељење“. Не носи ли, наравно сасвим случајно, партија Аљбина Куртија име „Опредељење“?

        Неки одговори могли су се наслутити већ на представљању Азизијеве биографије Аћиф ефендије.

        На овој веома посећеној и озбиљно реализованој трибини о књизи, а још више о лику и делу „великана Санџака“, чијем је „извођењу на светло историјске истине“ посвећена, надахнуто и понесено, али и језички и реторички одмерено,  говорили су Мухедин Фијуљанин, иначе и уредник издања, потпредседник БНВ, својевремено државни секретар у Министарству просвете и технолошког развоја у Влади Србије и аутор публикације „Санџачки Бошњаци“ (2010), у којој је Аћиф еф. Хаџиахматовића сврстао међу најзнаменитије личности Санџака, затим др Неџмедин Спахиу, високошколски професор у Тирани, Приштини и Тетову, ментор аутора књиге, у чијој основи лежи његов магистарски рад,  проф. др Хивзо Голош са Интернационалног универзитета у Новом Пазару, и аутор Исмет Азизи.

        Азизијева монографија је изворно објављена на албанском језику у издању скопског „Логоса“, с тим што је верзија на „босанском“ језику знатно проширена.

        Свашта се могло чути на овом панегирички интонираном представљању прве биографије Аћиф ефендије Бљуте Хаџиахметовића.    

Неџмедин Спахиу

        Доминирале су три поруке, о величини Аћиф ефендије и потреби са се он рахабилитује, достојно представи и комеморативно прослави, о значају Азизијеве пионирске књиге и о љубави између Албанаца и санџачких Бошњака, многоструко историјски потврђеној, привремено потиснутој услед разних политичких и идеолошких притиска, али одскора изнова пропламсалој.

        Учесници су у погледу ових порука били у пуном сазвучју, с тим што је сваки од њих тежиште излагања поставио на неки њихов аспект. Фијуљанин је по поглављима прегледно предочио структуру и садржај књиге и животни пут Аћиф ефендије, с тим што није нашао за сходно да нешто више каже о његовом деловању током Другог светског рата, али није пропустио да укаже на аспирације које су према санџачком „corpus separatum“-u после Првог светског рата гајиле „новостворене државице“ (Србија и Црна Гора).

        Неџметин Спахиу је Аћиф-ефендију назвао „највећим санџачким херојем“, изнео је, поред осталог, бизарну тезу о томе да су Титови партизани морали уважити антономију Санџака, јер је она постојала и у Недићевој Србији, а да је Азизијев рад и више него докторат, при чему је истакао да се овај у истраживању понајвише користио српским изворима и литературом.    

        Спахиу је оценио да ратни градоначелник Новог Пазара заслужује споменик у центру града, а најоригиналнији прилог његовом величању дао је закључком да би и Срби, да су паметни, то исто учинили у Београду, јер их је он одбраном Бошњака од четничког ножа 1941. спречио да „почине Сребреницу пре Сребренице!

        „Четници и партизани сарађивали су једино у насртају на Санџак“, приметио је са значајним осмехом.

        Подсетивши на то да је председник Албаније Иљир Мета, наводно на предлог Сулејмана Угљанина и друштва „Косово за Санџак“, Аћиф-ефендију недавно одликовао највишим „Орденом витеза Скендербеговог реда“, позвао је председника Србије Вучића да то исто учини!      

        Историчар Хивзо Голош је у свом прилично бледом и несређеном излагању више дидактички подразумевао него што је рекао, а нарочито је инсистирао на политичкој умешности јунака Азизијеве књиге и обележавања бошњачких „Дана опредјељења“, на уџбеничкој инструктивности његових иступања у Скупштини, док је оснивање културно-просветног друштва „Тарик“, за које је био заслужан, оценио као далекосежно битно, најавивши и научни скуп у Цириху посвећен улози Албанаца у одбрани Новог Пазара и Санџака у целини  од четника и партизана.

         Аутор Исмет Азизи није желео да говори о свом делу, већ о искреној привржености Санџаку, у коме је често боравио од 1983. године, што га је и навело да оснује друштво „Косово за Санџак“ које, како је саопштено, има „консултативно-партиципативни статус“ у Бошњачком националном вијећу.

Дарко Танасковић

        На крају представљања Азизијеве монографије за реч се из публике јавио новопазарски историчар Реџеп Шкријељ, познат по безрезервном апологетском односу према „колосу и витезу“ Аћиф-ефендији („био је ауторитет, бранитељ и интелектуалац“), сматрајући да је разговор о његовој биографији права прилика да се одлучно одбаце неосноване оптужбе о наводној албанизацији Санџака, изношене и током садашње предизборне кампање.

        Да савест некоме, или некима, у БНВ ипак није сасвим мирна и да су свесни постојања елемената за закључивање или бар наслућивање на које се Шкријељ окомио, речито говори и једно мало лукавство или љупки фалсификат којем је прибегла водитељка програма Индира Хаџибулић, обавештавајући о ордену којим је председник Албаније Иљир Мета постхумно одликовао Аћиф-ефендију и још неколицину албанских заслужника за Санџак (Црну Гору и Косово).

        Списак је веома занимљив - Ахмед Даца, Мула Јакуп Кардовић, Ферхат бег Драга, Неџиб Драга, Ајдин Драга, Џелал Митровица и Дервиш Митровица. Читајући превод текста председничког указа о одликовању, прочитала је да је албански председник „потхумно одликовао Аћифа Хаџиахметовића“, док у оригиналу стоји да је одликовање додељено „Аћифу Бљути“ („Aqif  Blytës“).

        Бошњачко презиме се негде изгубило, можда грешком? Или председник Албаније није правилно информисан?

        На Бошњачком националном вијећу је да овакве „грешке“ избегава и да буде обазривије и доследније у спровођењу свог приоритетног програма „деасимилације“ Бошњака. У супротном, биће оних који му, и поред најбоље жеље, неће моћи поклонити пуно поверење, од кога пресудно зависи изграђивање односа међунационалног уважавања и успостављање складне сарадње за опште добро. 

        https://sveosrpskoj.com/komentari/tanaskovic-deasimilacija-bosnjaka-u-ve.../

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари