Званични Београд се и надаље неће супротстављати довршавању отмице КиМ

СРБИЈА И СВЕТ

ДА, ДА, YES, YES - ПОЈАВИЋЕ СЕ НОВА ПЛАТФОРМА ПРЕДСЕДНИКА СРБИЈЕ ТОМИСЛАВА НИКОЛИЋА

• Српске власти поодавно раде шта могу, можда, да преосталим Србима побољшају услове живота, али, очигледно, само у ћутећој и дуго већ прећуткиваној намери да се постигну што шира аутономна права Срба, да кажемо српске мањине - у независној албанској држави
• Српски војници су и дан-дањи, како се помодно каже, обични опсерватори понижавања српског народа на КиМ, и пре 11 година и сада изложеног општој међународној подвали

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

        ОД постанка политике, они којима је учињена неправда настојали су да искористе сваки повод не би ли колико-толико изменили на боље текућу збиљу.

        Такав један повод имала је и још можда има Србија подсећањем на ужасни шиптарски погром Срба у готово целом Косову и Метохији пре пуних једанаест година, 17. и 18, марта 2004. Сем страдања тамошњих Срба, све било је и остало - подвала! Јер, остале су им све лоше последице…

        У крволочном шиптарском лудилу у готово свим већим косметским градовима и селима, убијено је деветнаесторо људи, више од деветсто теже и лакше рањено, протерано готово пет хиљада Срба, порушене или запаљене стотине кућа и домова, потпуно опустошено шест градова и десет села, а демолирано и разнето 35 цркава и манастира, на чијим крововима су превасходно кршени крстови, што је био видљив израз мржње према православљу и посебно према српству. Јединствени пир те срамотне мржње теже је поднет, јер је извођен на делу Србије под заштитом Унмика и Кфора који су играли улогу пасивних посматрача, уосталом као и српска војска, ту близу, иза тзв. административне линије.

        Када је, после три дана представа ужаса окончана, у помоћ су прискочили амерички, видело се, црнпурасту војници из САД милитари базе Бондстил, која је и сада тамо, на српској територији, на коју не могу и не смеју да закораче српски војници, који су и дан-дањи, како се помодно каже, обични опсерватори понижавања српског народа, и тада и сада изложеног општој међународној подвали. А ако неко спонтано пита - на основу чега Факти ово тврде, нека прочита „1244”, одлуку СБ УН, да, истина само једна хиљада српских оружаних заштитника може да се распореди на српској спољној државној граници, да, да, јес јес - на Косову и Метохији!

        О чему се ради? Па, зашто тако? Нема енигме, лако је одговорити - зато што је ћутање постало базична политика свих: на врху света, у Савету безбедности Уједињених нација, у западном делу света, и шире, Америма, па и у европском, опет с Немачком на командној позицији, коначно и на Балкану, у разједињеном региону, у коме и братска, али Милова Црна Гора, није на страни Србије, веровали или не… А, где су Србија и србијански полит-врх, зар нису на њеној страни, јес, јес, али својој, но што - владајућој страни…

        Као и више пута раније - кад смо се, сетите се, на пример, сагласили да се одлучивање о Космету из УН пренесе у ЕУ - и сада је, поводом 11. годишњице шиптарског погрома Срба, примењен метод ћуања или, најблаже речено, шкртог цеђења кроз зубе, једва наговештавања понечег што се као збило.

        А, збило се - пошто је измишљен разлог о српској кривици за страдање албанске деце - догодило оно што не може да се прећути.

        Зар може да се прескочи истина да је март изникао из марта, тако што је 24. марта 1999. NATO бомбардовао Србију, а резултате приграбили шиптарски сецесионисти да завладају јужном српском покрајином, преобликујући је у своју незавсну државу. Зато су излагали насиљу и протеривали Србе, јер без њих се лакше и брже остварују циљеви и западне и албанске политике.

        Постепено, незвисно Косово постаје реалност и навика која ће се сасвим применити можда и непосредно пре учлањења Србије у ЕУ, што је приоритет, некима чак важнији и од саме истине, наравно и укупног политичког смисла, и то крајње ужасавајућег погрома над Србима.

        Има ли неког видљивоги и важнијег разлога од чињенице што су годишњицу погрома прећутали баш они који су је извели и они који су их штитили, подваљујући истни - и тада, па и сада. Видљива је, дакле, једна једнствена, континуирана политика - извођача радова и његовог заштитника!

        Србија, истина, није ћутала, ни власт, ни политичари, ни културни ствараоци, па ни новинари. Сви они су, међутим, прескочили комплетан смисао погрома, или њен главни део - заједничку западну акцију за ставарање независне државе, коју, ето, примају и у спортске светске организације, и то без неког нашег снажнијег отпора, па ће се, јављају, спортски суочити две репрезентације - Србије и Косова!!!

        Достојанствено, Србија је подсетила на погром пре једанаест година - по један, први школски час био је посвећен том догађају, била је и одговарајућа представа у београдском Народном позоришту, читали смо и чули пригодне изјаве политичара, доминирали су чланци у новинама и радио-телевизијским емисијама, а у Грачанци су се окупили одборници, начелници и други угледници из косметских општина у којима су Срби већина али и они у којима су убедљива мањина.

        На том, свакако важном састанку, уз учешће агилног и младог београдског политичара Марка Ђурића, директора Канцеларије за Косово и Метохију, израстао је и један важан документ - закључци у десет тачака, који су, како је наглашено, основа за формирање будућих заједница српских општина, које су договорене у бриселском беорадско-приштинском дијалогу.

        Постигнуто је и наглашено од свега најважније - јединство свих косметских Срба. Ако се оствари, створиће се изгледи за остваривање закључака о - адекватном представљању Срба у свим косовским телима, политичким, управљачким, економским, културним… Договарало се и о имовини Српске православне цркве, повратку протераних, судбини киднапованих и несталих, лечењу, правосуђу, срском језику и свему ономе што је „кључ опстанка Срба на овим просторима”…

        И овај и сви други документи свакако су корисни, особито зато што их албанска страна одлаже и избегава. Не може се, међутим, избећи утисак да овај и баш сви документи па и договори, билатерални и они уз посредовање ЕУ, све више стабилизују јасну представу, ослоњену на већ развијену навику да независна албанска држава увелико већ - функционише.

        Неки усвојени документи и они који се најављују и чекају, дуго и предуго, као платформа председника Србије Томислава Николића, нису успели чак ни да успоре процес отимачине Косова и Метохије. Једностaвно речено, све што српске власти поодавно раде могу, можда, да Србима тамо побољшају услове живота, можда ће такав стимуланс постићи и овај грачанички папир, али, очигледно, само у ћутећој и дуго већ прећуткиваној намери да се постигну што шира аутономна права Срба, да кажемо српске мањине - у независној албанској држави. Све друго, само је нова - подвала!

        Могло је, наравно, као у многим сличним, па и тежим светским случајевма, да буде другачије. Можда би и сада могло - негде другде…