Украјина само актуелизовала питање: има ли Србија спољну политику?

С Р Б И Ј А  И  С В Е Т
НИЈЕ ДОВОЉНО САМО БАЛАНСИРАТИ И ПРИЛАГОЂАВАТИ СЕ МЕЂУНАРОДНИМ ОКОЛНОСТИМА И ОДНОСИМА ВЕЛЕСИЛА

• Гомиле западних похвала „српском неутрализму” имају краткорочну употребу - смишљене су да маскирају двоструке стандарде и дволично понашање Запада према Космету, одноно Украјини
• Разлике Запада и Истока о Украјини, и неким ранијим догадјајима, Србија није искористила за афирмацију своје политичке позиције којом би много убедљивије оспорила насилничку отимачину Косова и Метохије и садашње дрске и арогантне двоструке стандарде западног војнополитичког блока
• Исправна оријентација да се избегавају, посебно оружани сукоби, не сме да подразумева праксу честог прећуткивања, одлагања, понекад сагињања главе и подаништва, јер тако се брзо и неумитно угрожава сваки интегритет и удаљавају сви битни државни циљеви

         Пише: Раде БРАЈОВИЋ

         ДОБРО је што Србија није поклекла под притисцима и сврстала се у - непријатеље Русије. Исто је тако корисно што се, у комплексним и опасним украјинским збивањима, Србија није видљиво определила ни на једну страну – њено балансирање похваљено је, истина умереним позитивним оценама, с обе супротстављене велесилске стране.

         Готово драгоцено је и што нису смањене српске шансе – у процесу интегрсција са ЕУ, и у јаким еконмским пословима, пројектима и свеколиким перспективама сарадње с Русијом…

         Има још вредних и гестова и одјека, међу којима су приметни - ретка унутарсрпска званична сагласност или изостанак оштријих реторичких неслога на традиционално несложној српској политичкој сцени. Коначно, ту је још једна, бесумње најважнија поента - Косово и Метохија.

         Потврђујући још једном своје свеевропске и општесветске димензије утицаја на међународне токове, неизоставно цитиран у свим текућим (не)приликама, помињан у сваком контексту, истицан као пример и правила и преседана, оцењиван позитивном и оном другом, најцрњом симболиком, Космет је, наравно, дирекно деловао на украјинску кризу, посебно важне догађаје на Криму.

         У обрнутом смеру, међутим, нису се видели неки значајнији утицаји - косметска криза опет је остала недодирљива, као да се није померила, а камо ли неког од криваца мотивисала да почне да исправља грешке и отвори процес праведног решења!

         Зашто је то тако, није тешко уочити, чак првим погледом. Разлози сигурно нису у површним претпоставкама неких тзв. политичких аналитичара - да утицај, наводно, онемогућавају околности што су компетенције одлазеће постизборне српске владе ограничене привременим техничким статусом, - до избора нове, с неприкосновеним Александром Вучићем на челу.

         И у тим, суженим околностима, одржана је још једна рунда бриселског тријалога, а није баш вероватно да је превелики утицај био могућ од самозадовољства одлазеће власти, иако је, збиља, била засута похвалама због српског вештог балансирања између супротстављених ставова Русије и САД, са ЕУ у америчкој сенци, али и све велесилски изразитијом Немачком.

         Гомиле западних похвала „српском неутрализму” имају краткорочну употребу - смишљене су да маскирају двоструке стандарде и дволично понашање Запада према Космету, одноно Украјини. Иако сви српски званичници нису „легли на руду”, као што ће бити кад Србија постане пуноправни члан ЕУ, нису избегнуте сумње у континуитет сроске политике, данас, посебно сутра, при чему се изражава згражавање, зачињено подсмехом због санкција Ђукановићеве Црне Горе – Русији?!

         У сваком случају, из опште гужве свакаквих, дискретних и јасних питања, изникло је једно „системско” – има ли Србија своју, целовиту, принципијелну, доследну спољну политику која би била таква да из ње произилазе тактички и слични потези, а не да они претендују да буду та свеобухватна политика.

         Балансирање између две оштро супротстављене и моћне групације према Украјини, Србији бесунмње сада доноси тренутне користи, јер не руши српске позиције ни према једном од два најмоћнија партнера. Таква тактика, међутим, не ствара уверљиве изгледе за изналажење трајних и праведних решења било ког озбиљнијег
проблема, регионалноиг и ширег.

