Вељко Губерина је српски Вержес којег Драгић Јоксимовић на оном свету чека са скинутим шеширом

У ГЛИНСКОЈ ЦРКВИ СУ МУ СПАЉЕНИ НАЈМИЛИЈИ, А ЊЕГОВ РОДНИ ВРГИНМОСТ  СУ ХРВАТИ НАЗВАЛИ - ГВОЗД

Вељко Губерина

• Био је адвокат-уметник, витез са исуканом оловком између два мача, скрушени свештеник који моли за заувек изгубљене, машиновођа "Воза бр. 116", реинкарнација Јерменина који је преживео геноцид - био је уметник утеран судбом живота у професију адвоката
• Вељко Губерина је био Србин светског формата и његов Вргинмост је због њега побратим многим светским градовима, али највише Идвору, Смиљану и Лозници. Био је светски човек и ктитор сваке цркве, и најмање сеоске за коју су га молили, али и тајно неких великих где није волео да му "клешу име на зидовима јер ко ће после нормално о њему да чита у новинама"
• Као и већина заступника "грађанске демократије", у почетку није волео ни поштовао Слободана Милошевића, а као ексклузивног правног саветника српских патријараха - посебно га је нервирало "што црква пактира са тим црвеним технократом". Потом је ипак признавао: "Боље се могло није, разумем те што си га разумео, и ја га сада разумем"

Пише: Оливер ВУЛОВИЋ     

         УМРО је Вељко Губерина.

​          Умро је човек због којег су театролози, диригенти, глумци, пијанисти, оперски певачи и чувени сликари редовно пратили судску хронику у штампи​ и заузимали скривенија места у судницама не би ли видели део дарова којим су они богатили живот конзумената своје "чисте" уметности, али тада у једној сасвим другачијој ситуацији.

         Ишли су да сведоче да се и испред по њима најсуровијих кулиса које могу постојати, кулиса испред којих се по њима ретко шта уметнички могло изразити - а Вељко је чинио ипак то, не желећи, не имајући амбиција да буде што није већ да осветли шта се могло осветлити у тамама о којима је суд одлучивао - бивао је адвокат-уметник, витез са исуканом оловком између два мача, скрушени свештеник који моли за заувек изгубљене, машиновођа "Воза бр. 116", реинкарнација Јерменина који је преживео геноцид - био је уметник утеран судбом живота у професију адвоката.

         Умро је српски Вержес, опет је умро Иво Политео, а Драгић Јоксимовић га на оном свету чека са скинутим шеширом.

         На моменат је прекинут непрекидни процес против смртне казне, највећи процес нашег правосуђа, који је Вељко за живота већ био добио, али против чије се одлуке још увек куцају жалбе и тражи апелација јер смрт невиних узбуркава и сужава свест, свест и савест правде коју Вељко Губерина никада није хтео да изгуби и за које се борио када год је могао и када год су хтели да га чују.

         А нису хтели увек да га чују ван суднице. Нису могли да издрже речи човека коме су у глинској цркви горели најмилији, човека чије су родно место из прелепог Вргинмоста поусташено преименовали у Гвозд, који је, плачући, са прозора гледао колоне избеглица и опет видео своје детињство, бег у Јагодину, затвор због "гроловштине", "избегличко" студирање у Љубаљани и касније надмене погледе тадашње београдске правне аристократије коју је морао  бескомпромисно да побеђује иако су њени припадници мислили да му „реп још није отпао, а Скадарлијом шета као да је у њој рођен " 

         А јесте био и тамо рођен. 

         И у Паризу, даме и господо. 

         И у Москви, другарице и другови. 

         На степеништу испред Цркве Христосовог, гроба браћо и сестре. 

         Вељко Губерина је био Србин светског формата и његов Вргинмост је због њега побратим многим светским градовима, али највише Идвору, Смиљану и Лозници.

         Био је светски човек и ктитор сваке цркве, и најмање сеоске за коју су га молили, али и тајно неких великих где није волео да му "клешу име на зидовима јер ко ће после нормално о њему да чита у новинама". 

         Као и већина заступника "грађанске демократије", у почетку није ни волео ни поштовао Слободана Милошевића а као ексклузивног правног саветника српских Патријараха посебно га је нервирало "што црква пактира са тим црвеним технократом". 

         Док је пактирала.

         Летео је кроз ваздух црни, тешки Пупинов телефон ка мојој глави када сам са срџбом одбацивао такав политички став (уопште је летело свашта са стола кад год сам имао супротан став) јер... "noblesse oblige…  а ја ваљда нисам луд да му будем сада савезник. Бићу када га сви напусте. Такав сам ја, а такав је и он. 

         Разумеће он то."

         Нисам се слагао и није ме било брига да ли ми то замера.

         Говорио је да воли што сам такав.

         Али, правда, па макар и после страсне политичке расправе или згажених времена је доводила до тога да уз чашицу ракије и познатог "у пићку материну" из његових уста чујем - "боље се могло није, разумем те што си га разумео, и ја га сада разумем".

         Каква је то енергична професионална страст, суровост без сировости и касније закерачка старост, а пуна правдољубља била, мили мој Боже.

         Какав је то бритак ум по којем сте се секли ако нисте пазили био, људи моји.

         Волео сам те, старче.

         Искрено и постојано.

         Збогом и вјечнаја памјат.