Вучићева и Дачићева Србија је неуспела држава, можда и антидржава

СРБИЈА ЈЕ ДАНАС КОЛОНИЈА И ТО СЕ ТЕШКО ДА САКРИТИ

- ЊЕН ГЛАВНИ ПРОБЛЕМ ЈЕ ШТО НЕ УПРАВЉА СОБОМ (КРАЈ)

• Србија нема институције које би се систематски и темељно бавиле стратешким анализама и изазовима будућности. Уз то, поткупљивост интелектуалне елите и њена незаинтересованост за будућност државе је данас достигла размере какве никада није имала у модерној историји. Комбинација ове две појаве дубоко обесхрабрује
• Србија је данас колонија и то се тешко да сакрити. Готово да су сви најважнији атрибути колоније ту. Сви кључни економски ресурси се дају или продају странцима, и то се проглашава врхунцем мудрости и фантастичном економском стратегијом. Не морате бити марксиста па закључити да ако не управљате економијом, тада се и основна подлога ваше државности губи
• Сада имамо и нови феномен, а то је да се странцима поверавају државни послови и да се странци позивају да креирају домаћу економску политику и тиме, мање или више директно, управљају државом. Фасцинира овако добровољно препуштање суверенитета. Србија је у том смислу авангардна
• Од Србије се тражи да прихвати улогу жртвеног јарца европске политике. Ово не значи да је Србија увек била недужна жртва, како себе често воли да види, али Србија свакако није највеће европско зло како се данас сугерише
• Ако не буде уједињујућих, мобилизаторских друштвених идеја, ако систем вредности остане какав јесте, Србија ће остати поражена земља, поражена на свим фронтовима
• Ако се жели преокрет, мора се покушати спасити оно што се спасити може, и ту је неопходан конзервативни приступ. Темељи друштва би морали почивати на породици и школи, као и на немилосрдном успостављању чврсте друштвене дисциплине. Све институције државе би морале слати исту поруку - рад, учење, солидарност, дисциплина, скромност, одрицање и спремност на жртву

         ФАКТИ преносе два дела дугог разговара-интервјуа који је са Небојшом КАТИЋЕМ, самосталним пословним консултантом који живи у Лондону, водила професор др Радмила НАКАРАДА.

         Бауман каже да је данас судбина човечанства у питању, да се приближавамо ивици провалије, да је будућност непредвидива, велика непознаница. Уколико је то тачно, како уопште можемо о судбини властите државе/друштва смислено да размишљамо?

         Државе се разликују управо по том односу према будућности. Моћне државе анализирају изазове будућности и покушавају да сузе простор непредвидивог. Оне друге, без моћи али и без визије, пасивно чекају да се будућност догоди.

         Понекад изгледа да, упркос развоју знања, слепило доминира и да се јасне опасности глобално игноришу. Бојим се да је то ипак само привид, и да центри моћи планирају будућност са пуном свешћу о глобалним опасностима. Кад су информације и квалитетне анализе у питању, остатак света страховито, деценијама заостаје за најмоћнијим државама, њиховим аналитичким центрима и службама. Ове државе увелико обликују будућност по сопственој мери, док се остали батргају покушавајући да реше проблеме садашњости, или прошлости, попут Србије.

         Нажалост, то обликовање будућности не почива на идејама хуманизма и универзализма, већ, како је то увек бивало у историји, на егоизму класа и група, на веровању да се до сигурности стиже преко леђа других, или кроз сукоб са њима. Реторика се можда променила, али су базни принципи остали исти. И природом и друштвом влада принцип слепе силе.

         Када говоримо о судбини властите државе, управо ове чињенице би морале да доведу до унутрашње мобилизације, до синергијског напора како бисмо се одмакли од провалије. Питање није да ли се може успети или не, јер на то питање само будућност може дати одговор. Питање је да ли дајемо све од себе да успемо, да ли мобилишемо сав интелектуални потенцијал који имамо, или сами, добровољно скачемо у провалију, или допуштамо да без отпора у њу будемо гурнути.

         Србија нема институције које би се систематски и темељно бавиле стратешким анализама и изазовима будућности. Уз то, поткупљивост интелектуалне елите и њена незаинтересованост за будућност државе је данас достигла размере какве никада није имала у модерној историји. Комбинација ове две појаве дубоко обесхрабрује.

         Да ли је Србија изгубила, или губи, све претпоставке аутономије, тј. „структуралне капацитете за аутономијом”? Каква творевина, тип друштва на тим премисама настаје? Како би ви дефинисали карактер српске државе?

