Рељић: Хрватска је побила мање Срба него Израел у Гази само зато што су тракторима побегли у Србију

„ОЛУЈА“ ЈЕ МУСТРА ЗА ЛИКВИДАЦИЈЕ И ИСЕЉАВАЊЕ НАРОДА ПО МЕРИ „КОЛЕКТИВНОГ ЗАПАДА“

Јанусове ливаде - место масакра о

којем сведочи Тихомир Мандарић

* Данило Тирк (словеначки председник 2007–2012): „У Љубљану нам је (1991) дошао Збигњев Бжежински. Више није био на функцији саветника за националну безбедност, али је важио за једног од водећих геостратега. Сви смо му страсно причали о нашим аспирацијама да Словенија што пре постане чланица НАТО. Он нас је прекинуо и изнео једноставно решење: ‘Јасно ми је да жудите да уђете у НАТО, али не разумем зашто сте тако страшно забринути. Ако дође до ичега озбиљнијег у Европи, ми (Американци) одмах ћемо вас окупирати’

* Народи се у историји хвале како су се ослобађали, народи из Јужне Славије, сем Срба (без другосрбијанаца), хвале се како су успели да буду окупирани. Данашње државе на том делу Балкана су и даље у том статусу. А докле ће тако - не зна се. Колонијална демократија је државе бивше Југославије довела до укупне задужености од 155 милијрди долара. Земља из које су изашле била је задужена седам-осам пута мање

* Сведочење Тихомира Мандарића који је по свом осећају и изјашњавању Хрват: „Непосредно након изласка из Јануза (Банија), наишли смо на велику групу српских цивила... Били су на 150–200 метара од нас, било их је најмање 500. Наша је колона мало успорила, али нас је у тај час сустигао жути камиончић, и зауставио цијелу колону. Из њега је изашао мени непознати часник у одори Хрватске војске, и избацио на цесту мртво тијело сатника Хрге из 1. бојне, који је такођер био међу 'национално непоузданим '. Почео је над његовим тијелом викати како су 'Хргу прије пар минута убили ови исти српски цивили у близини', те да је 'коначно дошло вријеме да им се можемо осветити...

* ...Кад сам пришао ближе, видио сам да је Хргино тијело већ укочено, да је мртав већ дуже вријеме. Нетко је јаким гласом наредио ’Пуцај!’... Видио сам да су пуцала сва четири тенка 1. и сва четири тенка 3. бојне, пуцало се из пушака, отворена је рафална паљба из пушкомитраљеза…“

* А ево како пресуђује „међународна заједница“: „За злочине над цивилима у 'Олуји', пред Хашким трибуналом се судило тројици хрватских генерала. У првостепеном поступку, Анте Готовина је осуђен на 24, а Младен Маркач на 18 година затвора за учешће у удруженом злочиначком подухвату са циљем трајног уклањања Срба из Хрватске, док је Иван Чермак ослобођен. Жалбено веће је преиначило првостепену пресуду и правоснажно ослободило Готовину и Маркача.“ Ко има два грама мозга разумеће

________________________________________________________________

            Пише: Слободан РЕЉИЋ

            ОБЕЛЕЖИСМО тридесет година од „Олује“ (1995). Та „војна операција Хрватске војске“ је један од важних догађаја из оног што је најтачније назвати разбијање Југославије, а што у формама насиља почиње 1991.

            „Ратни сукоби су били мањи у СР Словенији  средином 1991, а у СР Хрватској (1991-1995) у Босни и Херцеговини (1992-1995) прерасли су у грађанске ратове са десетинама хиљада мртвих. Грађански рат на АП Косову и Метохији (1998-1999) може се посматрати као наставак грађанских ратова у СФР Југославији и њеног насилног распада који је почео средином 1991.“

            Овако стоји у Википедији, енциклопедији која одражава став Запада према догађањима у свету.

            Поједностављеније тумачење ће подсетити да је Запад (центар је у Вашингтону) у стварање Новог светског поретка кренуо разбијањем три – словенске државе.

