Кецмановић: „Колективни Срби“ неће се дати „колективном Западу“

СРБИЈА И РЕПУБЛИКА СРПСКА ИМАЈУ – ШТО ТО НЕ РЕЋИ – ЗАЈЕДНИЧКЕ СПОЉНЕ НЕПРИЈАТЕЉЕ

*  Вучић је напокон дошао у Бањалуку са све највишим руководством Србије. Није дошао празних руку него са новим пакетима помоћи и, што је домаћине посебно дирнуло, у присусутву Патријарха српског истакао „свету дужност“  „матице“ да буде уз Српску

* Заједно српски предсједници, спикери парламента, премијери, министри и међу њима Његово преосвештенство господин Порфирије, комеморативно у Приједору, али и радно, а онда дијелом и иза затворених врата у Бањалуци.  То се мало кад догађало, а представљало  је збијање унутрашњих редова пред спољним притиском

* Навикле на глобалну послушност током година када су биле једина суперсила, САД по инерцији очекују да ће санкционисани да се препадну, притаје и да буду упозорење за остале. Више није тако, али Стејт департмент неће стати, него напротив, због нарушеног самопоуздања и спољног ауторитета не смије ни другима ни себи да призна да њихове санкције више нису што су некад биле, и наставиће исто само у повећаним дозама

* Шта би Додику фалило да узврати санкцијама Бајдену, Блинкену, Саливену?! Не би ни њима. Немају овдје рачуне, не планирају љето на подринском рафтингу, зиму на Јахорини, а ни званичну посјету Бањалуци ... Али, онако, симболички, импоновало би

          ___________________________________________________________________

           Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ                         

           АКО постоји синтагма „колективни Запад“ зашто не би и „колективни Срби“? 

           „Света дужност Србије је да буде уз Републику Српску“, изјавио је Вучић ономад, приликом посјете Српској. Тим ријечима изазвао је веће аплаузе него када је говорио о економској  помоћи коју Србија пружа Српској и српским општинама у ФБиХ.

           Уз изразе захвалности, Додик је објаснио да је народу у Српској обоје једнако важно.

          Јесте да се братска прекодринска политичка солидарност подразумијева, али баш зато постоји велика осјетљивост на сваки гест званичног Београда. Вучић је био суздржан приликом  иностраног провјеравања Додикове  убједљиве изборе побједе, титулисао је Шмита као високог представника, већ подуже није долазио у пријестоницу Републике Српске. Све се то може објаснити притиском САД и ЕУ да се Србија не мијеша у БиХ, личном молбом Меркелове да макар и симболички подржи њеног бившег министра у невољи, или сл.

           Уосталом, и Милошевић је знао да маневрише, признао је границу на Дрини, накратко Српској увео ембарго, али боже мој.

Министарство финансија САД

           Вучић је напокон дошао у Бањалуку са све највишим руководством Србије. Није дошао празних руку него са новим пакетима помоћи и, што је домаћине посебно дирнуло, у присусутву Патријарха српског истакао „свету дужност“  „матице“ да буде уз Српску. Заједно српски предсједници, спикери парламента, премијери, министри и међу њима Његово преосвештенство господин Порфирије, комеморативно у Приједору, али и радно, а онда дијелом и иза затворених врата у Бањалуци. 

           То се мало кад догађало, а представљало  је збијање унутрашњих редова пред спољним притиском, што не рећи, заједничких спољних непријатеља. Повод су персоналне санкције руководству Српске у БиХ, српским лидерима на КиМ у Србији, али и директору Безбједносно-информативнејне агенције Србије. 

           Образложење за санкције, као и обично, бајаги је кршење неког споразума, корупција, ширење мржње и сл., већ рутински без доказа. Садржај санкција је забрана уласка у САД, блокада приватних рачуна у њиховим банкама, прекид коминакције са америчким званичмицима. 

           А пошто дотични кажу да тамо немају рачуне, не љетују на Хавајима, нити зимују у Аспену, а зграда УН на Ист риверу је екстратериторијална, посљедице практично нису богзна какве.

           Послије дугог Додиковог искуства и нешто краћег Цвијановићеве, новајлије Вишковић, Стевандић и Вулин на проширеној црној листи се не узбуђују, а домаћа јавност санкције третира као орден за отпор неоколонијализму, доказ патриотизма, питање части.

           Они у томе политичком рангу, које би санкције заобишле, нашли би се чак под сумњом по питању родољубља и домољубља.

