Кецмановић: Да ли у БиХ почиње друго полувреме? Изетбеговић би да га `укреше` у Брчком

ЛИДЕР СДА ТВРДИ ДА ЋЕ ИЗБИТИ БАЛКАНСКИ РАТ АКО НАТО НЕ ЗАМЕНИ ЕУФОР

* Бакир ИЗЕТБЕГОВИЋ: „Рат у БиХ почеће варничењем код Брчког, ватра ће се проширити по ентитетским линијама, а онда ће се и друге балканске земље укључити у рат“

* Ко ће креснути ту прву варницу. Пошто се никад није либио да за све отворено оптужи Српску, Србију и генерално Србе, а у новије време све чешће и Хрвате у Херцег-Босни и Хрватској, испада да ће рат започети Бошњаци. Уосталом, како Изетбеговић једини зна ратни сценарио, биће да је он и аутор, а открива га и недавна изјава „Пребројавамо се, ту су и млади људи, ловци и инструктори на дроновима“

* Бакир отворено говори да је Српска привремено окупирана територија и да Хрвати у БиХ немају право на равноправност. А најављује и „друго полувријеме“ борбе за БиХ у коме ће Бошњаци преокренути резултат у своју корист. Таква политика може да се објасни само тако да САД планирају да активирају мноштво мањих потенцијалних жаришта по свету, где имају распоређене веће или мање војне базе, и започну серију локалних прокси ратова, те развуку снаге супарничких Кине и Русије

* У БиХ је то лако извести, јер је унутрашњи конфликт, са потенцијалом да укључи суседе, од „замрзнутог“ већ прерастао у „пригушени“.  Да ли ће се ’92 поновити ’22? Захваљујући Бакиру Изетбеговићу и Џин Шејхан, знаће се ко је рат започео... 

_______________________________________________________

       Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

       „РАТ у БиХ почеће варничењем код Брчког, ватра ће се проширити по ентитетским линијама, а онда ће се и друге балканске земље укључити у рат“, изјавио је прије десетак дана Бакир Изетбеговић. А изјава дјелује као шут на набачену лопту америчких сенатора, који на челу са Џин Шејхан траже да САД са НАТО-ом припреме резервни план уколико Русија одбије обнову манда ЕУФОР-а.

       Елем, Бакир зорно предочава шта ће се десити ако НАТО не замјени ЕУФОР. Наводно, избиће балкански рат.

       Остаје питање: ко ће креснути ту прву варницу. Пошто се никад није либио да за све отворено оптужи Српску, Србију и генерално Србе, а у новије вријеме све чешће и Хрвате у Херцег-Босни и Хрватској, а у том подручју нема никог другог, испада да ће рат започети Бошњаци.

       Уосталом, како Изетбеговић једини зна ратни сценарио, биће да је он и аутор, а открива га и недавна изјава „Пребројавамо се, ту су и млади људи, ловци и инструктори на дроновима“.

       Мета бошњачког напада могли би да буду једино комшије Срби и Хрвати и њихови сународници у матицама. А то опет дјелује као плашење медвједа звечком.

       Безопасно и јесте ако Изетбеговић драматизацијом ситуације уочи званичног почетка предизборне кампање само хоће да распали националне страсти бошњачких бирача. Ако пак хоће да анимира Вашингтон и Брисел, који су, заокупљени Украјином и Тајваном, бригу о БиХ свели на ниво самозваног в.п. Шмита, такође изгледа ћорав посао.

       Међутим, шта ако Изетбеговић у дослуху са четири америчка конгресмена, заиста кресне ону прву варницу око Брчког и пружи повод да НАТО окупира БиХ?

        Снаге ЕУФОР-а већ су током јула превентивно удвостручене  увећаним контингентима Британије и Њемачке. Тако би америчка инвазија била приказана у континуитету „очувања мира и стабилности у Босни“, која је „иначе на удару малигног утицаја Русије“.

       Када Изетбеговић помиње „друге балканске земље које би се укључиле“ послије варнице у Брчком и пожара на ентитетским границама“, он очито алудира да су све сем Србије чланице НАТО-а, те да нема дилеме на којој би страни биле у новом рату у БиХ.

       Нејаки локално, маргинализовани глобално, Бакирови сљедбеници рачунају на регионалну подршку по линији трансатлантског војног савеза а, кад се ради о Косову и Албанији, и на исламску солидарност.

       А већ поменута сенаторка Џин Шејхан је у међувремену проширила круг лобиста како би анимирала Конгрес за још један повратак САД недовршеним пословима у БиХ због неспособности ЕУ да контролише процесе у властитом дворишту и Додикове опструкције.

       Симптоматично је, при томе, да Бошњаци годинама систематски одбијају договоре са Српском и сарадњу са Србијом.

