Зашто Вучић - после других ванредних избора - говори „не планирам још дуго да будем на власти“?

ЗБОГ ЧЕГА СРБИЈИ НЕ СМЕ ДА ОТКРИЈЕ КО ЈЕ У ЊЕГОВО РУШЕЊЕ ВЕЋ УЛОЖИО 4,5 МИЛИОНА ЕВРА?

• Слободан РЕЉИЋ: Наш премијер ускоро може очекивати и да „жута патка“, главом и брадом, дође у салу за конференције и засипа га питањима. Преко свих „његових“ опасних питача. Рафално и не чекајући одговоре. Јер, мора се оправдати 4,5 милиона евра. Јер, иде се даље. И пре него што Косово буде завршено, започеће покрети политички и паравојни, у Прешеву и Бујановцу, а и другде. И Вучићеви „пријатељи“ неће марити ни за његову каријеру, ни за њега лично, а на његову партију нико неће потрошити ни милисекунду. Ми живимо у држави у којој је све било могуће, а сад је стигло и време у коме ништа није немогуће
• Душан ЈАЊИЋ: Са много се проблема суочавају Влада и Вучић, а најјачи ударац његовом имиџу је задао Марко Ђурић. Премијер је дошао у ситуацију да објашњава како је млад и неискусан неко кога је он сам поставио. После тога није уследила промена. И у међународним круговима се стиче утисак да Вучић не контролише ни најближе сараднике. Истовремено, председник Николић води политику која је све само не ЕУ интеграције. А он је озбиљна политичка фигура са озбиљним мрежама и озбиљним утицајем. Ако се ситуација заоштри, Николић може да доведе Вучића до тога да опет мора на изборе
• Александар ПАВИЋ: Да ли треба да нас буде брига да ли се улаже 4,5 или 45 милиона у његово рушење, ако ће он да настави да прави уступке по питању виталних државних интереса, без добијања ичега за узврат? То је исто као и питање да ли је требало бранити Тадића само зато што није хтео да почини отворену издају. Да ли би нам било боље да је Тадић остао? Нека нам Вучић прво да довољно доказа да вреди бринути се да ли га неко руши споља или не… Нека купи озбиљно наоружање од Руса. Нека чврсто стане иза Републике Српске. Нека замрзне преговоре о КиМ
• Цвијетин МИЛИВОЈЕВИЋ: Руше га и његови велики пријатељи: Вашингтон, Берлин и Лондон. Не верујем да га руши ико други из ЕУ, а поуздано знам да га не руше Пекинг и Москва. Зашто га руше они које је називао западним пријатељима? Можда им је обећао нешто? Он то боље зна од мене. Можда им је он обећао да ће и Србија да брже призна Косово? Руше га и изнутра, из његове СНС. Зашто? Можда их је преварио. Можда су мислили да улазе у неку патриотску странку, па сада кажу: „ови дадоше све за два поглавља“

        РЕЧЕ премијер Александар Вучић - заправо, понови - да неко користи рушење у београдској Савамали користи за његово рушење.

        Чак је открио: да је тај „неко“ у то уложио 4,5 милиона евра. А то није мало у његовој сиромашној Србији.

        Одмах потом је додао: „Ја свакако не планирам још дуго да будем на власти, али морају да уложе много више“.

        Ко руши Александра Вучића и има довољно новца да у то уложи 4,5 милиона евра?

        Ко је то довољно моћан да Вучић не сме ни да га отворено именује?

        Пошто иза тога сигурно не стоје ни Русија ни Кина, а Хрватска и Тачијево Косово су сувише слаби за то - нису ли на Вучића ударили његови пријатељи са Запада, они који хвале његове реформе и његов „европски пут“?

        Шта се крије иза онога „ја свакако не планирам још дуго да будем на власти“?

        Како не планира кад је - искључиво ради учвршћивања власт - организовао двоје превремених избора?

