ВИДОЈЕВИЋ: И Италија, Мађарска и Бугарска изврдале плаћање ратне одштете

СВЕТ ЋЕ ПОКРИТИ 10% ШТЕТЕ КОЈУ СУ НАМ НАНЕЛЕ ПОПЛАВЕ, ЗЕМЉА ИМА СНАГЕ ЗА ЈОШ 5% - РЕШЕЊЕ ЈЕ НА ДРУГОЈ СТРАНИ (4)

„Принц Еуген” дивизија

• Мировним уговором са Италијом је било утврђено да су дужни да нам дају 125 милиона долара а Мађарска 50 милиона долара. Где је разлика од 38 до 175 милиона долара?
• Са Бугарском, Југославија није потписала мировни уговор. Али, влада СФРЈ је Софији „опростила” 25 милиона долара репарација фамозним „Бледским споразумом” који није санкционисан ниједним међудржавним актом
• Главнину у 7. СС добровољачкој брдској дивизији Принц Еуген чинили су банатски Немци који су прва ратна дејства имали крајем 1942. године против четничких формација на Копаонику, Гочу и Јастрепцу. Тада су 120 становника села Крива Река затворили у локалну цркву и запалили! У другим селима на Копаонику убијено је 300 цивила, а на планини Гоч - 250 цивила
• Ово је био почетак крвавог пута банатских фолксдојчера. Зато ће - ако желе одштету – прво морати да уз помоћ матичне државе Немачке докажу пред међународним судовима да ратни злочинци из Другог светског рата имају право на надокнаду

         АКО мислите да је само Немачка успела да се извуче од плаћања ратне одштете за Други светски рат, грдно се варате. Ни Италија ни Мађарска нису испуниле своје међународне обавезе за исплату репарација.

         Југославија је од Италије и Мађарске добила 38 милиона долара репарација у машинама. Мировним уговором са Италијом је било утврђено да су дужни да нам дају 125 милиона долара а Мађарска 50 милиона долара. Где је разлика од 38 до 175 милиона долара?

         Можда су репарације плаћене а да ми не знамо?

         Сигурно знам да је Мађарска стидљиво плаћала репарације до 1948. године. После Резолуције Информбироа наступа амнезија која траје до данас.

         Ево дивне прилике да се то разреши међу суседним и пријатељским земљама.

         Пошто држава Мађарска врло помно прати сва питања која се тичу положаја мађарске националне мањине у Србији, што је потпуно у реду, ред је да Србији понуди остатак ратних репарација, с каматом за 70 година, поготово што је с Југославијом Мађарска потписала мировни уговор, као и Италија, а исплата репарација досуђена је на међународној конференцији и не застарева!

         Волео бих да грешим, да нисам добро обавештен, да су Италија и Мађарска исплатиле ратне репарације. Утолико би једно званично саопштење њихових амбасада у Београду, с тачним подацима о измирењу ове обавезе било нужно, и уколико се покаже да нисам био у праву - спреман сам да се јавно извиним. Уколико се не огласе по овом питању, онда би било пожељно, кад је Мађарска у питању, да се господин Иштван Пастор, коалициони партнер у влади Србије, и човек кога врло уважавам због његове озбиљности и темељности, ангажује на овим питањима како би она била коначно решена.

         Са Бугарском, Југославија није потписала мировни уговор. Али, влада СФРЈ је Софији „опростила” 25 милиона долара репарација фамозним „Бледским споразумом.” Тај „споразум” није санкционисан ниједним међудржавним актом, већ је једна од фараонских произвољности које је тадашња самоуправна политичка клика стављала изнад устава и закона, аплаудирала од срца и са озареним осмесима, који су оличавали нашу срећу што имамо генија на челу државе.

         По давно изговореним речима др Јована Пауновића, који је био и члан југословенске делегације на Мировној конференцији у Паризу, „по Уставу нико не може бити овлашћен да отписује таква потраживања која су, не само израз претрпљених материјалних штета, већ и надокнада за изгубљене људске животе. Свако одступање од тога, представља директну повреду најелементарнијих и најделикатнијих интереса и права овог напаћеног народа, те и недопустиву злоупотребу у вршењу датих овлашћења и функција власти.”

