„Западни Балкан“ за „добровољно ропство“ на простору бивше Југославије

СВЕТСКИ РАТ ЗА ЈУГОСЛОВЕНСКО НАСЛЕЂЕ - ДЕМОНСТРАЦИЈА МОЋИ

И СТРАТЕШКИХ ЦИЉЕВА ИМПЕРИЈАЛНОГ САВЕЗА САД-ЕУ (1)

• Политичко преименовање у „Југоисточна Европа“, односно „Западни Балкан“ простора који се са својим становништвом од 1918. до 2003. самоидентификовао и међународно-правно био признат, познат и препознаван под именом „Југославија“, представља инструмент којим се потврђује и одржава конверзија идентитета тог простора и његовог становништва из идентитета активног субјекта на сцени светских послова у идентитет потчињеног и споља администрираног објекта
• Поступак конверзије „Југославије“ у „Југоисточну Европу“, односно „Западни Балкан“, доследно је спроведен у складу са три начела - у складу са веома старим начелом  именовање је моћ, у складу са такође старим начелом nomen est omen, у значењу име је знак, име је предсказање, име је судбина, укључујући и дериват моћ је у имену, као и у складу са начелом најбољи начин да се предвиди будућност јесте да се она произведе
• Наиме, југословенски простор са својим становништвом насилно је трансформисан и структурисан у фрагментисано подручје које данас има статус ново-феудалне ничије ствари, res nullis
• И са становишта раног и класичног империјализма, као и са становишта „новог“, тзв. „либералног империјализма“, то значи да је сада и овде реч о простору нео-феудалних „неорганизованих територија“, односно „нецивилизованих“, „варварских“ земаља које су, истовремено, и узорни постмодерни случајеви тзв. „пропалих држава“, „failed states“

       Пише: Љубомир Кљакић

       ДВА оперативна политичка појма за контролу перцепције и производњу сагласности из богатог арсенала пропаганде класичног и „новог“, тзв. „либералног“ империјализма - појам „Југоисточна Европа“ (први пут употребљен 1854) и појам „Западни Балкан“, који је, заправо, дериват сродних појмова такође из 19. века („Западна Илирија“, „Трачко-илирско полуострво“, „Европска Турска“, „Источно питање“, „Западни вилајет“) - данас користи империјални савез САД- ЕУ за именовање простора изворне Југославије (минус Словенија, плус Албанија), а то значи да ова два појма употребљава као средства за политичко, војно, економско и културно администрирање тим подручјем и његовим становништвом.  

       Другим речима, политичко преименовање простора који се са својим становништвом од 1918. до 2003. самоидентификовао и међународно-правно био признат, познат и препознаван под именом „Југославија“ у „Југоисточна Европа“, односно „Западни Балкан“, представља инструмент којим се потврђује и одржава конверзија идентитета тог простора и његовог становништва из идентитета активног субјекта на сцени светских послова у идентитет потчињеног и споља администрираног објекта.

       По природи саме ствари, ова конверзија идентитетâ, као уосталом и сваки такав поступак политичког преименовања кроз историју, представља једноставну и веома уверљиву демонстрацију моћи према потчињеном становништву потчињеног простора.

       У овом конретном случају, реч је о демонстрацији моћи, интереса и стратешких циљева империјалног савеза САД-ЕУ према потчињеном становништву потчињеног простора који је се од 1918. до 2003. самоидентификовао и био међународно-правно признат, познат и препознаван под именом „Југославија“. Разуме се, (и) ова конверзија припада оној класи инструмената и поступака који, сви заједно, конституишу апарат империјализма и колонијализма, који се од краја седамдесетих година 20. века дефинише и као културни империјализам, а од деведесетих година истог столећа, и као тзв. „либерални империјализам“.

       Поступак конверзије „Југославије“ у „Југоисточну Европу“, односно „Западни Балкан“, доследно је спроведен у складу са три начела - у складу са веома старим начелом  именовање је моћ, у складу са такође старим начелом nomen est omen, у значењу име је знак, име је предсказање, име је судбина, укључујући и дериват моћ је у имену, као и у складу са начелом најбољи начин да се предвиди будућност јесте да се она произведе.

       Осим што су већ од друге половине 19. века постали саставни део доктрина и техника за контролу перцепције и производњу сагласности, односно пропаганде, комерцијалне, политичке и сваке друге, ови принципи (са веома занимљивом историјом употребе и још занимљивијом историјом тумачења), као и читав систем контроле перцепције и производње сагласности, односно пропаганде, нтегрисани су током 20. века у низ академских дисциплина, укључујући овде и номинативни детерминизам, најновији од академских концепата од интереса у овој ствари. Наука је тако постала пропаганда, пропаганда је тако постала наука.