Кооперативност после Алепа губи сваки смисао - то јасно и нашем премијеру

Слободан РЕЉИЋ, социолог

 

• Јасно је, ваљда и деци у вртићу, да су „западни пријатељи“ очекивали да Вучић за њих уради све ни за шта. Никад тамо нико није озбиљно схватао Заједницу српских општина, или да Срби у енклавама заиста буду заштићени. Албанцима је најнормалније сугерисано да српске средњовековне манастире прогласе својим споменицима културе, пошто се 17. март 2004. показао као недовољно ефикасан у уклањању незгодних трагова западњачког непочинства. И у том смислу је отимање „Трепче“ сасвим природан чин. И отимање „Газивода“ сутра

• Греши премијер кад и на трен поверује да ће на Запад оставити утисак његов дриблинг са Саветом безбедности УН, кога се ето сетио тај несташни дечко, слободар над слободарима, Марко Ђурић, али - еј, ви из Брисела! - има „неко“ у овој Србији ко неће дозволити оспоравање тог Тадићевог највећег антисрпског достигнућа. Међутим, обратите дан после пажњу на насловну страну једних новина којима - док премијер још држи конференцију на којој одбија учешће Савета безбедности - јављају: Брисел одлаже извештај ЕК, нема нових поглавља. После Алепа нема Запад више времена за „профињене“ дриблинге. Ту се чак и председник једне Француске претвара у „тужног пајаца“

 

        У РАТУ у Сирији, који је у симболичком смислу Шпански грађански рат из 1936, западни губитнци покушавају да Алеп, крајње безуспешно, претворе у Гернику. Немоћ се претвара у буку и бес.

        Запад постаје паничан и неконтролисан. Тако ћете чути Стејт Департментовог званичника како изговара непојмљиве бесмислице: „Оно што видимо последњих дана, није ништа друго него покушај да се на силу освоји Алеп“, рекао је Кирби на конференцији за новинаре и додао да је „град под опсадом“. Па, како се, иначе, у рату остварују циљеви?!

        Уместо дронова шаљу се дечји балони, а уместо тенкова санке Деда Мраза?

        Невоља је једино што Запад, а може да се чита и као САД, више немају реални монопол на силу у свету, а то - то је недопустиво. То су, наравно, очајничка саопштења онога ко једино разуме аргументе силе.

        Последице тога се осећају на свим „фронтовима“, па и на балканском.

        Зато се „добро инфомисани“ Информер може узети као релевантан извор о расположењу и страховима у премијеровој околини. И, ти страхови нису без основа. Јасно је, ваљда и деци у вртићу, да су „западни пријатељи“ очекивали да Вучић за њих уради све ни за шта. Никад тамо нико није озбиљно схватао Заједницу српских општина, или да Срби у енклавама заиста буду заштићени. Албанцима је најнормалније сугерисано да српске средњовековне манастире прогласе својим споменицима културе, пошто се 17. март 2004. показао као недовољно ефикасан у уклањању незгодних трагова западњачког непочинства. И у том смислу је отимање „Трепче“ сасвим природан чин. И отимање „Газивода“ сутра.

        Мислим да је то јасно и нашем премијеру. Али, греши кад и на трен поверује да ће на Запад оставити утисак његов дриблинг са Саветом безбедности УН, кога се ето сетио тај несташни дечко, слободар над слободарима, Марко Ђурић, али - еј, ви из Брисела! - има „неко“ у овој Србији ко неће дозволити оспоравање тог Тадићевог највећег антисрпског достигнућа. Међутим, обратите дан после пажњу на насловну страну једних новина којима - док премијер још држи конференцију на којој одбија учешће Савета безбедности - јављају: Брисел одлаже извештај ЕК, нема нових поглавља.

        После Алепа нема Запад више времена за „профињене“ дриблинге. Ту се чак и председник једне Француске претвара у „тужног пајаца“.

        И зато ће нашег премијера, развојно гледано, много коштати галантни гест да се назив основне школе „Свети Сава“ у Новом Пазару прода за седам милиона евра Арапима који су јој наденули лепо име „Халиф бин Зајед ел Нехјан“. Таквих достигнућа није имала ни Ђинђићева екипа суперлибералних и хипермултикулти демократа. Али, ствари су отишле тако далеко да „западни пријатељи“ свом Вучићу не би дали ништа ни кад би на Цркву Светог Петра изнад Пазара - он лично! - дозидао четири минарета и претворио, најстарији споменик црквене архитектуре на простору Србије и првобитно седиште рашке епископије, у џамију.

