Вуково дело и Парада поноса постадоше део једне разноликости и - Велики прасак

НИЈЕ СЛУЧАЈНО ШТО ЈЕ Р. КОНСТАНТИНОВИЋ ОД ТИТА ПРАВИО МИТ, А РУШИО КОСОВСКИ МИТ

  • Како је известила Политика од 18. септембра 2017. године – председник Србије је на Вуковом сабору у Тршићу уоредио Вукову реформу српског језика «са значајем великог праска за историју људског рода, када је из тоталног мрака настала свест” и навео да није било ни трунке светла када је Вук кренуо на путовање из Тршића”
  • Председник је излето у јавност са неодмереном тврдњом да је први председник Србије који говори на Вуковом сабору. А пре њега је на Сабору говорио Иван Стамболић. Зашто није био консултован саветник давнашњег председника? То је садашњи хроничар живота Радомира Константиновића, перјаница другосрбијанског листа Данас. А тај лист је увек међу оним новинама које су – за владе садашњег председника Србије – добиле највише пара из државног буџета: као верни савезник у дуготрајном процесу промене наше јавне свести
  • Можда је било примереније да је српски председник у Тршићу подсетио на неке од Вукових речи упућених кнезу Милошу. Зар случај бесправног рушења зграда у центру главног града, као слика деспотског начина владања, не даје сасвим савремен изглед Вуковим речима о томе како „Београђанима нашега закона није био већи зулум ни под каквом владом турском него што је у данашње време”?
  • У дану Вуковог сабора – како извештава Политика од 18. септембра 2017. године – одржана је Парада поноса на којој су били присутни премијер и министри. До нас је допрла мисао премијера Србије о томе да је добро „што у Србији има много различитости и што је на Вуковом сабору у Тршићу присутан председник Србије”. Тако су Вуков сабор и Парада поноса постали равноправни учесници једне разноликости. Тако је постмодерни симулакрум, као потпуни израз нихилизма, добио прелепи завршни акорд, јер је Парада поноса претворена у велики прасак

Пише: др Мило ЛОМПАР, професор Филолошког факултета у Београду

          ИМА дана у којима је збрана сама суштина једног времена: све силе стварности, окупљене у кратком временском периоду, појављују се као вештице које – по народном предању – запоседају гумно иза поноћи. Но, ове дневне силе не зачаравају човека натприродним својствима него настоје да промене јавну свест нагомилавањем изненадно приспелог бесмисла.

          Тако је – како извештава Политика од 18. септембра 2017. године – председник Србије говорио на Вуковом сабору у Тршићу: „Поредећи Вукову реформу српског језика са значајем великог праска за историју људског рода, када је из тоталног мрака настала свест, Вучић је навео да ʼније било ни трунке светла када је Вук кренуо на путовање из Тршићаʼ.”

          Политичари с разлогом избегавају да говоре о културним процесима, јер су њихова знања очигледно мањкава: она су таква и када говоре о другим стварима, али нису тако провериво и доказиво несувисла.

          Када се упусте у овај мучан посао, политичари – осим оних који сматрају да им је небо граница – ваља да се наоружају скромношћу: што мање залетања и што више чињеница. Но, опремљен месијанским осећањем, српски председник је нагласио да је „посебно поносан зато што је први председник Србије који се обраћа на ʼВуковом саборуʼ.” Ово тврђење делује сасвим надреално: не треба бити злослут, али има ли кога да нас подсети како је – на пример – непосредно уочи Осме седнице ЦК СК Србије, у јесен 1987. године, тадашњи председник Србије Иван Стамболић говорио на Вуковом сабору? И он је, штавише, у описивању Вукове појаве – како пише Политика од 21. септембра 1987. године – дотицао значења светлости: „За размах тих снага ваљало је укресати нову светлост.”

          Тако растојање између два председничка говора можемо назвати: од светла до светла.

          Оценивши Вука као „највећег сина српског народа”, што није поновио садашњи говорник, некадашњи председник је устврдио како је „слобода... била услов без којег се Вуков подухват није дао ни замислити, ни остварити”. То поетски понесено – и помало бесмислено – понавља и садашњи говорник: „Слобода као начин, прека потреба, вредност и реч, није могла да постоји пре него што је Вук одлучио да је запише на језику на којем смо сањали.”

          Има нечег неопрезног кад носиоци недемократске власти, било једнопартијског комунистичког монопола, било садашњег председничког ауторитаризма, помињу слободу. Јер, у таквим режимима почетак је увек исти: бити у слободи – што не значи нужно бити у праву – значи бити у опозицији.

          Зашто пре излетања у јавност са неодмереном тврдњом о првом председнику који говори на Вуковом сабору није консултован саветник давнашњег председника? То је садашњи хроничар живота Радомира Константиновића, перјаница другосрбијанског листа Данас. А тај лист је увек међу оним новинама које су – за владе садашњег председника Србије – добиле највише пара из државног буџета: као верни савезник у дуготрајном процесу промене наше јавне свести.

          Но, поређење Вукове улоге са великим праском сасвим је митско. Јер, велики прасак обележава настанак свега, док је Вук дошао после више од седам векова српске писмености и књижевне уметности. Само у XVIII веку било је – код Венцловића, Орфелина и Рајића – језичких решења која су откривала књижевни квалитет народног језика, као што су – код Доситеја – потврђене интелектуалне и приповедне као језичке могућности. Но, српски председник је прионуо уз давнашњу, апологетску и романтичарску верзију Вукове историјске улоге: као неко изузетно критичан према митовима, нарочито према косовском миту, што је сасвим у складу са уверењима другосрбијанске интелигенције, он неочекивано приања уз једну митску слику. Како се то догодило?

