Вашингтон и Брисел ћуте пред обновљеним експанзионистичким духом Призренске лиге

Србија и свет

УСЛЕДИЋЕ НОВИ ПРИТИСЦИ НА СРБИЈУ, ОНА ЈЕ УВЕК ИЗДРЖАВАЛА - КАДА ЈЕ БИЛО НАЈТЕЖЕ

Рамуш Харадинај

• Пошто се заклео, пред Уставом и над Мирослављевим јеванђељем, свечаније него ико у савременом добу, председник Александар Вучић, прво је обрадовао Србију подршком ставу из уставне преамбуле да је Косово и Метохија интегрални део Србије, а затим је најавио покретање унутрашњег дијалога о Космету и промени Устава
• Они који су склони сумњи, одмах су помислили да могуће избацивање дела преамбуле може да значи да унутрашњи дијалог може да води и неком другом решењу статуса Космета. Разних варијанти било је и раније: федерација, конфедерација, унија, аутономни статус српског севера у аутономном Косову, деоба покрајине…
• Правду је могуће остварити и циљ достићи само - српским јединством. Слога, наравно, подразумева неприхватање било које замене Космета нечим другим, па ни уласком Србије у ЕУ

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

        У СРБИЈИ - нешто ново. У околним земљама балканског средишта и југоистока - такође. То нешто ново је - решење. Али, какво - позитивно или оно супротно?

        На Балкану, одвајкада - да горе не може бити…

        Овакав утисак изнедрио је и богати збир готово истовремених избора - од мало даљих у Америци, ближих у Британији и Француској, до оних у Хрватској, Македонији, Србији и Косову и Метохији, и, да не прескочимо, у Турској, која не прескочи да се све непосредније укључи у балканске послове, у корист албанских и босанских муслимана, али и свуда где их има…

        У центру изборних и свих, посебно наших преокупација, наравно је - Косово и Метохија. Без решења косметске кризе, немогуће је најважније - стабилност.

        У региону Балкана, па и Европе, и још шире, завладао би - неспокој. Само корак до немира и сукоба…        

        Уз све то, у свим земљама региона, наређали су се крупни догађаји и сви, као да су режирани - утицајни су једни на друге, на околину.

        После Хрватске, уследили су избори у Србији - изабран је нови председник државе, Александар Вучић, који ће, ових дана, одредити личност на, својим премештајем, упражњено место премијера који ће сачинити нову српску владу.

        Иако су били нешто раније, избори у Црној Гори нису попунили Скупштину, јер опозиционе партије су одбиле да заузму посланичке клупе, јер тако протестују против одлуке Милове власти да уђе у NATO, и то без референдумског изјашњавања грађана. (ЂукановИћ се, истина формално, повукао са руководећих државних места, али је - недавно, 5. маја - присуствовао свечаном подизању црногорске заставе на ниво западног војног пакта.)

        У Македонији је трештало од постизборних судара две македонске и једне албанске партије, а у општој гужви је нови премијер, Зоран Заев, вређао нашег Вучића, али му се касније извинио.

        Македонску гужву, која је претила унутрашњим и ширим сукобима, смирио је изасланик САД, а мало потом, незванично се сазнало да је Македонија један од кандидата за улазак у NATO, чиме би се појачао притисак на Србију да и она ускочи у западни војни скуп, који је претпоследње године прошлог века ракетама и нуклеаркама жарио и палио, убијао и рушио све што је стигао по Србији и Црној Гори која тек што је ушла у западно војно друштво, иако је баш тај савез масовних убица прве бомбе 1999. бацио баш на црногорску територију, на војну касарну у Даниловграду (у чијој је близини, селу Косови Луг, рођен овај аутор, коме су даниловградске власти, без речи објашњења, одузеле црногорско држављанство, иако је - тада, и сада, и увек ће бити - црногорске нације…)

        У БиХ није било нових избора, али су разлике упадљиве - са Републиком Српском односи Србије су најбољи, а са хрватским и муслиманским делом су варљиви - најгоре је када, као у прошли четвртак, 8. јуна, терористички џихадисти из тзв. Исламске државе, шаљу претњу Србији масакром - да би осветили „браћу на Косову и БиХ”!

        Иако све државе у ходу ка ЕУ, претње не мимоилазе балкански регион, најизразитије или готово искључиво према Србији. Навикли на претње, посебно из Албаније и са Космета, српски министар одбране, Зоран Ђорђевић, изјавио је да предузимамо све мере за очување мира и безбедности. Не само овај, већ други министри, и сви који могу да утичу, покушавају да неутралишу људске и политичке притиске.

Зоран Ђорђевић

        Стизале су, међутим, и из дана у дан, стижу претње, синхронизовано - из Тиране и Приштине, али и ћутње или уопштавања из Вашингтона и Брисела, наравно и других западних центара, заштитника албанских насилника.

      Било је тако кад је, у Тирани, па у Приштини, обновљен експанзионистички дух Призренске лиге, прво порукама Раме, подупрте Тачијевим и много безочније Харадинајевим допунама да ће Албанији припојити не само Косово и Метохију већ и Прешевску долину, цео југ и југоисток Србије, све до, Ниша, а и Ниш.

      Благо су, у поређењу с овим дрскостима, деловале поруке злочинца Харадинаја (оног што га је ослободила Француска), да Србије неће бити на Косову, да ће све српске политичаре који дођу у јужну српску покрајину - сместа ухапсити - да би хтели тако, показује проприштинска забрана министру Вулину да, током избора и, наравно, касније не сме доћи на Косово - зато што је критички говорио о многим албанским претњама Србији…

      А Харадинај је још поручио да неће водити дијалог са Србијом док она не призна независност Косова.

      Срби с врха, бар засад, нису заћутали - као њихови западни партнери, што се и видело, пре неки дан, за време разговора председника Вучића са комесаром ЕУ, Јоханесом Ханом, али и раније, током преузимања председничке улоге. Пошто се заклео, пред Уставом и над Мирослављевим јеванђељем, свечаније него ико у савременом добу, председник Александар Вучић, прво је обрадовао Србију подршком ставу из уставне преамбуле да је Косово и Метохија интегрални део Србије, а затим је најавио покретање унутрашњег дијалога о Космету и промени Устава. Они који су склони сумњи, одмах су помислили да могуће избацивање дела преамбуле може да значи да унутрашњи дијалог може да води и неком другом решењу статуса Космета. Разних варијанти било је и раније - федерација, конфедерација, унија, аутономни статус српског севера у аутономном Косову, деоба покрајине…

      У свим унутрашњим и у другим разговорима, било које форме, најважније је постићи оно што у Срба није лако - јединство, слогу. И кад је слоге било највише, увек је нешто недостајало - видело се то и пред тек минуле изборе - нису сви хтели да стану иза Српске листе, али ипак је успело оно што је прижељкивано - десет места у парламенту Косова, а то значи, уз остало, блокаду приштинске војске.

      Тек сада, после избора, долази најтеже - како у унутрашњи дијалог и решавање кризе?

      Правду је могуће остварити и циљ достићи само - српским јединством. Слога, наравно, подразумева неприхватање било које замене Космета нечим другим, па ни уласком Србије у ЕУ.

      Појачаће се, свакако, и сви досадашњи и лансираће се нови притисци - и једни и други морају мотивисати Србију да издржи. Увек је успевала - кад је било најтеже.

      Без Косова и Метохије - не би издржала!