        Просто, место Срба у њиховим пројектима „светле будућности“ је у некој подрумској самици великог Гвантанама што САД покушава да направи од садашњег света. И ту се нема шта променити. Ваљда смо то видели кад се власт дала Ђиниђићу, најпрозападнијем Србину до трансформације Чеде Јовановића у либералног-демократу. Шта је понуђено Ђинђићу: да даје а не пита. Или: како је завршио највећи познавалац Медисоновог поимања демократије? Тако што је амерички амбасадор учинио напор да обећа Ивици Дачићу да ће бити примљен у Леву интернационалу, ако му „забије нож у леђа“. Да обећа, али не и да испуни ни такву баналност. Ништа лично. То је западно „пословање“ са кооперативним Србима.

        Нема Запад уопште идеју да се Србији, првој побуњеној земљи против Новог светског поретка, ишта нормално допусти. Ни да мирно живи у имплементираном сиромаштву. Једино је владарима који су ничице падали на колена и трошили енормну енергију друштва на подизање кула ничим основаног евро-оптимизма, давао времена да те операције изводе у успореном темпу. Тако успореном да их то не би директно угрожавало. Више нема ни тога. Све се мора одмах, овде, неупитно и без показивања жеље за накнадом.

        Да се Република Српска не брани она би завршила исто као Заједница српских општина. Кад би Додик покушавао да „сарадњом и договором“ реши питање избора у Сребреници један муслимански глас би био јачи од милиона српских гласова. А шта би ту значило то што српски кандидат има само дупло више гласова од Дураковића. Ништа. Зна Запад да у колонијалним демократијама гласови и закони њих ни на шта не обавезују.

        А можемо да бацимо поглед и преко наше северне границе. Да Орбан не подиже жичане ограде на граници према Србији они момци који се окупљају око Београдске аутобуске станице сад би лежали и протествовали на будимпештанском Келетију. А Будимпешта би била Казабланка за младиће из Авганистана и Пакистана а не Београд.

        И кад се заврши изигравање, иначе, крајње безазлене идеје о Заједници српских општина - то неће бити крај. Ни кад сви српски спортски савези буду понижени у одлучивањима „да се из спортских разлога не супротставе“ пријему тзв. „државе Косово“ у међународне спортске организације. Увек ће се наћи неки Дивац и неки Голијанин, али Срби ће минус писати премијеру. Биће и све мање отужних „похвала“ безличних белосветских функционера.

        Његове конференције за штампу ће бити све испразније. Његове понуде сарадње све понизније.

        Наш премијер ускоро може очекивати и да „жута патка“, главом и брадом, дође у салу за конференције и засипа га питањима. Преко свих „његових“ опасних питача. Рафално и не чекајући одговоре. Јер, мора се оправдати 4,5 милиона евра. Јер, иде се даље. И пре него што Косово буде завршено, започеће покрети политички и паравојни, у Прешеву и Бујановцу, а и другде.

        И Вучићеви „пријатељи“ неће марити ни за његову каријеру, ни за њега лично, а његовој партији нико неће потрошити ни милисекунду. Ми живимо у држави у којој је све било могуће, а сад је стигло и време у коме ништа није немогуће.

        Сви „западни пријатељи“ у Србији су завршили на сметлишту историје. Кад више нису могли да уђу у парламент или да у јавности „држе фронт“ били су пуштени низ воду. А остајало је да би могли и да одговарају пред судовима. Њихови „моћни заштитници“ углавном на то ћуте. Они поштују „правну државу“ какву су „њихови људи“ сами себи овде креирали. У овако заоштреним условима могући су и драматичнији сценарији.

        Зато не одбацујте „вести“ које стижу преко „Информера“. Све ће то бити тачно и то једног - не тако далеког дана.

Нисмо ни глупи, ни лењи ни докони, како Вучић каже, па да причамо само о председничким изборима

Душан ЈАЊИЋ, Активна Србија

 

• Не знам шта је хтео да каже тиме да неће још дуго да влада, али бих волео да поживи цео мандат премијера, јер сматрам да би било опасно да се сада мења политика Србије. Зато мора да промени однос према јавности и онима који могу да га издају

 

        НЕМА ко да вас руши него мангупи из ваших редова. То је рекао друг Лењин.

