Затеже се жица између Крајине и КиМ, између „унутрашњег дијалога” и „декларације о опстанку Срба”

 ВУЧИЋ ЈЕ ВЕЋ СХВАТИО ДА НИЧИЈА ПОПУЛАРНОСТ НИЈЕ ВЕЧНА, ПА НИ ЊЕГОВА

• Две болне и велике ране једног, српског народа, чијих је више од пола милиона људи протерано са вечних огњишта, у Крајини и на Космету, није могуће лако залечити. Јер, прогони су извођени драстичним насиљем, хиљадама убијених и несталих, а да нико није одговарао за злочине – а и како би кад су све унишавајуће операције Шиптара и усташа извођене најдиректнијим ангажовањем САД и других НАТО оператера са земље и неба
• И после две деценије, српски изгнаници немају никаква права, политику и судбу српским државама настоје да одреде амерички и западњачки силници, превели су и Црну Гору у НАТО редове и подстичу антисрпско понашање у суседним земљама, па се укупна балканска ситуација поново затеже
• Дијалога, свеопштег и универзалног, неће и не може бити, а не би смело и да сви учесници дијалошки разговарају са једним, лидером, Вучићем, на пример. Морају се сложити околности да колективни предлог буде и паметнији, и прагматичнији, да буде дело и политичара, и академика, професора, посланика, партијаца, грађана… Исто би требало применити и у изради декларације за одбрану Срба, чију ће почетну верзију припремити Вучић и Додик…

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

          СРБИЈА, још једном, ових дана, покушава да макар почне да одређеније решава тешке проблеме српских избеглица и прогнаника из Хрватске и са српског Косова и Метохије. Подразумева се, наравно, и суочавање са укупном, тешком кризом у српској јужној покрајини, али и макар ублажавање затегнутих односа са готово свум суседима, посебно Хрватском, највише због прогнаних Срба из Крајине. Велики изузетак је, наравно, део БиХ, наша Република Српска, која често потапа многе српске муке, особито оне косметске...

          Уз ове, исељеничке, и оне још теже и такође наслеђене, изазване срамним потезом признавања независности албанског Косова, изникле су и неке новије бриге, подстакнуте положајем Срба у суседним земљама. Положај се сматрао тешким само у Хрватској, однедавно и у муслиманском делу БиХ, али сада и у другим комшијскиум земљама, а ових дана Србима је најтеже – веровал или не – у Црној Гори! Тако је саопштено…

          Сабрало се, збиља, много балканских мука да се баш мора, наравно у најпогоднијем тренутку, отворити процес заустављања и отклањања, макар дела тих проблема. Чињеница да није почело најбоље не значи да нису погодне околности за обрачун с мукама, иако неки аналитичари мисле да је требало сачекати да се начини дужа дистанца до погодног термина, обавезно што даље од годишњице “Олује”, па кад се створе услови за развој новог, обострано корисног договора. Има и оних који виде погодност истовременог дешавања и оба фактора, уверени у могући утицајај искуствене поруке – „да се не понови” .

          Могућност утицаја да се ружни, посебно насилни догађаји не понове, траже се, ипак, најчешће, у околностима да је баш за такав, политички погодан утицај посебно важан и користан тренутак гласања и избора, и то у више заинтересованих држава. Јер, избори, парламентарни или председнички, погодна су могућност да се мења политика - у корист сарадње.

          Најновији српски поилитички потези према Космету и Крајини, управо коинцидирају са више разних избора, и на Балкану, чак и у свету, и то уочљиво међузависно повезаних. Од Вашингтона до Париза, па да сузимо, до Београда, Приштине, Загреба, Скопља и Подгорице – изборна је линија која повезује бројне, а посебно интересе који, дуже већ, окупирају политичку и свеколиоику пажњу Србије. А, ето, Србија није изгубила прилику да обнови и представи своје амбиције - да почне да решава тешке проблеме, што, наравно, не зависи само од ње, понегде од ње и најмање…

          Пошто је, очигледно, схватио да популарност није вечна и сама од себе довољна, српски политички првак, Александар Вучић је, још у председничком инаугуралном говору, потом и пре две недеље, најавио да ће се ухватити у коштац са највећим проблемима, и то уз директно ангажовање што ширих народних изабраника – наравно, да би, домет и значај решења био што ауторитативнији и шири. Тема је, наравно, решење за Косово и Метохију, и то трајно и од народа подржано!

          Широка тема има многих подтема, подједнако важних и повезаних с другим преокупацијама целе земље.