       Драматичне размере овог конвертовања пропаганде у науку и науке у пропаганду данас се рефлектују као битно својство историјске и антрополошке кризе у којој се налази човечанство уопште и дубоке кризе савремених друштвених наука посебно. Добили смо тако земаљско царство мрака којим управља онај савез обмањивача о чијем нас постојању и опасним намерама у Левијатану обавештава Хобс.

       Политички појмови „Југоисточна Европа“ и „Западни Балкан“, који су, уосталом, синоними, имају за функцију да делотворно именују тзв. „фактичко стање“ унутрашњег пораза произведено кроз разбијања, фрагментацију и субјугацију Југославије у светском рату за југословенско наслеђе 1991 - 2001. Светским ратом за југословенско наслеђе 1991-2001, наиме, југословенски простор са својим становништвом насилно је трансформисан и структурисан у фрагментисано подручје које данас има статус ново-феудалне ничије ствари, res nullis. И са становишта раног и класичног империјализма, као и са становишта „новог“, тзв. „либералног империјализма“, то значи да је сада и овде реч о простору нео-феудалних „неорганизованих територија“, односно „нецивилизованих“, „варварских“ земаља које су, истовремено, и узорни постмодерни случајеви тзв. „пропалих држава“, „failed states“.

       Са оба становишта, и са становишта раног и класичног империјализма, и са становишта „новог“, тзв. „либералног империјализма“, тако неуређен простор може бити једино у надлежности онога ко поседује фактичку, делотворну, дакле суверену моћ да га споља трансформише, уреди и да њиме споља ефективно управља. А то значи да поседује моћ довољну да споља преименује, преобликује и ограничи предметни простор и његове становнике, да га и да их изнутра институционално организује као спољашњу реплику свог унутрашњег поретка, као свој спољашњи посед и продужетак, и да, следствено, такав простор и његове становнике интегрише унутар свог светског поретка „цивилизованих“ народа, као своју граничну област.

       Следствено, појмови „Југоисточна Европа“ и „Западни Балкан“ имају да делотворно именују ово тзв. „фактичко стање“ унутрашњег пораза произведено кроз разбијања, фрагментацију и субјугацију Југославије 1991 - 2001; да одреде оквир и унутрашњи садржај тог стања као општи и дугорочни оквир и образац који треба да омогуће све опште психолошке, социјалне, економске и политичке услове неопходне за успех моралног слома и масовне „идинтификације са агресором“ потчињеног становништва, услове такође неопходне да се код тог становништва производе масовна представа о себи као о људима и заједницама ниже врсте који, управо због тога, немају други избор него да пристану на спољашње успостављање поректа „добровољног ропства“; да буду важан део апарата за масовну контролу перцепције чија је основна улога да процес „идинтификације са агресором“ и успостављања поретка „добровољног ропства“ што више прикрије и учини невидљивим.

       Од 1978 - 1981. до данас савез „либералног империјализма“ САД - ЕУ демонстрира управо ову и овакву моћ да се неки простор и његово становништво, по правилу слабији, а у овом посебном случају простор и становништво Југославије, споља трансформише, уреди и да се њиме споља ефективно управља, да се он и његови становници споља преименују, преобликују, ограниче и институционално организују као реплика унутрашњег поретка агресора, као његов спољашњи посед и продужетак, кога ће, када процес масовне „идентификације са агресором“ буде довољно одмакао и постане практично неповратан, агресор интегрисани унутар свог светског поретка „цивилизованих“ народа, као своју граничну област.

       Светски поредак који је тај „нови„ тзв. „либерални империјализам“ САД-ЕУ успоставио током последње деценије 20. века, од 1989 - 1991. до 1999 - 2001, јесте светски корпоративни поредак, још прецизније, светски поредак корпоративне дистопије, оно царство мрака којим управља Хобсов савез обмањивача.

       Овде свакако треба истаћи чињеницу да се у тој истој деценији од 1989 - 1991. до 1999 - 2001, симултано одвијају три процеса од значаја за читав свет и његову будућност - рат за разбијање, фрагментацију и субјугацију Југославије; трансформација економске Европске заједнице у политичку Европску унију; успостављање андрогиног светског поретка, кога - погрешно - називају једнополни, односно униполарни светски поредак, у коме су САД на себе преузеле улогу андрогиног империјалног суверена.

       Симултано одвијање ова три порцеса никако није пука историјска коинциденција. Управо је супротно. Наиме, ова три процеса налазе се у међусобном односу узајамног условљавања, будући да рат за разбијање, фрагментацију и субјугацију Југославије, као и исход тог десетогодишњег рата, није друго него нужан историјски услов који се мора испунити да би се успешно остварило велико дело трансмутације старог светског поретка у нови андрогини светски поредак, дакле у светски поредак корпоративне дистопије.

       То је оно Хобсово царства мрака, којим суверено влада светски ново-феудални савез обмањивача, транснационални савез корпоративне моћи САД и Европске уније који на великој сцени светских послова наступа у лику андрогиног империјалног суверена.