            Социјализам у СССР, ЧССР и СФРЈ више није могао да одржава равнотежу тих држава у новим околностима и био је склон паду и то је искориштено да се оне разоре. У падању су две православне државе увођене у драматичне национално-грађанске сукобе, а Југославија која је настала на ободима Аустро-Угарског царства, као држава три народа Јужних Словена, гурана је осветнички и без елементарне пажње.

            Како је изгледало то срљање у добровољно ропство описао је ових дана учесник радње Данило Тирк (први амбасадор Словеније у УН, словеначки председник 2007–2012 и професор међународног права).

Данило Тирк

            „У Љубљану нам је тада (1991) дошао у госте амерички политичар и дипломата Збигњев Бжежински. Више није био на функцији саветника за националну безбедност, али је важио за једног од водећих геостратега. Сви смо му страсно причали о нашим аспирацијама да Словенија што пре постане чланица НАТО. Он нас је прекинуо и изнео једноставно решење: ‘Јасно ми је да жудите да уђете у НАТО, али не разумем зашто сте тако страшно забринути. Ако дође до ичега озбиљнијег у Европи, ми (Американци) одмах ћемо вас окупирати’. Рекао је то сасвим озбиљно. ‘Ми ћемо вас одмах окупирати, бићете под нашом заштитом и зато не треба да се превише узнемиравате око чланства у НАТО-у'.“

            „Ослободилац“ Словеније, колико се да разумети, ни данас не мисли да је лоше кад те Америка – окупира. Народи се у историји хвале како су се ослобађали, народи из Јужне Славије, сем Срба (без другосрбијанаца), хвале се како су успели да буду окупирани!?

            Данашње државе на том делу Балкана су и даље у том статусу. А докле ће тако - не зна се.

            Колонијална демократија, чиме су дариване јужнословенске колоније (тако је стање и у читавој Источној Европи), имају резултат – који показује колонијални статус. Кад се упореди напредак са оним што су изгубиле – он се види у стотинама милијарди долара дугова. Ако узмете оно што се зове јавни дуг (укупна задуженост државе који она бележи према домаћим и према иностраним повереницима у одређеном временском периоду) то је цифра од 155 милијрди долара. Земља из које су изашли била је задужена седам-осам пута мање. Три деценије постојања тих држава су, оптимистички речено, деценије стагнације, односно деценије распродаје оног што им је остало.

            Кад се једном успостави историјска дистанца онда ће посматрач да види - да ово што имамо и није чудно. То што је „међународна заједница“ (што би се данас рекло „колективни Запад“) чинила и на каквим принципима, могло је дати само негативни резултат. Ако узмемо ту „Олују“ као повод и узмемо једну епизоду из ње – поштеном посматрачу биће све јасно.

            Ово је прича о мрачним траговима хрватске војне акције на подручја са српском већином у пролеће и лето 1995. („Бљесак“ и „Олуја“). Није се поновила крвавост 1941. али епизода која следи показаће да је украјински сценарио са активирањем мрачних нацистичких начина „решавања проблема“ западни стандард.

            За „специјалну намену“ у „Олуји“ (касније се показало да је то ликвидација српских цивила који се затекну на терену) одређене су „специјалне групе“ војника састављене углавном од особа које су претходно оцењене као „национално непоуздани“, тј. оних који су међу својим прецима имали и неког српске националности. То нам је показао Тихомир Мандарић, Загрепчанин по рођењу, који је по свом осећају и изјашњавању Хрват. Његовој јединици дали су име „Громови“.