          Насилно протеривање Срба са њихових вечних огњишта, из јужне српске покрајине, Косова и Метохије, али и с југа Хрватске, из Лике, Баније, Крајине, Книна и других мањих области на тромеђи, повезане су теме чије решавање је уверљиви приоритет, особито кад се косметска киза неминовно прошири и на кршење територијалног интегриета и суверенитета Србије.

          Вучић је, прво, најавио да ће, вероватно с јесени, почети српски “унутрашњи дијалог” о трајном решењу косметске кризе, уз најдиректније учешће свих поилитичких и других стваралачких фактора, институција Србије. Заинтерсованост јавности просто је шикнула, и пре стварања програма општенародног изјашњавања о Космету. А, потом, усред косметског интересовања, Вучић је запажено говорио, 4. августа, на масовном митингу на новосадском стадиону „Ветерник”, после чега је никла идеја о стварању декларације о Србима, такође уз учешће грађана у налажењу решења за “опстанак Срба”, чему је, касније, додата преокупација културом, српским језиком и одбраном националног идентитета…

          Два крупна, и ко зна колико још нимало мањих националних и државних пројеката - за тако кратко време, не може бити краће и важније за тако и болне и свевремене преокупације Срба, и у Србији ј другде, где све живе?!

          Која је то земља и нација, сличних величина и историје, доживела и доживљава судбину Србије, отимањем територија и прогона људи, а да се, истовремено, културно, научно и на све начине, развија, расте и помаже том истом свету одакле, и то од најмоћнијих, стално стижу разорни, ничим изазвани ударци… И, Крајина, и Космет, српска огњишта, траже протеране Србе!

          Две болне и велике ране једног, српског народа, чијих је више од пола милиона људи протерано са вечних огњишта, у Крајини и на Космету, није могуће лако залечити. Јер, прогони су извођени драстичним насиљем, хиљадама убијених и несталих, а да нико није одговарао за злочине – а и како би кад су све унишавајуће операције Шиптара и усташа извођене најдиректнијим ангажовањем САД и других НАТО оператера са земље и неба. Убице, наравно, сами себи не суде, па остају недирнути и поданици и насилнички господари – остају у њиховој војној бази ”Бондстил”, на Космету, имају јединице и по Србији, а у свој НАТО увукле су и Црну Гору, што је њен, морално и свакојако, најцрњи потез у политичкој историји!

          Бити против Србије и Русије, за Црну Гору значи да је – против себе!

          Обнављају се старе и развијају нове околности, у којима се албански злочинци осећају као и усташки фашисти – недирнуто. Двојица злочинаца су заштићена, а с њима хиљаде убица – и деце на рекама, и жетелаца на њивама, и младих у кафићима… Тачи води шиптарску државу, Харадинај хоће владу, а у кабинет би и – Срби. Из оних српских племена која су убијали.

          На Космету су сви путеви отворени – најшири је онај који су пробили Америкнци, а баш њиме одлази - Космет! Стићи ће до уласка у ЕУ, а кад промине врата ЕУ, моћи ће да се унијати. Албанци ће да певају – као усташки Томпсон, међу српским домовима, код огњишта, изнад којих висе вериге са котлом на демирочку…

          Шта следи, пре ових – далеко било - ђаволских плетења црних мрежа у неком политичком аду?

          Покушаће Вучић да за Космет створи општесрпско решење, а најавио се и Додик да следи национални програм у документу који ће за Србе да сачини са Вучићем. Оваквих и сличних најава нацрта “спасоносних” пројеката било је и до сада, што не значи да ови нови не могу успети.

          Пре него што се косметски пројекат за трајно решење сачини, важно је знати - шта избећи, али и шта мора бити написано.

          Дијалога, свеопштег и универзалног, неће и не може бити, а не би смело и да сви учесници дијалошки разговарају са једним, лидером, Вучићем, на пример. Биће, ваљда, боље ако сви учесници буду разговарали са свима, наравно и непосредно и посредно, повезивањем представника мањих и већих институција, па кад се формулишу појединачни ставови, онда њихови представници једни с другима, очи у очи. На крају, кад сви делови формулишу своје закључке предлога, сви седају заједно на дебату – док се не формулишу заједнички, можда иу највероватније, већински предлози решења косметске кризе.

          Тако ће се, вероватно, створити околности да колективни предлог буде и паметнији, и прагматичнији, да буде дело и политичара, и академика, професора, посланика, партијаца, грађана… Исто би требало применити и у изради декларације за одбрану Срба, чију ће почетну верзију припремити Вучић и Додик…

          Нека буде што буде – не може бити горе. Па, и да буде све исто, не може бити како је било!

          Ако Србима остане Космет, и тамо се, и у Крајину, врате Срби у своје домове, не може бити исто – грејаће их вековна српска огњишта!