         Колико је замена целовите државне политике појединачним потезима, још кад нису чврсто дефинисани и усаглашени, показује срамотна брука од пре неки дан, кад су различито гласали чланови делегације Србије у Парламентарној скупштини Савета Европе о ситуацији у Украјини – две посланице из Демократске странке и један из УРС-а гласали су против Русије, Чедин се уздржао, а Дачићев и Вучићев у корист Русије – да јој се не суспендује право гласа. Укупно искуство, као и актуелни догађаји – тема овог је била Украјина - несумњиво поручују да су бројни разлози за развој и стабилизацију јасне и усаглашене српске спољне политике, што, уосталом, произлази и из укупне српске традиције…

         Стешњена, целим током своје историје, великим силама или блоковима, супротстављеним интересима и опречним циљевима, често и сопственим заблудама, Србија, и док је била у Југославији, увек је тражила и налазила сопствене излазе, перспективе и стабилност - ослањањем на сопствене снаге, капацитете, способност и знање.

         Мотивисана својим природним интересима правде и истине, мира и достојанственог живота, магнетична земља на привлачном и запаљивом „брдовитом Балкану”, увек је бивала своја, па и онда кад се, у светским ломовима и ратовима, удруживала са другим, малим и великим државама – да би се заједно супротставиле заједничком злу, какво је, на пример, био фашизам.

         Никад се није удружила у војне и сличне блокове, једном је своју судбину спојила са великим Покретом несврстаних земаља, који је, на таласу генијалних идеја Махатме Гандија, прво разбуктао највећу од свих, антколонијалну револуцију, а затим, у опаким временима врућег хладног рата, одлучујуће помогао човечанству да избегне самоуништење и отвори процесе мира и свеколике коегзистенције и развоја…

         Србија, као део бивше Југославије, није више, на жалост, члан Несврстаног покрета, али није нестао ниједан битан разлог који би подразумевао – сопствену спољну политику. А, та политика - конктретно и најкраће - подразумева избегавање грешака каква би била – супротстављање једној да би користило другој земљи! А, то не би била – корист себи. Супротставити се Русији, данас и поводом Украјине, подразумевало би најдиректније оспоравати сопствени идентитет и интегритет, али и суверенитеа над сопственом земљом. Зна се који је непосредни циљ и приоритет свих приоритета – повратак Косова и Метохије матици Србији.

         Компензација не може бити - ни чланство у ЕУ. Ни цела Европа!

         Грешке у политици нису неизбежне, било их је и биће их, неминовно. Грешке су биле оне санкције против Белорусије, и оне поротив Зимбабвеа и још неке, има их још… Грешке се не мере по величини и географској удаљености земаља, чак ни по броју – већ спремношћу да се уоче и не понављају. Да не стигне време кад се више не могу избећи – навикнете се, постанете зависник од грешака. А, тада, више нисте свој…

         Српско супротстављање Русији - која се, политиком према Украјини, супротставља још једном западном покушају глобалистичког ширења геостратешке доминације светом - значило би и одвајање Србије од својих незамењивих приоритета, генерално и конкретно, економских и политичких.

         Грешке су, такође, на пример, и оне, не ретке, која значе – сагињање главе пред притисцима, а притисци су нека истицања
обавезе Србије да већ сада следи спољну политику ЕУ, што значи и садашњу према Русији. Значило би и прећуткивање притисака да је Србија сагласна са деобом Кипра, Шпаније, Румуније, одвајањем Венеције од Италије, Тајвана од Кине, Кашмира од Индије…

         Посебна би била грешка – пристати на улазак Србије у ЕУ под условом одрицања од Космета, или признавања, макар прећутног, независности сепаратистичке албанске државе. Није, такође, разумљиви спотанитет или тактичка толерантност готово редовно прећуткивање или одлагање остваривања одлука о Космету, па чак и истицање „реалности”, у стилу - шта можемо, јачи су, не може шути с рогатим…

         Рогати или не, тек западна политика према Украјини, објективно је показала и изузетну – самокритику!

         Зар није баш тако, кад истовремено истичу недодирљивост интегритета Укракјине, а прећуткују да су баш они угрожавали целовитост Србије, а тек какви су им злочиначки биланси у бомбардовању Србије, дивљачком рушењу и убијању више од три хиљаде људи, чак и српске деце…

         Је ли тај ужас Србија већ заборавила?

         Не би могла и кад би хтела. Јер, сада су и они који су силом парчали Србију - они исти који још подржавају отмачаре Космета – устали у одбрану заштиту украјинског интегритета.

         Да су макар и начелно, политички, наравно и етички доследни сопственим прокламацијама о улози светског праведника, било би лакше да се поверује у макар лепу илузију - да се оно шта је било више никада не понови, тада би, можда, и српске жртве било лакше поднети.

         Украјински догађаји, међутим, само показују - промену места.

         Двоструки стандарди – исти циљеви. У једном су у праву - није Крим што и Косово! Иза Крима је - Русија. И – на Криму.