Кецмановић: „Развојни пут“ Н. Дураковића - доказ да је у Сарајеву још под Титом планиран прелаз ка исламизму?

ПОСЉЕДЊИ ШЕФ КОМУНИСТИЧКЕ ВЛАСТИ У БиХ БИО НА ОБУЦИ У КАМПУ ФАТАХА У СИРИЈИ

Нијаз Дураковић

* Када су се 1972. запутили на Блиски исток, Русмир Махмутћехајић и Нијаз Дураковић нису били тинејџери понесени  пустоловинама Мустафе Голубића, него студенти ЕТФ и ФПН и “интелигентни, образовани и амбициозни” одрасли људи, који су знали шта раде. Зато је питање: ко им је организовао и финансирао одлазак и повратак на далек пут у вријеме кад није било лоу кост компанија?

* Главни уредник „Слободне Босне“ Сенад АВДИЋ нагађа да су то “могли да буду кругови око ИВЗ и ‘Препорода’ или из богате муслиманске емиграције”. При томе му, занимљиво, не паде на памет да је то могао да буде и неко од домаћих режимских промотора несврстаног зближавања са муслиманским земљама

* Али, Авдић спомиње да је Нијаза за вријеме служења војног рока у Београду у касарни посјетио Џемал Биједић, предсједник савезне владе, коме је Тито дао предност да би као Муслиман, обезбиједио што веће повјерење несврстаних пријатеља СФРЈ. Авдићу то показује да је 70-их година Нијаз био фаворит водећих бих. функционера

* Када је Алија Изетбеговић на Бошњачком Сабору убјеђивао окупљену муслиманску елиту да прихвати дејтонски концепт територијално-етничке подјеле БиХ у припреми, Нијаз је рекао: “Ако је сада подијелимо, никада је нећемо саставити”. Русмир је пак другом приликом објаснио “транстериторијалну димензију бошњаштва”. Што му дође на исто    

* Авдићева поука младим Босанцима је да за примјером Нијаза и Русмира крену на узаврели Блиски исток и да се послије ратне обуке врате на чело јединствене БиХ на здруженој изборној листи СДА и СДП. Дакако, не без амина амбасаде САД

  ____________________________________________________________________

            Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

            ВЈЕРОВАЛИ или не, посљедњи први човјек комунистичке власти у БиХ Нијаз Дураковић боравио је као студент на војној обуци у кампу палестинског Фатаха у Сирији. 

            Овај податак, који открива Сенад Авдић глодур “Слободне  Босне” (20. 11. 24 ) у тексту “Неиспричана прича”, млађим генерацијама можда и не изгледа толико бизарно, али старијим, у које спада и Авдић, познато је кроз какве су ригорозне безбједносне контроле морално-политичке подобности рутински пролазили и нижи кадрови режима. 

            Аутор, међутим, нигдје не поставља питање: како је било могуће да човјек са таквом биографијом постане предсједник ЦКСК БиХ?     

            Авдић почиње готово драмски:

            „Када сам ја као добровољац ишао у Палестину…“ Овако је прије шест година, гостујући на ТВ Фејс, Русмир Махмутћехајић започео реченицу, коју није завршио“. „Нијаз Дураковић је, за разлику од свог сапутника и пријатеља Русмира знао у кафани открити понеки детаљ из свог боравка у кампу „Фатаха“, војног крила ПЛО: ’Обука се вршила у кампу у Јордану, била је интензивна, строга, спартанска и трајала 10 недјеља“.

        Авдићева „прича” јесте „неиспричана”, али је препричавана у Сарајеву међу боље обавијештеним и изван ужег круга надлежних, али је „ужи круг” дисциплиновано прикривао причу, па је остала у строгој конспирацији.

            За „шири круг” прича је била само претпоставка, нагађање, сумња да у њој има и истине. Звучала је невјероватно јер је у то вријеме идеолошко-политичке строгоће у Босни, и при регрутацији за служење редовног  војног рока у ЈНА за ШРО вишеструко провјеравано чак и то да ли су и стричеви и ујаци боравили у иностранству.

            А било је и ризично јер се Нијаз већ био попео у хијерархији компартијске власти БиХ и био интегрисан у номенклатуру недодирљивих. Али, ево, професионално добро обавијештени новинар овим текстом је потврдио.

            Међутим, новинар Авдић  је „неиспричану причу” смјестио у релативизујући локални и глобални контекст, па и контекст пријатељства које је једна пустоловина можда политички удаљила.

            Мустафа Голубић, његов живот и легенда о њему (револуционар, илегалац, оперативац Коминтерне и авантуриста сл.), родом из Стоца у Херцеговини, био је инспирација више генерација столачких младића и сарајевских студената Русмира и Нијаза. Такође, то је било вријеме Титове несврстане политике када је СФРЈ успоставила присне односе са многим арапским, што значи муслиманским земљама, укључив и Палестину, званично стала на њихову страну у честим неравноправним сукобима са Израелом.          

            Елем, ако узмемо у обзир фасцинацију Мујком Голубићем у комбинацији са вјерношћу Титовој несврстаности, испада готово нормално да су двојица Сточана кренула у, Американци би рекли, “терористички камп за обуку” у Палестину односно Сирију.

            Русмирова даља каријера по повратку из Сирије наставила се очекивано исламском стазом: сарадња са људима блиским ИВЗ-у, писање за “Препород” и слушање предавања Хусеина Ђозе, пријатељство и сарадња са А. Изебеговићем и, најзад, висока позиција у првој плуралистичкој влади – потпредсједник и министар за намјенску индустрију. А у међувремену надзор над СДБ, чести информативни разговори, одузимање пасоша, “док је његов пријатељ Дураковић прошао много боље“ - пише Авдић.