           Политичка елита и народ у Српској готово да се спрдају са санкцијама. Додик је одмах стао у одбрану Вулина. Нови амбасадор БиХ из РС у Србији, Александар Врањеш, званично га је  посјетио одмах по предаји агремана предсједнику. Није чудо! Вулин је долазио у Бањалуку и кад други нису, ни он не крије да воли Русе, у Сарајеву је омрзнут 

           Вучић се и о томе неубичајено сажето и јасно одредио „За нас санкције руководству Српске не постоје“, али је и додао да санкције не треба схватати неозбиљно, па му се и Додик домаћински придружио.

Кристијан Шмит

           Не постоји разлика у оцјени санкција, него предсједник Србије сматра да не треба изазивати рањеног лава. Навикле на глобалну послушност током година када су биле једина суперсила, САД по инерцији очекују да ће санкционисани да се препадну, притаје и да буду упозорење за остале. Више није тако, али Стејт департмент неће стати, него напротив, због нарушеног самопоуздања и спољног ауторитета не смије ни другима ни себи да призна да њихове санкције више нису што су некад биле, и наставиће исто само у повећаним дозама.

           Нека се припреме предсједници општина и градоначелници, па наниже до предсједника кућних савјета. Биће: ниси баш нико и ништа ако немаш санкције.

           Можда је протекторт дошао на идеју да санкционише све Србе појединачно и да тако цијелу РС ставе под санкције, а непослушне Србе замијене послушним Бошњацима.  

           Инфлацији, релативизацији и девалвацији  западних санкција пресудно су допринијели  безбројни пакети санкција за рушење руске економије и обуздавања Кине. Јалове, а када су услиједиле контрасанцкије - и контрапродуктивне.

           Слично се догодило и на нашем терену са в.п. који није изабран у СБ УН, са иностраним судијама којима је истекао манадат, са прекидом платног промета Српске са иностранством, иако не постоје санкције само за појединце и државе, али не и за ентитете селективно. Онда им то у Бањалуци све пониште и Српска настави да функционише по старом. Па онда све опет Јово наново.

           Најновије, Борељ је пријекорно евидентирао да се од балканских кандидата још једино Србија није усагласила са политиком ЕУ према Русији, што ће рећи да јој није увела санкције. Није тачно да је једина, јер није ни БиХ, самим тим што о томе консензусом одлучује тројка у Предсједништву БиХ, а српски члан је био против. 

           Неко из Брисела је недавно саопштио и да је БиХ опредијељена за улазак у НАТО, иако то није могла без сагласности Српска, која је одлучно против.

           Непрестана петљања, лагање и преваре са народима у БиХ почеле су још ’95. Србе су преварили у Паризу међународном гаранцијом коју су потписали предсједници и премијери великих сила да ће сви поштовати Дејтонским споразумом. Бошњаке су преварили још у Дејтону Холбруковим обећањем Изетбеговићу да ће накнадном ревизијом бити укинута РС. Хрвате још раније Вашингтонским споразумом, по коме ће ФБиХ ући у конфедерацију са Хрватском.

           Није то била споразумна расподјела добитака и губитака, него напросто подвала.

Ненад Кецмановић

           Након тога се све вријеме Срби боре за отете ентитетске надлежности, Хрвати за Херцег Босну, од које су наивно одустали, а Бошњаци позивају САД да се „врате на незавршени посао у Босни“. А колективни Запад замјењује Устав правилима ad hoc ПИК-а и ОХР-а.

           Промоцијом лажног в.п. Шмита САД и ЕУ су изгубиле кредибилитет и ауторитет, међународни, али и у БиХ. Ако већ не у Лондону, у Бриселу имају још толико памети да се не придруже санкцијама и баце шибицу у буре барута у властитом дворишту и вапе „мир и стабилност на Западном Балкану“.           

           Далеко од тога да су САД постале толико слабе колико су ојачале, прије свега Русија (војно) и Кина (економски), али не мање је важно да је срушен мит о свемоћи једине суперсиле, па сада дижу главу и друге велике и мале земље.

           Најзад, поставља се питање: нису ли то могле и раније, јер САД, и када су биле на врхунцу војне моћи, нису могле да ратују паралелно на сто страна.

           Да су се и савезници и противници САД, а Кисинџер каже да је једнако лоше бити им једно као и друго, солидарно побунили  против неоколонијализма, Милошевић и Караџић не би били сами против свих, него само први од свих. По Хегеловој дијалектици слуге и господара - господство и почива на покорности.

           Шта би Додику фалило да узврати санкцијама Бајдену, Блинкену, Саливену?! Не би ни њима. Немају овдје рачуне, не планирају љето на подринском рафтингу, зиму на Јахорини, а ни званичну посјету Бањалуци ... Али, онако, симболички, импоновало би.

           Охрабрило би и друге и било допринос релативизацији санкција и мултиполаризацији свијета.

            https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-kolektivni-srbi-nece-se-dat...