         Да се вратимо Немачкој. У ратном заробљеништву је било 170.000 војника и на основу међународних критеријума накнада за овај период утврђена је на 5-7.000 долара по заробљенику. Нека буде у средини, 6.000 долара, што износи милијарду и 20 милиона долара, плус камате.

         Сви експерти за ову проблематику кажу да је ово најчистији и најлегалнији облик ратне одштете, коју, наравно, ни Југославија ни Србија нису тражиле од Немачке. На принудном раду у Рајху било је 270.000 људи. Ако је тадашња просечна надокнада за физички рад била рецимо 2.000 долара годишње, што ће рећи 8.000 долара за четири године, онда је дуг по овом основу - две милијарде и 160 милиона долара, плус камате за 70 година. По мојој лаичкој рачуници, са укупно припадајућим делом Србији и каматама - дуг Немачке Србији је преко хиљаду милијарди долара!

         Да не грешим душу, од ове суме треба одбити плаћање Немачке према Југославији (7. септембра 1963. године) у износу од 8 милиона марака за виво-експерименте који су вршени на логорашима у нацистичким конц-логорима. Да је, рецимо, Менгеле знао како ће јефтино да прође Немачка за његове експерименте, сигурно би из свог џепа понудио још толико, и потпуно „одлепио” черечећи несрећнике који су му допали у руке.

         Немачка је Југославији исплатила и 26 милиона марака за социјално осигурање радника који су за време рата радили у нацистичкој Немачкој! Ко каже да нацисти нису бринули о радницима, ево га доказ. Са исплаћеним репарацијама од 35.768.118 долара, то је скоро 70 милиона долара! Мало ли је?

         Сем што мисли да не дугују репарације за два светска рата, да ли сте се можда запитали имамо ли ми неких дуговања према Немачкој?

         Немачка врло озбиљно мисли да влада Србије дугује надокнаду војвођанским Немцима, који су морали да напусте своје домове и имовину већ крајем 1944. године. Ко је „протерао” фолксдојчере?

         Вероватно страх. Већина је побегла пред Црвеном армијом, која је наступала и приближила се границама Југославије. Да ли је било разлога за страх и бекство ка Немачкој, односно Трећем рајху?

         Жао ми је што немам више времена и простора да о томе пишем сада, али даћу укратко преглед деловања СС дивизије„Принц Еуген” на територији Југославије у Другом светском рату, што је имало директне везе са каснијим дешавањима при крају рата и после завршетка рата.

         У току шестоаприлског рата и освајања Југославије, Трећи рајх је у Банату имао врло развијену обавештајну мрежу, кроз Културбунд, основан 1920. године у Новом Саду са статусом неполитичке организације за очување немачког језика и културе.

Камп „Принц Еуген” дивизије

         Пред рат се Културбунд претвара у Пету колону нацистичке Немачке. Није зато чудо што је Банат, под директном војном управом Трећег рајха у окупираној Србији, већ у августу 1941. године приступио формирању војне формације, величине дивизије, од банатских фолксдојчера, што је била прва таква војна формација састављена од Немаца ван Рајха.

         Учлањење у дивизију било је добровољно али је ускоро било јасно да пет хиљада добровољаца није довољно за састав дивизије па су немачке војне власти у Београду донеле одлуку о мобилизацији и дивизија је формирана почетком 1942. године, не само од банатских Немаца већ и од славонских Немаца, а пошто је више пута попуњавана људством, због великих губитака у сударима с војском НОБ-а, и неколико пута с четницима у Србији, била је попуњена и припадницима других народности, муслиманима с Косова, Мађарима и Румунима.

         Прва ратна дејства имали су крајем 1942. године против четничких формација на Копаонику, Гочу и Јастрепцу и већ тада се видео прави карактер 7. СС добровољачке брдске дивизије Принц Еуген.