       Нису хтјели Београдски споразум, нису хтјели Кутиљеров план, неће Дејтонски споразум, неће аеродром у Требињу, неће Бук Бијелу, неће договоре о БиХ уз помоћ пријатеља Ердогана, те Вучића и Милановића, неће ни у Отворени Балкан. А и вакцине, руски гас, поклон Сребреници, брашно за Горажде, школу у Дрвару, аутопут Сарајево-Београд, примали су као од биједе.

Напад на Александра

Вучића у Поточарима

       Елем, звали се Муслимани или Бошњаци, водио их стари или млади Изетбеговић, прије Сребренице, као и четврт вијека послије, као и након пресуде Хашког тибунала са Србијом неће ништа, а Српску ни да виде да постоји.

       Дуго су Бошњаци инсистирали да Срби кажу ону, што би Вучић рекао, „чаробну ријеч“. Говорили су да им је потврда геноцида једино потребна из моралних разлога, као симболичка сатисфакција жртвама и њиховим ближњима и сл., да би се Бакир Изетбеговић ономад изрекао да се заправо ради о ратним репарацијама.

       Покушај да их изнуди тужбом против Србије за агресију и геноцид пред Међународним судом у Хагу није успио, а Српска није ни могла бити оптужена јер се не ради о другој држави него о саставном дијелу БиХ.

       Покушали су поново па је тужба одбачена у недостатку нових доказа. И поред тога, у Сарајеву и даље фантазирају о трећем покушају и ратним репарацијама за „агресију и геноцид“. 

       Као основа за обнову процеса могло би индиректно да послужи и изгласавање у Скупштини Србије резолуције о забрани негирања геноцида. То је она британска резолуција која захваљујући Русији није прошла у СБ УН, а коју су онда појединачно прихватиле неке земље и у региону - ЦГ, СМ и Албанија. Инцко ју је пред одлазак по бонским овлашћењима наметнуо у БиХ, а Српска одговорила контрарезолуцијом којом се забрањује негирање српских жртава.

       Србија није протекторат, па не мора и неће...

Бакир Изетбеговић са својима

(и међу својима) у Брчком

       И док је Додик, пошто је минуле четири године изблиза свједок анхароне, непродуктивне и аутодесруктивне политике муслиманског Сарајева, готово дигао руке од сарадње са бошњачком владајућом политичком елитом, дотле Вучић не одустаје. Само у посљедњих мјесец дана у својим иступима споменуо је да „упркос свему са Бошњацима морамо успоставити боље односе“, „Србија према Бошњацима наставља политику пружене руке“ и сл., што је, без обзира на ефекте, „допринос миру и стабилности у региону“.

       Међутим, постоји промјена у „нијанси“.

       Не само што је навео шта све обухвата оно „упркос свему“, укључив и каменовање у Поточарима у организацији сарајевских власти, него је престао да говори о бољим односима са БиХ или Босном, па сада говори о бољим односима са Бошњацима. Важна промјена, јер односи Београда са херцеговачким Хрватима нису спорни, а са Србима су, подразумијева се, братски.

       Том промјеном у „нијанси“ Изетбеговићу је ставио до знања да Бошњаци не само да не представљају цијелу БиХ него мање од четвртине.

       За сада није ишао дотле да каже да му је Додик објективно најважнији саговорник јер представља половину, са Човићем три четвртине БиХ. А можда би требало да га сведе на реалну мјеру и односе са Бошњацима сведе на реципроцитет идеја, иницијатива и предлога за сарадњу, јер овако они све што стиже из Београда, и као обострано корисно и као поклон, схватају као осјећање кривице и прање нечисте савјести.

       Бошњацима наклоњени западни аналитичари  (Литл, Силберт) још су у раном постдејтонском периоду упозоравали: „Безрезервна америчка подршка обесхрабрује Алију Изетбеговића да се договора са комшијама у БиХ о заједничкој држави“.

        Досљедно томе било је за очекивати да ће у вријеме када су САД забављене Русијом и Кином, а ЕУ о свом јаду, Изетбеговић бити спреман на договор и сарадњу. Догађа се, међутим, сасвим супротно: бошњачки лидер је ратоборнији него икад.   

       Отворено говори да је Српска привремено окупирана територија и да Хрвати у БиХ немају право на равноправност. А најављује и „друго полувријеме“ борбе за БиХ. у коме ће Бошњаци преокренути резултат у своју корист.

       Таква политика може да се објасни само тако да САД планирају да активирају мноштво мањих потенцијалних жаришта по свијету, гдје имају распоређене веће или мање војне базе, и започну серију локалних прокси ратова, те развуку снаге супарничких Кине и Русије.

       У БиХ је то лако извести, јер је унутрашњи конфликт, са потенцијалом да укључи сусједе, од „замрзнутог“ већ прерастао у „пригушени“.

       Да ли ће се ’92 поновити ’22?

       Захваљујући Бакиру Изетбеговићу и Џин Шејхан, знаће се ко је рат започео… 

       https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-da-li-u-bih-pocinje-drugo-p...

        Региструјте се на нашем Telegram   каналу: https://t.me/faktorga