            И, заиста „боље“ толико да је постао бр. 1 у једнопартијској власти у БиХ.

            Зашто и како толико боље, упркос истој политичкој флеки, као и податку да је и он сарађивао у гласилу ИВЗ „Препород“ и похађао Ђозине хутбе петком у подне у Беговој џамији?

            Авдић то питање не отвара, него само констатује да се полако успињао по компартијској вертикали од општинског, Градског и Централног комитета, до највише етаже - предсједника ЦК СК БиХ.

            Ипак, поставља се логично питање: зашто други завичајци Мујке Голубића нису отишли у камп за војну обуку Фатаха? Напротив, није их било у више послијератних генерација Сточана, међу којима је било више политички ангажованих интелектуалаца, попут Есада Ћимића, Алије Исаковића, Шаћира Филандре. Јесу се сви они бавили вјерским и националним темама муслимна /Муслимана/ Бошњака, али у оквиру БиХ и без оружја. Но, ко зна, можда се једног дана открије да је у оквиру Каиде, Нусре, ИСИЛ-а формирана Столачка панисламска бригада.   

            Питање је, такође, зашто су Нијаз и Русмир тако ревносно крили не само ту епизоду из биографије него су прекинули и међусобне контакте, иако, како наглашава Авдић, “никад један о другом нису ништа ружно рекли”.

Ненад Кецмановић

            Ако је тинејџерска пустоловина инспирисана Мујкином биографијом и, како пише Авдић, више личила на интербригадисте у Шпанском грађанском рату против Франковог фашизма него на исламски тероризам, зашто се то онда крило.

            Нијазу би то била референца: “палестински борац” као некоћ код ветерана комунистичког покрета: “шпански борац”. А ваљлао би и Русмиру код његових.

            Најзад, када су се 1972. запутили на Блиски исток, Русмир и Нијаз нису били тинејџери понесени Мујкиним пустоловинама, него студенти ЕТФ и ФПН и, како подвлачи аутор Авдић, “интелигентни, образовани и амбициозни” одрасли људи, који су знали шта раде. Затим, ко им је организовао и финансирао одлазак и повратак на далек пут у вријеме кад није било лоу кост компанија?

            Авдић нагађа да су то “могли да буду кругови око ИВЗ и ‘Препорода’ или из богате муслиманске емиграције”. При томе му, занимљиво, не паде на памет да је то могао да буде и неко од домаћих режимских промотора несврстаног зближавања са муслиманским земљама. Или, рецимо, да су обје стране у координацији подијелиле трошкове.

            Авдић тако спомиње да је Нијаза за вријеме служења војног рока у Београду у касарни посјетио Џемал Биједић, предсједник савезне владе, коме је Тито дао предност да би као Муслиман, обезбиједио што веће повјерење несврстаних пријатеља СФРЈ.

            За Авдића то је догађај који показује да је 70-их година Нијаз био фаворит водећих бих. функционера.

            Да ли је Нијаз Дураковић био само човјек континуитета између социјализма и исламизма, транзициони политичар који је изјавом да га “гуши мирис тамјана” хтио да одбије Србе и привуче Муслимане у реформисани СКБиХ?

            Русмир Махмутћехајић, први читалац и приватни рецензент Исламске декларације, и тиме муштерија за суђење на Сарајевском процесу, волшебно је измјештен на Универзитет у Осијеку да би био сачуван, као алтернатива политички недораслом Алији.

            Како год, Нијаз и Русмир су на Првом Бошњачком сабору, који су организовали Муслимани, били поново на истом мјесту. Нијаз је писао књиигу „Проклетство муслимана“, а Русмир разрађивао  тезу Мухамеда Филиповића да је “Андрић нанио више штете Босни него све окупаторске војске заједно”.

            Али пошто су Ал Каида и све остале фракције исламског тероризма биле америчка креација, испада да су обојица - један директно, други индиректно, имали исту прекоморску задњу пошту.

            Сем самих вођа, који су добијали повјерљиве инструкције од задње поште, остали активисти оружаног џихада из реда Каиде, Нусре, ИСИЛ-а и других фракција исламског тероризма, вјеровали су да гину убијајући невјернике у славу Алахову (Алаху Екбер), или пак за Титову несврстану политику, а били су амерички “корисни идиоти”. 

            Када је Изетбеговић на Бошњачком Сабору убјеђивао окупљену муслиманску елиту да прихвати дејтонски концепт територијално-етничке подјеле БиХ у припреми, Нијаз је рекао: “Ако је сада подијелимо, никада је нећемо саставити”. Русмир је пак другом приликом објаснио “транстериторијалну димензију бошњаштва”. Што му дође на исто.        

            Нијаз Дураковић преминуо је 2011, дову му је у Царевој џамији читао реис-улема са пет хоџа, а Русмир и послије пола вијека ћути о њиховој загонетној обуци у сиријском кампу Фатаха.

            “О томе, заправо, не постоји нигдје материјални траг, осим евентуално у дубоким архивима тајних служби, валидан доказ“, пише Авдић, па закључујемо да је по њему можда све измишљено. Није пак измишљен завршни вапај Авдићевог текста за „временима када се солидарност са угроженом Палестином исказивала на конкретнији, пожртвованији и несебичнији начин него данас“.

            Елем, Авдићева поука младим Босанцима је да за примјером Нијаза и Русмира крену на узаврели Блиски исток и да се послије ратне обуке врате на чело јединствене БиХ на здруженој изборној листи СДА и СДП.

            Дакако, не без амина амбасаде САД.

            https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-razvojni-put-n-durakovica-d...