            „У рату сам учествовао до конца 1995. Почетком 1994. премјештен сам у 2. гардијску бригаду 'Громови' која је била стационирана у војарни Петрушевац. Да бисте схватили контекст… морам се вратити годину дана унатраг.... Тијеком 9. мјесеца 1994. године сатник СИС-а Винко Задро почео је отворено говорити о процесу 'тихе србизације' наше гардијске бригаде. Кренуо је истраживати персоналне досијее… Како испрва није нашао ни једног Србина у бригади, осим Милорада Кечена из Сиска, он је заједно са својим заповједником СИС-а у бригади, Славком Галићем, почео 'дубинско' истраживање. Све доисјее припадника 'Громова' разврставали су по опћинама, па су преко матичара и матичних књига прекопавали етничко поријекло својих војника – има ли нетко каквог дједа, или бабу, који су српске националности. На тај су начин добили око 500 припадника бригаде чије је етничко поријекло било ’сумњиво’.“

            Постигнут је циљ и потајно оствариван резултат те дубинске државне параноје: „Цијела је бригада била прожета страхом, паранојом, међусобним сумњичењима. У таквој атмосфери кренули смо у Олују… Одмах на почетку уочио сам да је највећи дио од петстотињак етнички сумњивих припадника бригаде концентриран у 2. бојни. Касније смо сазнали да је од двјестотињак у Олуји несталих 'Громова' највећи број био управо из ове 'национално сумњиве' групације… Како је нетко могао 'нестати' кад бригада приликом надирања није наилазила готово ни на какав отпор? Али, то је сад друга прича. Био сам стациониран у 3. бојни…

Уочио сам да је већина припадника ове наше 'специјалне групе' састављена од људи који су претходно апострофирани као 'национално непоуздани': заповједник Златко Дујмић, Србин Стипица Пушкарић који је 1991. промијенио име и презиме, Драган Матић, Дарко Рукало, Дражен Пиканац којем је мајка Српкиња… Кад смо излазили из војарне уочили смо да је у нашој моторизираној колони ишло и 35 до 40 камиона-хладњача. Тада нам је то било чудно, али се касније објаснило чему су ове хладњаче служиле…“

            Ово је опис операције која је по монструозности упоредива са спаљивањем цивила у Одеси 2. маја 2014, али је број ликвидираних неколико пута већи: „Непосредно након изласка из Јануза (засеок села Брубно, Банија), око 12 сати, наишли смо на велику групу српских цивила... Били су на 150–200 метара од нас, и лагано се кретали према нама. У групи је било најмање 500 људи. Вјеројатно их је било више... Међу њима је било доста жена, а могли смо јасно видјети старце и дјецу. Наша је колона мало успорила, али нас је у тај час сустигао жути камиончић, и зауставио цијелу колону. Из њега је изашао мени непознати часник у одори Хрватске војске, и избацио на цесту мртво тијело сатника Хрге из 1. бојне, који је такођер био међу оним 'национално непоузданим Громовима'. Почео је над његовим тијелом викати како су 'Хргу прије пар минута убили ови исти српски цивили у близини', те да је 'коначно дошло вријеме да им се можемо осветити и за сатника Хргу, али и за све оне које смо изгубили тијеком рата'. Кад сам пришао ближе, видио сам да је Хргино тијело већ укочено, да му је кожа посивјела и да је готово црна, из чега ми је било сасвим јасно како је мртав већ дуже вријеме, вјеројатно од претходног дана, те да је ријеч о вјештој инсценацији. Цивили су нам се почели приближавати.

            Наиме, у међувремену су иза тих цивила наишла још нека војна возила, па претпостављам да су их они натјерали у нашем правцу. Вјерујте, било ми их је страшно гледати. Видио сам да им се спрема ликвидација, а нисам могао ништа учинити. Између 1. и 3. бојне 'Громова' био је размак пар стотина метара, а цивили су у недоумици стајали на ливади покрај цесте, 100 до 150 метара удаљени од нас. Нетко је јаким гласом наредио ’Пуцај!’ Тада су обје бојне отвориле унакрсну ватру из свих расположивих оружја по окупљеној групи цивила. Не знам тко је издао наређење… Видио сам да су пуцала сва четири тенка 1. и сва четири тенка 3. бојне, пуцало се из пушака, отворена је рафална паљба из пушкомитраљеза…“