        Са много се проблема суочавају Влада и Вучић, а најјачи ударац његовом имиџу је задао Марко Ђурић. Премијер је дошао у ситуацију да објашњава како је млад и неискусан неко кога је он сам поставио. После тога није уследила промена. И јавност ће рећи: овај не управља Владом.

        И у међународним круговима се стиче утисак да Вучић не контролише ни најближе сараднике.

        Истовремено, председник Николић води политику која је све само не ЕУ интеграције. А он је озбиљна политичка фигура са озбиљним мрежама и озбиљним утицајем. Ако се ситуација заоштри, Николић може да доведе Вучића до тога да опет мора на изборе.

        Ту су и проблеми са опозицијом, ДС и Не (да)вимо Београд који се ухвате нечег реалног, па тако Вучића руше фантомке, пред ЕУ га руши случај паљења амбасада док се не рашчисти. Али, нема ништа без пучиста. Они кад вас издају, онда је готово. Зато Вучић треба да обрати пажњу на своје најближе сараднике, на полтроне, а СНС да се окрене мало себи.

        Вучић мора да уради још једну ствар, а то је да промени однос према јавности, јер нисмо ми ни глупи, ни лењи ни докони, како он каже, па да само причамо о председничким изборима. Он може да поприча са медијима који намећу те теме о председничким изборима, Јеремићу, Јанковићу и слично.

        Не знам шта је хтео да каже тиме да неће још дуго да влада, али бих волео да поживи цео мандат премијера, јер сматрам да би било опасно да се сада мења политика Србије. Зато мора да промени однос према јавности и онима који могу да га издају.

Нека прво постане прави премијер Србије, видљиви заступник српских интереса

Александар ПАВИЋ, политиколог, Фонд стратешке културе

 

• Има добар пример преко Дрине, у Републици Српској, која, иако у много опаснијој и осетљивијој позицији, налази начина да задржи достојанство и да не прави уступке по суштинским питањима. Тамо ме је, рецимо, и те како брига ко и колико улаже у рушење власти. А улаже...

 

        ТРЕБА рећи да је Вучић сам крив што се оваква питања легитимно постављају, односно што се са подозрењем слушају његове жалопојке и гледају његова пренемагања. На првом месту - зато што кукање и пренемагање не представљају понашање достојно некога ко треба да представља или води Србију, а и било коју другу земљу.

        Нико није Вучића терао да постане премијер, нити је он рођењем наследио ту функцију. Ако му је претешко, или ако није спреман на ризике и тешкоће које функција носи - нека се повуче.

        Други разлог за подозрење је начин на који је Вучић почео своју владавину, још као Пе-Пе-Ве: једностраним уступцима на КиМ, успостављањем границе са нашом јужном покрајином, и потоњим потписивањем тзв. Бриселског споразума, који је требало да укине српске институције и законе у покрајини. То није било у његовом изборном програму, то није била обавеза коју је преузео од претходне владе, никога ван свог уског круга није питао нити се консултовао око тога.

        Тако су почеле сумње да је он доведен на власт, односно да је зарад власти продао душу ђаволу, тј. Косово и Метохију непријатељима. Одатле и природна тежња да се посумња када он тврди да га „руше споља“.

        То, наравно, не значи да га не руше или да му се то неће десити. Јер, сви који улазе у такве врсте аранжмана имају рок трајања. Да ли треба да нас буде брига да ли се улаже 4,5 или 45 милиона у његово рушење, ако ће он да настави да прави уступке по питању виталних државних интереса, без добијања ичега за узврат? То је исто као и питање да ли је требало бранити Тадића само зато што није хтео да почини отворену издају. Да ли би нам било боље да је Тадић остао?

        Нека нам Вучић прво да довољно доказа да вреди бринути се да ли га неко руши споља или не.

        Нека купи озбиљно наоружање од Руса. Нека чврсто стане иза Републике Српске.

        Нека замрзне преговоре о КиМ.

        Нека широм отвори врата уласку руског и кинеског капитала - и то тако да и други, а не само његово окружење, од тога имају користи.

        Нека развије неко озбиљно домаће предузеће и омогући другима да то раде.