         Србија је данас колонија и то се тешко да сакрити. Готово да су сви најважнији атрибути колоније ту. Сви кључни економски ресурси се дају или продају странцима, и то се проглашава врхунцем мудрости и фантастичном економском стратегијом. Не морате бити марксиста па закључити да ако не управљате економијом, тада се и основна подлога ваше државности губи.

         Сада имамо и нови феномен, а то је да се странцима поверавају државни послови и да се странци позивају да креирају домаћу економску политику и тиме, мање или више директно, управљају државом. Фасцинира овако добровољно препуштање суверенитета. Србија је у том смислу авангардна.

         Политику Србије усмеравају и одређују странци, отворено, без скривања. Они испостављају политичке захтеве, а одскора, они инсистирају и на менталном реинжењерингу нације. Позив домаћих политичара да се Срби мењају, само је ехо захтева који долазе са стране.

         При томе, није спорно да се нација мора стално преиспитивати, и „поправљати“ ако жели да опстане. Ова врста адаптације нам у прошлости није ишла од руке. Спорно је што тражена преправка није у интересу Србије и њених грађана, већ у интересу прихватања стереотипа који се намећу о Србима. Дакле, признајте да сте ружни, прљави и зли, како би ретроспективно оправдали све оно што смо вам радили, не последњих двадесет, већ последњих сто година. Србија тако мора прихватити улогу жртвеног јарца европске политике. Ово не значи да је Србија увек била недужна жртва, како себе често воли да види, али Србија свакако није највеће европско зло како се данас сугерише.

         Како је српска држава у практично колонијалном положају, логично је да у њој ниче и цвета компрадорска елита. Она обухвата све поре друштва и том корозивном процесу као да нема краја.

         Простор за побуну је веома мали. Свако ко не пристаје на овакво стање склонији је да напусти Србију, него да се жртвује у борби неизвесног исхода и са мало савезника. Ту се такође види и велики скривени ефекат глобализације - она је нека врста сигурносног вентила - пацификује друштво и пружа шансу да се лични живот поправи без социјалне побуне, исељавањем. Тиме се и може објаснити процес пропадања источне Европе који пролази готово без побуне.

         До данас су се све странке већ окушале на власти, а српска политика се није битно мењала, без обзира да ли ју је водила лева или десна, национална или мондијална опција. Ефекти су погубни и Србија је ван сумње неуспела држава, а у искренијем исказу, можда и антидржава.

         У којој мери је карактер (предаторски?) националне политичке елите од одсудног значаја за такав исход, а у којој мери смо надиграни последицама неолибералне глобализације и интересима најмоћнијих? Другим речима, да ли је постојао маневарски простор за развој који није искоришћен због карактера елите, њене коруптивности?

         Иако не потцењујем њену моћ, мислим да је глобализација само делимично одредила позицију Србије. Без обзира на моћ глобализације, нису све државе у стању у коме је Србија данас. Узроци нашег посртања су двојаки и везани су за историју и геополитички простор.

         Зашто је елита таква каква јесте, лоша и корумпирана? Могући одговор је понудио Константин Леонтјев још у XИX веку. Он мисли да је велики проблем већине источноевропских народа што су остали без аристократије и сталежа. Ако се иде линијом такве аргументације, онда је Србија падом под турску власт изгубила аристократију и изгубила подлогу за касније стварање сталежа. А на томе је почивала друштвена организација, дисциплина и здрава генеза нације. Аристократија је била носилац самосвести, самопоштовања, части и она је темељ на коме су настајале успешне државе.

         Србија је у 19. веку била вођена снажним националним идејама. То је помогло и процесу ослобађања и ширења Србије, али то није било довољно за изградњу чврсте друштвене структуре. Непрекидни ратови и сталне политичке промене, као и промене државног оквира, онемогућиле су и то закаснело стварање здраве националне елите и корпоративистичке друштвене структуре. Данашње стање српске елите је крај једног хаотичног и релативно кратког процеса.

         Судбину државе не одређују кратки периоди националног заноса, нити је одређују величанствене ратне победе. Судбину државе одређују они дуги, нехеројски и монотони периоди мира у којима се држава гради, уређује и сазерева.

         Други, још тежи проблем је што се српски духовни простор и његов геополитички простор не поклапају. Србија је на периферији два света, Источног и Западног римског царства. Та подела је, све сам сигурнији, тако драматично, готово метафизички дубока, да је ни процес евроинтеграција не може избрисати.

