Атлагић: Гласање о „Сребреници“ отворило питање корените промене односа према њеним инспираторима

КРШЉАНИН: ДАЉЕ ЈАЧАЊЕ САВЕЗНИШТВА СА РУСИЈОМ МОРА БИТИ ОКОСНИЦА НАШЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ

Синиша Атлагић и Владимир Кршљанин

* Синиша АТЛАГИЋ: Најаву да ће Србија бити коаутор резолуције о геноциду над совјетским народом, коју припремају Русија и Белорусија, у московским дипломатским и научним круговима тумаче као очекивану и разумну одлуку земље чији народ је у два светска рата поднео једну од највећих жртава

* Владимир КРШЉАНИН: Русија је земља са највећом војно-политичком тежином међу нашим савезницима и пријатељима и пружила нам је највећу помоћ у овој борби и не смемо се устезати да то истакнемо. Све кључне западне земље, без изузетка, су биле против нас. Стога, наставак настојања да се остане у њиховим интеграцијама, може нам донети само нове проблеме и даље погоршање нашег положаја

* АТЛАГИЋ: Антизападни сентименти грађана Србије ће подршком најављеној резолуцији, без сумње, бити додатно ојачани, али то не подразумева нужно заокрет Србије на спољнополитичком плану, односно према питању преговора о статусу Косова и Метохије и чланства у Европској Унији... Може ли се, међутим, без ове промене супротставити укидању Републике Српске чији би нестанак са политичке мапе све несреће које су Срби доживели заокружио у националну трагедију?

* КРШЉАНИН: И развој прилика у свету и гласање у генералној скупштини УН од нас захтевају да се отворено ставимо на страну наших савезника. Само тако можемо заштитити свој народ и своје територије, постићи потпуно ослобођење и уједињење и бити много јачи – и економски, и војно, и морално. Промене у спољној политици су најављене од стране државног врха и ја очекујем и захтевам да се без оклевања започне њихово спровођење

___________________________________________________________

           ЗАПАДНО наметање рециклиране британске резолуције о Сребреници преко режираног гласања у Генералној скупштини УН додатно је актуелизовало питање корекције спорне политике Србије. И српског држања према свету, генерално.

           Проф. др Синиша Атлагић

           НАЈАВУ да ће Србија бити коаутор резолуције о геноциду над совјетским народом коју припремају Русија и Белорусија у московским дипломатским и научним круговима тумаче као очекивану и разумну одлуку земље чији народ је у два светска рата поднео једну од највећих жртава.

           Одлука Србије тумачи се и у контексту недавне изјаве председника Руске Федерације да су Срби, вековима уназад, били најпоузданији савезник Русије, као и да је Русија тога свесна и да то цени.

           У руском тумачењу нема места хипотезама да је српска подршка најављеној резолуцији «подразумевана освета» због резолуције о Сребреници и да је на делу почетак новог поглавља у односима Србије  са делом међународне заједнице за коју се у (про)руском политичком вокабулару користи термин „колективни Запад“.

           Суштина потоње претпоставке је у томе да ли ће садржај тог поглавља у будућности чинити „реална политика“ или њен сурогат. Под „сурогатом“ се овде мисли на употребу симболичких ресурса власти у циљу сопствене легитимације. Другим речима, реч је о оном што политичке елите креирају у јавном простору рачунајући да може да утиче на свест људи.

           Не би оваква „политичка муниција“ била новина у нашем политичком животу. Уосталом, како другачије објаснити опстајање апсурда наше политике израженог у  настојању да постанемо члан клуба земаља који је учествовао у комадању наше државне територије и који нам је, након вишедеценијског чекања пред његовим вратима, испоручио и срамну резолуцију о Сребреници?

           Ако се будемо држали овог обрасца, онда би се подршка најављеној руској резолуцији заиста могла протумачити тек као горепоменута „подразумевана освета“ која ће своје политичке ефекте имати само на поменутом симболичком плану.

           Антизападни сентименти грађана Србије ће подршком овој најављеној резолуцији, без сумње, бити додатно ојачани, али то не подразумева нужно заокрет Србије на спољнополитичком плану, односно према питању преговора о статусу Косова и Метохије и чланства у Европској Унији. Уосталом, питање уласка у ЕУ је одавно изгубило већинску подршку у Србији, али је генерално опредељење власти да је боље бити члан тог конкретног клуба него бити изван њега.

           Политичко руководство Србије се, у овом случају, не руководи мишљењем већине.

           О овом проблему би се могло расправљати у вези са српским колективним идентитетом и, током последњих четврт века, доминацијом културне елите у Србији која је у погледу вредносне оријентације несумњиво прозападна.

           С обзиром на то да је вредносна оријентација категорија дугог трајања, ново у низу наших понижења изазвано резолуцијом о Сребреници не значи, да се вратимо на дилему с почетка текста, нужно и корениту промену у односу према њеним инспираторима.

           Може ли се, међутим, без ове промене супротставити укидању Републике Српске чији би нестанак са политичке мапе све несреће које су Срби доживели заокружио у националну трагедију?

           Владимир Кршљанин, амбасадор и писац

           ПРОТИВ казнене акције НАТО и његових клијената у Генералној скупштини УН Србија и њен председник су се борили свом снагом и свим средствима која су имали на располагању.

           У тој борби, највећу ефективну помоћ нам је пружила Русија, која је једина на тему резолуције разговарала са свим чланицама УН.

           Поред тога, Русија је у расправи износила и ставове о одговорности НАТО и неадекватности пресуда хашког трибунала, које се Србија још не усуђује да изнесе. У тој борби, на страну Србије и Русије стала је и Кина, већина земаља БРИКС, светска већина.

           Морамо заувек запамтити да су наши савезници Русија, Кина, Белорусија, Куба, ДНР Кореја, Мађарска, Никарагва, Сирија и да су наши пријатељи Антигва-Барбуда, Комори, ДР Конго, Доминика, Еритреја, Есватини, Гренада, Мали, Науру, Сао Томе и Принципе.

           Морамо приметити да су међу 18 савезника и пријатеља који су гласали против НАТО резолуције њих осам под санкцијама ЕУ и настојати да и њих и себе што пре ослободимо тог бремена.

           Русија је земља са највећом војно-политичком тежином међу нашим савезницима и пријатељима и пружила нам је највећу помоћ у овој борби и не смемо се устезати да то истакнемо.

           Све кључне западне земље, без изузетка, су биле против нас. Стога, наставак настојања да се остане у њиховим интеграцијама, може нам донети само нове проблеме и даље погоршање нашег положаја.

           Дакле, на нашој страни је светска већина коју предводе Русија – најмоћнија војно-политичка сила света, и Кина – најмоћнија економска сила света.

           И развој прилика у свету и гласање у генералној скупштини УН од нас захтевају да се отворено ставимо на страну наших савезника. Само тако можемо заштитити свој народ и своје територије, постићи потпуно ослобођење и уједињење и бити много јачи – и економски, и војно, и морално.

           Промене у спољној политици су најављене од стране државног врха и ја очекујем и захтевам да се без оклевања започне њихово спровођење.

           Даље јачање савезништва са Русијом мора бити окосница наше спољне политике.

           Д. М.

           https://srbratstvo.ru/atlagic-i-krsljanin-o-poukama-bitke-u-generalnoj-s...