        Нека почне да сузбија хрватски економски утицај у Србији - бар док Хрватска не промени своју политику према Србији и Србима уопште.

        Све док не повуче један озбиљан, видљив и опипљив потез у том правцу - не даје нам довољно разлога да се искрено бринемо о томе да ли неко руши премијера Србије, нити да му верујемо да се то дешава, поготово без, како сте лепо приметили, понуђених доказа. Иако би било сасвим логично да се бринемо, и да му верујемо, и да будемо спремни да га бранимо, као премијера Србије. Али нека прво постане прави премијер Србије, односно видљиви заступник српских интереса.

        Има добар пример преко Дрине, у Републици Српској, која, иако у много опаснијој и осетљивијој позицији, налази начина да задржи достојанство и да не прави уступке по суштинским питањима. Тамо ме је, рецимо, и те како брига ко и колико улаже у рушење власти. А улаже.

Сазвао је новинаре због Трепче, а онда направио циркус причом о „паткици“, свом рушењу…

Цвијетин МИЛИВОЈЕВИЋ, директор маркетиншке агенције Прагма

 

• Има нечег специфичног у томе ко њега руши, јер га поред опозиције руше и бирачи. Они које је три пута преварио. Он се јуче одрекао Трепче, а то није политика коју је кандидовао на изборима. А јесте се одрекао Трепче, јер је јасно рекао да ћемо пошто-пото сачувати север, али то није рекао за јужни део. Напротив, најавио је компромис, што значи да треба да дамо нешто што је наше. Зашто бисмо ми давали њима део нечега што припада нама?

 

        ПРВО морам да кажем да је било неумесно и дрско да се бави том темом, јер је сам заказао и седницу Владе и конференцију за медије са темом: како спречити отимачину Трепче и Телекома.

        Од те теме је направио циркус бавећи се другим причама о „паткици“, економском расту, расту БДП-а, његовом рушењу и осталом. Свако нормално новинарско питање је ниподаштавао, прекидао је новинаре и причао шта је хтео. А, подсећам да је сам заказао и конференцију и тему!

        Он је премијер и логично је да га руше. Руши га опозиција, јер она увек има само један интерес, а то је да она дође на власт. Тако је у свакој демократској земљи на свету, па не видим зашто би само Александар Вучић био изузетак.

        Међутим, има нечег специфичног у томе ко њега руши, јер га поред опозиције руше и бирачи. Они које је три пута преварио. Он се јуче одрекао Трепче, а то није политика коју је кандидовао на изборима. А јесте се одрекао Трепче, јер је јасно рекао да ћемо пошто-пото сачувати север, али то није рекао за јужни део. Напротив, најавио је компромис, што значи да треба да дамо нешто што је наше. Зашто бисмо ми давали њима део нечега што припада нама?

        По трећи пут је на изборима покушао решавање статуса Косова и Метохије и то тако што је то питање минимизирао - као редни број 9. Дакле, на ЦеСидов начин, пошто ти људи воде део Вучићеве пропаганде.

        Руше га и његови велики пријатељи: Вашингтон, Берлин и Лондон. Не верујем да га руши ико други из ЕУ, а поуздано знам да га не руше Пекинг и Москва. Зашто га руше они које је називао западним пријатељима? Можда им је обећао нешто? Он то боље зна од мене. Он каже да га руше, а ја немам те информације, могу само да верујем премијеру. Вучића не руше три четвртине човечанства - које нису признале Косово, него они који јесу признали Косово. Можда им је он обећао да ће и Србија да брже призна Косово?

        Руше га и изнутра, из његове СНС. Зашто? Можда их је преварио. Можда су мислили да улазе у неку патриотску странку, па сада кажу: „ови дадоше све за два поглавља“.

        А у СНС можда има и еврофанатика који су мислили да ће се брзим уласком у НАТО коначно ослободити Русије...

        Иначе, не верујем да хоће доживотно да влада. Можда ће да се кандидује за председника државе (једини је из СНС који би имао шансе да победи), или да се кандидује за градоначелника - те изборе је два пута већ губио.

        И није да је он до сада владао мало. Влада дуго, четири и по године, а већина политичара у свету има само један мандат (на пример Черчил). Као што сам рекао, можда се кандидује за председника...

        Диана Милошевић