         За западну Европу је интеграција истока нужно геостратешко зло. Исток ће у том смислу остати „другост“ достојна презрења. Ни процеси на истоку Европе, то треба јасно и искрено рећи, не помажу да се перцепција промени. Запитајмо се, шта је то што у вредносном и идејном смислу источна Европа нуди? Чиме то исток Европе данас може да импонује?

         Српски духовни простор је одређен словенством и православљем. Словенство одавно није никакав интегративни фактор, док је православље систематски убијано и споља и изнутра. Ако је Русија могла бити центар источног света, једне логичне целине, та могућност је нестала распадом СССР-а и уласком Румуније и Бугарске у ЕУ и НАТО. Грчка је наравно ушла много раније.

         Србија је тако остала без стратешких опција. Опасна је илузија да се Србија може снажно ослонити на Русију и да је то алтернатива. Русија је прокоцкала империју. Остала је усамљена и у борби за голи опстанак. За Србију она је и предалеко, а свака географска веза је прекинута. НАТО је свуда, и око Србије и око Русије. Коначно, слаба и без излаза на море, Србија би за Русију била више главобоља него важан савезник.

         Узгред, Србија никада и није била истински проруски оријентисана, иако се таквом на западу перципира. Све док та неутемељена перцепција опстаје, Србија ће бити третирана као непријатељ, као „ударна игла Русије на Балкану“. С друге стране, Русија боље познаје Србију и свесна је да Србија никада неће бити њен поуздани савезник. Ова руска резерва према Србији датира још из XИX века, а догађаји од 1948. године па све до 1992. су то још једном потврдили. Све ово може објаснити анемичну политику Русије према Србији.

         Све ово наводим како бих указао да су геостратешке алтернативе драстично сужене. Европска оријентација је зато логичан исход, иако је далеко од идеалног. Овај мој проевропски став не подразумева и европску оријентацију по сваку цену.

         У преговорима са ЕУ се могу и морају правити компромиси, али држава мора имати јасне, црвене линије које неће прелазити. У име европске будућности се не може пристајати на потпуну економску, културну и социјалну деструкцију.

         Неутралност би могла бити привлачна, али то запад неће толерисати, управо због проруске перцепције Србије. Неутралност се толерише само оним државама које су чврсто, историјом, вером и бићем део западног света.

         Под којим претпоставкама Србија може да поврати део свог развојног потенцијала и политичке аутономије, или смо ми неповратно склизнули у зависност и не-развој?

         Не верујем у економски опоравак без промене социјалне и економске матрице, као и без широког друштвеног консензуса. Ако нема уједињујућих, мобилизаторских друштвених идеја, ако систем вредности остаје какав јесте, Србија ће остати поражена земља, поражена на свим фронтовима.

         Ако се жели преокрет, мора се покушати спасити оно што се спасити може, и ту је неопходан конзервативни приступ. Темељи друштва би морали почивати на породици и школи, као и на немилосрдном успостављању чврсте друштвене дисциплине. Овде мислим на слепо поштовање закона и на нулту толеранцију у његовом спровођењу. Све институције државе би морале слати исту поруку - рад, учење, солидарност, дисциплина, скромност, одрицање и спремност на жртву.

         Држава би морала створити оквир за обнову традиционалних вредности и у том процесу би јавни простор морао бити, понављам, без милости очишћен од деструктивног дејства таблоида, фарми, великог брата и примитивизма који се промовише. Овај процес се мора делом обављати кроз арбитрирање државе, кроз забране и репресију. Делом се и пореска политика може користити као добар инструмент контроле јавног простора. Подсећам да је Југославија имала инструмент који смо звали „порез на шунд“. Лоша литература, музика, новине на пример, подлегале су посебном порезу на промет који је шунд чинио скупим.

         Када је економија у питању, држава се мора вратити у економски центар и мора активно усмеравати економску политику. Јавна предузећа би морала остати у државном власништву, морала би се професионализовати и морала би се користити као инструмент развоја.

         Банкарски систем би морао почивати на домаћим банкама, а Народна банка би морала престати да штити иностране интересе. Предугачак је списак онога што се не ради, а што би се морало урадити.

         Да ли верујем да је препород на поменутим претпоставкама могућ? У овом тренутку свакако не, али будућност уме да изненади, и не увек и нужно непријатно.