Власт спремна да прихвати немачке захтеве поводом Косова

П Р В И  П О Г Л Е Д
СВЕ СУ ОСНОВАНИЈЕ СУМЊЕ ДА СРБИЈА ПРИБЛИЖАВАЊЕМ ЕУ ГУБИ КОСОВО И МЕТОХИЈУ?

• Уитана - да је ли услов за чланство Србије у ЕУ да Београд званично призна Косово - Меркелова је одговорила да ће „бити потребно врло много времена да би се стигло до одлуке о прикључењу”
• Али, Наташа Вунш, експерт за европске интеграције и Западни Балкан у Немачком савету за спољне послове, објашњава да се о српском признавању независности Косова у Немачкој „све јасније и гласније говори” и да „то може да се догоди и дан пре учлањења, али је неизоставно јер је тешко замислити да ЕУ дозволи улазак земље која нема дефинисане границе”

         Пише: Раде БРАЈОВИЋ

         ОДЛУКА највишег европског тела, Савета ЕУ, да отвори приступне преговоре са Србијом, не престаје да изазива подршке и задовољства, уз природно одушевљено претеривање и не мање разумљиву опрезност и уобичајени скептицизам и опоро негирање.

         Доминација задовољства - у Србији и, можда, изразитије у свету - била би још убедљивија да се, у неком закључку, експлицитно констатовало да Србија никад, ни кад уђе у ЕУ, неће изгубити Косово и Метохију!

         Ако је оваква пројекција можда само продукт пусте жеље наивистичког и нетактичког типа, непримерена високој политци и префињеном дипломатском нијансирању - што само може да штети Србији – онда би требало да креатори српске политике или њени представници и тумачи што пре и што јасније отклоне неке не само загонетне дилеме. Реаговања би тада, вероватно, била и умноженија и одређенија, али и изразитија, без икаквих условљености и ограда које су се чуле и у врховима српских владајућих структура, а камоли међу народом, посебно на Косову и Метохији.

         Незаобилазна су, у сваком случају, питања која се најчешће везују за умножена објашњења, и са самог врха, о разлозима употребе највиших суперлатива да је одлука врха ЕУ о почетку приступних преговора од – историјског значаја, и за Србију, и за Европу. Додају се, у контексту ове теме, и бројна потпитања, међу којима доминирају она о разлозима толиког чекаања „историјске” одлуке, именовању оних, и у Србији и у Европи, који су толико оклевали и зашто, а ко је и зашто пресекао...

         Сва питања, ова, оваква и она друга, бројнија, баш сва су везана за једно, наравно главно – статус Косова и Метохије. Прецизније – да ли ће Србија, уласком у Европску унију, изгубити Космет? Је ли то услов свих услова за чланство Србије?

         Да је управо тако показује и новинарско питање немачкој канцеларки Ангели Меркел, одмах после бриселске одлуке.

         Питали су је да је ли услов за чланство Србије у ЕУ да Београд званично призна Косово? Меркелова је одговорила да ће „бити потребно врло много времена да би се стигло до одлуке о прикључењу”. Директни, непосредни одговор је канеларка избегла, али и овај, наизглед „закамуфлирани” одговор, није баш сасвим нејасан и, без сумње, сугерише потврду. И то, сасвим очекивану.

         Није потребно бити ни пророк, ни упућени и квалификовани тумач, па схватити да немачка политика подразумева такав завршетак пута Србије у Европску унију. Формулације које то показују, истина нису експлицитне, али су потпуно јасне и нимало уопштене.

         Потврђује их и закључак о почетку приступних преговора, али и изјава немачке канцеларке Ангеле Меркел која је истакла да ће имплементација споразума Београда и Приштине бити пресудна и да ће се степен примене оцењивати највероватније о децембру ове, да би се јануара идуће године одржала прва међувладина конференција Србије и ЕУ о томе шта мора да се, следећих година, уради да би се остварило српско чланство у европској заједници народа.

         А шта ће се од Србије тражити, не мора експлицитно да саопштава Меркелова, јер то могу и други из њене близине.

         Само дан раније, експлицитна је била права личност, Наташа Вунш, експерт за европске интеграције и Западни Балкан у Немачком савету за спољне послове.

         Формулу Бундестага - да Немачка очекује „пуну нормализацију односа” Београда и Приштине, пре пуноправног чланства Србије у ЕУ, Вуншова, у интервјуу „Политици”, јасно дешифрује као српско признавање независности Косова и каже да се у Немачкој о томе „све јасније и гласније говори” и да „то може да се догоди и дан пре учлањења, али је неизоставно јер је тешко замислити да ЕУ дозволи улазак земље која нема дефинисане границе”...

         Да није могуће да Србија уђе у ЕУ без признавања Косова, на исти начин мисли и Меркелова, и званична Немачка, али и најутицајније државе ЕУ и већина њених чланица. Од почетка је, уосталом, превладала таква политичка линија, исцртана одлуком већине да призна независност, па би и српско признавање Косова наводно значило и афирмацију европске политике. При томе Брисел очигледно издашно користи највећи приоритет политике Србије да постане члан ЕУ, што показују и одјеци одлуке да почну преговори о прикључењу.

         Датум је прескочен, гурнут на реторичку маргину, па се у Србији с подједнаким ангажовањем, као и минулих месци, сада говори о - старту преговора за улазак у ЕУ. Говори се оптимистички, опширно, детаљно, како и заслужује тема.

         Само се једна, и то централна тема, или маргинализује, или једноставно прећуткује.

         Ћути се чак и кад се говори о незаобилазном услову за почетак приступних преговора – детаљној примени бриселског споразума. Не мора то обавезно да значи да српска власт прикрива мотиве који би подразумевали да ће се остварити перцепција коју најављује и припрема Немачка.

         Не мора, медјутим, да значи да они који позивају на „реалност” која не може да се избегне, да управо не подразумевају примену немачке политике!

         У сваком случају, уз разумевање свих тактичких вежбања, неопходно је упознати јавност са пројектом раније најављених разговора о статусу Космета. И о томе се, у последње време, упорно ћути, што подстиче природне сумње - да, можда, приближавање преговора о придруживању ЕУ није отворило путеве одласку Космета?!

         Да не буде, по оној народној – ћутање је одобравање!