          Та слика је кристализована – да се потом протегне кроз дуго време XIX и XX века – у стиховима Бранка Радичевића из поеме Пут: „Ноћ вам дође са Вука једнога, Данак бели, браћо, са другога.”

          Мрак није, дакле, био обележје универзума него је дошао са митским издајством Вука Бранковића. Зашто је председник Србије, у часу док обнавља митску слику Вука Караџића као слику сванућа, потиснуо мрачну митску слику косовске издаје? Он, дакле, није против митова као таквих, јер приања уз мит о Вуку Караџићу, него је против косовског мита.

          Тако је у једној незаборавној реченици Философије паланке записано да је сваки мит извор и облик зла, али је то сазнање илустровано именовањем само једног мита: „па тако и косовски мит”.

          То је написано у време док су се земљом месецима носиле штафете једном човеку, док се на стадионима вежбало за прославу његовог рођендана: потом је за најлепше што чује, Константиновић прогласио стихове Друже Тито ми ти се кунемо. Али, зар заклетва не припада митској представи?

          Управо зато што није био против сваког мита него само – као и Марко Ристић – против косовског мита, Константиновић је могао стварати мит о Титу. Он је устврдио да је комунистички диктатор – за чијег вишедеценијског владања је побијено хиљаде људи, поотимано имовине и добара, отворено концентрационих логора, конструисано неколико нација – био Де Брољи, Планк, Пикасо и Стравински политичке праксе и политичке филозофије.

          То је митско легитимизовање владара, јер га премешта из подручја политике у друга подручја, укључује у поређење људе науке и уметности, да би створило тоталитет као подлогу за владарски мит.

          Наше време је дисторзично и одјеци ових процеса су распршени. Но, као што је Константиновић стварао митску слику Тита, тако хроничар пишчевог живота има способност да – у Данасу од 13. маја 2017. године – открије Мојсија наших дана. Он га проналази ни мање ни више него у политичару који Црном Гором влада деценијама. То су деценије испуњене корупцијом и криминалом, убиствима политичких противника, вишеструком дискриминацијом српског народа. Ecce homo: дакле, Мојсије.

          А зашто?

          Зато што је земљу увео у НАТО-пакт. Тако се, дакле, постаје митска појава у другосрбијанском поимању ствари, јер НАТО-пакт поприма својства митске обећане земље, као што његове чланице очитују својства изабраног народа. Зар председник Србије не корача по истој стази?

          Ако је желео нешто да каже о Вуку Караџићу, премда је његова реч у начелу била непотребна, српски председник је могао да понови Вуково објашњење о малом броју народних песама које опевају догађаје пре косовског полома 1389. године: „Ја мислим, да су Србљи и прије Косова имали јуначки пјесама од старине, но будући да је она премјена тако силно ударила у народ, да су готово све заборавили, што је било донде, па само оданде почели наново приповједати и пјевати.” То би показало како је Вук прецизно осетио размере косовског удеса у колективном памћењу.

          Но, можда је било примереније да српски председник подсети на неке од Вукових речи упућених кнезу Милошу.

          Зар случај бесправног рушења зграда у центру главног града, као слика деспотског начина владања, не даје сасвим савремен изглед Вуковим речима о томе како „Београђанима нашега закона није био већи зулум ни под каквом владом турском него што је у данашње време”? Зар омиљено поређење са бившим режимом Демократске странке није требало усмерити на сопствену адресу, па чути Вукове речи као да су упућене садашњем председнику: „владање је Црнога Ђорђија за чиновнике и за све знатније људе било много боље од Вашега, па сте се и Ви сами против њега бунили”?

          Зар у општи фонд поука не би могао да се унесе Вуков захтев како ниједан поданик не треба „да се... боји ништа вас нити икога другога”?

          Зар не би личило на неочекивану трезвеност да је српски председник поновио за Вуком како ни „најмудрији владалац, који је макар све време своје младости провео учећи се владати, опет не може као што треба сам државом управљати”?

          Зар не би било у складу са борбом против корупције да се чуло како Вук предлаже владару „да не тргује ничим никако, ни сам, нити с ким у ортаклуку”?

          Зар не би била, у вези са слободом говора и непримереним председничким реакцијама на њу, сасвим лековита мисао о томе како је „добро... знати шта људи мисле и говоре, али не треба свакога гонити који што противно рекне; а особито ако људи, по несрећи, имају право”?

          У исти дан – како извештава Политика од 18. септембра 2017. године – одржана је Парада поноса на којој су били присутни премијер и министри. До нас је допрла мисао премијера Србије о томе да је добро „што у Србији има много различитости и што је на Вуковом сабору у Тршићу присутан председник Србије”.

          Тако су Вуков сабор и Парада поноса постали равноправни учесници једне разноликости. Тако је постмодерни симулакрум, као потпуни израз нихилизма, добио прелепи завршни акорд, јер је Парада поноса претворена у велики прасак.

          Зар то није напредак?

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари

cigla's picture
cigla 11:45 24.09.2017.

  • +21
Voting is closed.

Važno da je bio direktan prenos starta parade ponosa na Studiju B, a nigde prenos iz Tršića ako se izuzme govorancija zlatoustog...

Водканов's picture
Водканов 14:22 24.09.2017.

  • +20
Voting is closed.

Биће весело када школе буду организовале ђачке екскурзије, пола у Тршић, пола у Београд на "Прајд"!
Вучићева заоставштина неће бити само разорена Србија већ ментално убогаљено потомство.

Додај коментар