         Наређено им је уништење четника Расинског округа под командом мајора Драгутина Кесеровића, јер је немачка војна команда желела чисту ситуацију у Моравско-Вардарској долини и непрекинуте комуникације због снабдевања потребном опремом Афричког корпуса генерала Ромела. У операцији чишћења терена, сем ове дивизије учествовали су и делови бугарске 9. пешадијске дивизије, укупно 20.000 људи.

         Кесеровић се извукао, упркос тешким губицима, али се нису извукли становници села Крива Река. Ту је 120 сељана било затворено у локалну цркву и запаљено од стране војника дивизије Принц Еуген. У другим селима на Копаонику убијено је 300 цивила, а на планини Гоч - 250 цивила. Убијено је укупно 670 цивила у овој операцији и крвави траг ове СС дивизије после тога био је јасно видљив.

         У офанзиви на Сутјесци, од 15. Маја до 15. јуна 1943, вођене су крваве борбе против Прве пролетерске, Прве далматинске и Пете црногорске бригаде, па је дивизија имала 613 мртвих. Остатак године, после капитулације Италије, СС дивизија Принц Еуген ратовала је у Далмацији и претрпела тешке губитке јер је изгубила 1582 припадника, што убијена, што рањена и нестала. Непрекидна дејства имала је и 1944. године а због великих губитака у новембру 1944. допуњена је остацима 1. албанске СС дивизије Скендербег.

         У 1945. години ратовали су у Хрватској, тачније Славонији, и повлачили на запад с остацима разбијених усташких формација НДХ. Дивизија се повукла у Словенију, и код Цеља се 11. маја предала снагама НОВЈ.

         Из дневника дивизије, и других сведочења, види се крвави карактер њеног деловања против цивилног становништва.

         Из документа Д-940 Државне комисије Југославије може се прочитати опис једне крваве операције код Никшића, у којој су људи убијани, мучени, спаљивани у кућама, касапљени бајонетима. Укупно 121 особа, највише жена, и чак 29 деце старости од 6 месеци до 14 година.

         У напредовању према Сплиту 1943. године дивизија је у селима између Клиса и Сплита убила 102 особе. Такође, 16. јануара 1943. дивизија је убила или живе спалила 83 цивила из села Луга, Кука и Летке код Дувна, а 1944. године 3. батаљон 14. пука спалио је и побио становнике неколико села у Цетинској крајини што је изазвало оштри протест власти НДХ јер је много убијених било из породица чији су се чланови борили у саставу домобранских и усташких јединица.

         Овако би се могло јако много и опширно набрајати шта су есесовци из Баната починили у току рата. Знајући за ове злочине, као и за друге, није се могла сузбити и у потпуности зауставити ни одмазда ни прогон преосталих банатских Немаца, што је за жаљење, али су сви они који су се повукли са немачким трупама добили смештај и ново место живота у оквирима Трећег рајха, и аутоматски постали и држављани Немачке.

         Уочљив је тренд да се потомци ових фолксдојчера, као и они који су у време рата као деца живели у Банату, Бачкој, Срему, Славонији и другде, појављују после распада Југославије, а нарочито после 2000. године у „старом крају„ и гледају „своју имовину„ коју су им „отели комунисти” на правди Бога, и нанели им штету коју ће им једног дана некаква влада Србије надокнадити, уз велико извињење.

         Наравно, морали би прво, уз помоћ матичне државе Немачке, да докажу пред међународним судовима да ратни злочинци из Другог светског рата имају право на надокнаду.

         Такође, пошто су нацисти суђени за геноцид, што је први такав случај у историји, па самим тим и Немачка, која је због геноцида над Јеврејима у Другом светском рату обавезана да исплати ратну одштету и Израелу, иако он није постојао као држава у време Другог светског рата, онда је немогуће да се потомци фолксдојчера врате у Банат, сем ако им нека идиотска влада Србије то сам не омогући, занемарујући притом све оно што је Немачка урадила Србији у два светска рата и током агресије НАТО пакта 1999. године.

         Ако мислите да се ту прича завршава, на материјалној штети и уништеним милионима људи, варате се. Над српским народом учињен је и верски и културни геноцид у XX веку, о чему ћете читати у наставку фељтона.

         (наставиће се)