            Како се злочин бестидно и антиморално петвара у „своје жртве“ је, такође формула која је спремљена на Западу и кориштена у разним приликама: „Предвечер тог дана, између 19 и 20 сати…  смо наишли цестом до мјеста масакра, видјели смо на цести поредано око деведесетак лешева цивила. Посебно ме је потресло кад сам међу побијенима уочио четверо-петеро дјеце. Остало су, углавном, биле жене и старци. Покрај лешева је стајао заповједник сатније Јосип Јанчић. Он нам је 'објашњавао' како су то наше, хрватске цивилне жртве. Ваљда није знао да смо све то гледали, да смо присуствовали покољу? Међутим, сви остали лешеви, а било их је најмање пет стотина, нестали су. Напросто, нигдје их није било. У широком кругу 100–150 метара око мјеста ликвидације, па до цесте, све је било препуно крви. Трава је била крвава. Урезала ми се та сцена дубоко у свијест. Али, гдје су нестали остали лешеви? Послије смо дошли до закључка да су их морали одвести камиони-хладњаче, који су дан раније изашли с нама у колони из војарне.“

Слободан Рељић

            Финале је типично. Никад никога не занима да се утврди злочин који су по нашем плану и допуштењу извршили „наши“: „Сигуран сам, да возачи тих хладњача знају гдје су лешеви осталих цивила. Међу бојовницима се спекулирало, како су их одвезли негдје далеко од било какве зоне војног дјеловања, вјеројатно у Загорје… Чули смо и за још једну масовну ликвидацију код Жировца, но ја томе нисам присуствовао…

            Али, гдје је нестало више од 400 лешева из Јануза? Нисам са тим сјећањима могао наставити мирно живјети. Бојао сам се за живот. Знао сам што су све ти људи у стању направити. Отишао сам у иноземство, и посјетио неколико западних конзулата. Рекао сам им: 'Ви имате сателите, разне службе, знате све о нама. Како можете тврдити да тијеком Олује није било масовних убојстава, кад смо ми на једном мјесту присуствовали ликвидацији више стотина српских цивила, и кад то можемо доказати? Нема тог политичког интереса у име којег би се тако нешто смјело заташкати.'

            Ништа ми нису одговорили. Шутјели су, слијегали раменима.“ (текст „Злочин и шутња“, Борис Павић и Иван Клобучар, часопис Идентитет, бр. 51, изд. СДФ, Загреб, 2001; часопис је одавно угашен)

            Шутња и слијегање раменима није незнање – него пројекат разваљивања једне чланице УН (оснивач УН) и јасна подела улога од почетка на „добре“ и „лоше момке“. Они који нису прихватали разбијање могли су бити ликвидирани без милости и без ризика да ће убице бити позване да одговарају. Односно ако се то деси, наћи ће се начинда се то реши.

            Факти су да је „током и после акције 'Олуја' протерано више од 250.000 Срба, убијено их је око 1.700, а више од 700 се и даље води као нестало“. Ево како пресуђује „међународна заједница“: „За злочине над цивилима у 'Олуји', пред Хашким трибуналом се судило тројици хрватских генерала. У првостепеном поступку, Анте Готовина је осуђен на 24, а Младен Маркач на 18 година затвора за учешће у удруженом злочиначком подухвату са циљем трајног уклањања Срба из Хрватске, док је Иван Чермак ослобођен. Жалбено веће је преиначило првостепену пресуду и правоснажно ослободило Готовину и Маркача.“

            Ко има два грама мозга разумеће.

            Ко неће да разуме не би требало да може да рачуна на заборав народа над којим је почињен злочин који представља пример на коме се могу изводити све већи већи злочини у свету над оним ко се преда Западу а да му он реши проблеме и успостави правду.

            Кад гледате директан пренос из Газе сетите се Јануза. Број ликвидираних је у Банији мањи него у Гази зато што су се „они које треба убити“ попели на тракторе и отишли у Србију.

            https://sveosrpskoj.com/komentari/reljic-hrvatska-je-pobila-manje-srba-n...