У свету су се догодиле огромне промене, па неће више само бриселски лешинари одређивати судбину Србије

ЗАДАТАК ЈЕ: ЗАУВЕК СИРОТИЊА, ЗЕМЉА БЕЗ ДРЖАВЕ, АЛИ СА ПОСЛУШНОМ КОРУМПИРАНОМ ВЛАШЋУ

• Српски политичари могу да се баве свиме осим државним пословима. Могу да се играју возића, зидића, лично да се уверавају да ли наше раднице у фабрикама страних власника носе или не носе пелене, да руше објекте ноћу или да отимају мајкама децу. Све то могу да раде само да би држали народ у беди, безнађу или у веровању у лажи
• Србији и другим државама у приступању ЕУ намењен је сценарио трајног сиромаштва и трајног процеса приступања. То се постиже сталним задуживањем, распродајом ресурса и политичком дестабилизацијом унутар држава и у региону. Уједно је то и изговор за одлагање пријема у чланство до којег никада неће доћи
• Европи историјски више одговара присуство Турске на својим јужним границама него, на пример, Русије, што би значило да Србија контролише, колико толико, своју државу сходно доминантној вољи бирача. Да се ово друго не би догодило, европски лешинари бирају власт у Србији према својим потребама, ослањајући се на инсталирану непроменљиву парадржавну структуру

Пише: Олег ГОЛУБОВИЋ

        ОНО што се нуди на предстојећим изборима недвосмислено указује на то да Србија нема алтернативу и да је кренула на опасни пут без повратка.

        Политичка понуда је врло ограничена без обзира на број кандидата.

        Обе главне струје оптужују се међусобно за криминал, корупцију, партократско понашање, урушавање институција и да не набрајамо. Разлика је у томе што једни то раде са позиције власти а други са позиције опозиције, која је пре тога била на власти. Изузетак је ,,часни“ и наоко поштени СПС, који је увек био на власти.

        Неко је духовито приметио - било би добро да ови оду, а они други да се не врате. Нажалост то је сада немогуће. Овима је, не одмах, али ускоро, одзвонило и замениће их они. Задатак им је исти - да не буде државе, већ само послушна корумпирана власт. За то има више разлога.

        Циљ европских ,,пријатеља“ је врло јасан. Србији и другим балканским државама намењена је улога санитарног коридора и канализационог колектора неких горућих проблема.

        Пођимо од инвестиција. Демографски оматорелој Европи, да би била конкурентна, треба млађа радна снага. Таман су се порадовали имигрантима са Блиског Истока и из Африке, а онда су схватили да они не мисле да раде, већ су дошли по социјалну помоћ и да практикују шеријат и ислам, а по неки и тероризам.

        Направили су жице у покушају да зауставе имигрантску бујицу, револт својих грађана и одговорних политичара.

        Једно од решења је премештај дела радноинтезивне и прљаве индустрије на територију бивших југословенских држава и у највећу од њих, Србију. Јефтина, релативно квалификована радна снага, идеална је за такав пројекат. Када се томе дода повољни географски положај и инфраструктура, која се уређује, слика је заокружена. Све имаш надомак руке.

        Поучена лошим искуством, европска мафија ће се потрудити да избегне два неповољна сценарија. Први је далекоисточни, првенствено кинески, а други источноевропски, са посебним нагласком на Румунију и Бугарску.

        Инвестирањем у кинеску привреду, Запад, укључујући ту и Европу, створио је себи конкурента са којим се тешко носи.

        Пријемом у чланство, нарочито Бугарске и Румуније, Европска Унија је отворила своје границе за осиромашену и криминалну популацију из тих земаља, што јој ствара проблеме. Шта ћеш више од тога када им и амбасадорке краду по фри-шоповима.

        Србији и другим државама у приступању намењен је трећи сценарио, сценарио трајног сиромаштва и трајног процеса приступања.

        То се постиже сталним задуживањем, распродајом ресурса и политичком дестабилизацијом унутар држава и у региону. Уједно је то и изговор за одлагање пријема у чланство до којег никада неће доћи. Бар не у садашњу ЕУ, можда у неку другу, модификовану, која ће се састојати од држава са различитим, како каже Јункер, брзинама.

        Србија ће се возити у леру.

        Тај трећи сценарио увелико се спроводи. Држава се задужује, између осталог, за плаћање отворених радних места у страним фабрикама (10.000-15.000 евра по запосленом). Радници добијају по 200 евра плату и изложени су нецивилизованом израбљивању, без заштите државе и синдиката.

        Да би се то стање трајно задржало, неопходно је елиминисати тржиште и стабилне институције. Договори између страних инвеститора и представника државе праве се арбитрарно (произвољно), што је на штету запослених и део су корупционе схеме, коју мора да призна и свака наредна власт.

        Запад ће прихватити образовне младе људе из професија које му недостају и чије је школовање скупо. Узеће лекаре, неке инжењере, медицинске сестре... Не требају му усрећени дуалним образовањем арбајтери, који могу да раде за њега и у матичној земљи, ИТ инжењери јер су релативно јефтини а и могу да раде од куће или у њиховим овдашњим фирмама, итд.

        У међувремену, Европа озиђује своје границе 25. година након пада Берлинског зида. Ти зидови јесу против миграната, али историјски се некако поклапају са границама Отоманског царства.

        Србија је изгубила за задњих 15 година 500.000 становника, што због беле куге, што због емиграције младих људи.

        Слична је ситуација у Македонији и у Босни.

        Хришћанска депопулација ће учинити своје, а у одређеном моменту ће започети интензивније насељавање имиграната са Блиског Истока, који ће пролазити кроз турски филтер, потпомогнут арапским новцем.

        На тај начин Турска неће бити део праве Европе, али ће добити за себе историјску компензацију. Бивши премијер Давутоглу у томе је био врло јасан. Треба понекад и читати.

        Поред тога, Европи историјски више одговара присуство Турске на својим јужним границама него, на пример, Русије или, у мањој мери, Кине, што би значило да Србија контролише, колико толико, своју државу сходно доминантној вољи бирача.

        Да се ово друго не би догодило, европски лешинари бирају власт у Србији према својим потребама, ослањајући се на инсталирану непроменљиву парадржавну структуру.

        Српски политичари могу да се баве свим осим државним пословима.

        Могу да се играју возића, зидића, лично да се уверавају да ли наше раднице у фабрикама страних власника носе или не носе пелене, да руше објекте ноћу или да отимају мајкама децу. Све то могу да раде само да би држали народ у беди, безнађу или у веровању у лажи.

        Српски политичари су променљива роба, али су на stand by-у јер су корумпирани и увек могу да ускоче.

        Свако, па макар и привидно кретање према Европској Унији искључује залагање за европске вредности. У том смислу, задатак је српских власти да обликују стање свести код народа, да би на крају прихватио све што му се понуди.

        Политичка класа не разуме процесе који се дешавају у земљи и свету јер је необразована и без историјске свести, а при том је довољно покварена јер зна шта се од ње тражи.

        На сву срећу, у свету су се догодиле огромне промене и неће бриселски лешинари сами да одређују судбину ове земље.

        Шансе да се направи држава увек постоје, ако не на биралиштима, онда на улици. Само без Сорошевих протува и удбашких пробисвета.