ТИТО СТАЉИНУ: Јесте да немам личну карту, али имам државу – то ми је као документ

„ВАЛТЕРЕ, ТИ НЕЋЕШ УМРЕТИ!” - ПЕТИ ОДЛОМАК ИЗ ДРАМЕ „ДРУГАЧИЈИ ТИТО” КОЈА ИЗЛАЗИ ИЗ ШТАМПЕ

• СТАЉИН (Титу): Твоја ће улога, тај задатак, бити до сада невиђен на свету. Играћеш како будеш хтео, али не у неком тамо позоришту. Теби ће позорница бити читав свет, а државе, како мале, тако и оне велике, ће те гледати из публике. Баш тако како сам рекао, из публике. То ће бити велики задатак који сам ти наменио
• Тито га погледа, одједном, мало се умирио, а Стаљин наставља: Ти ћеш се, чим се вратиш у Србију, за два месеца, тако – ти ћеш се тад побунити против мене… Све ти је то у писмима. Прочитај их касније. На миру види све. Ту ти је и наш напад и твој одговор, све спремљено и написано
• ТИТО: Колико треба да одржавам тензију, да држим војску на границама? Што се тиче полиције и хапшења, то ће ићи како треба…
• СТАЉИН: Ти ћеш да се стабилизујеш. Сви ће ти поверовати. Онда, шириш причу. Направићеш неки светски блок, скупићеш земље по Азији, Африци, кренућеш са великим конструкцијама. То ће бити прича, братац! В- Е- Л- И- К- А! Када дође време, добићеш прецизне инструкције. Полако са тим... Скренућеш сваку земљу коју можеш, само да је Енглез не привуче к себи

          УСКОРО излази из штампе драма „Друагачији Тито“.

          Факти објављују пети одломак „Валтере, ти никад нећеш умрети“.

          Стаљин даје Титу „стратешке инструкције“ и објашњава му зашто се више никада неће видети...

          СТАЉИН: Одеш ли ти кад, Валтер, у позориште или оперу? Волиш ли и ти то?

          ТИТО: Како да не. Али сад је код нас петогодишњи план. Обнављамо мостове, железнице, пруге, тако да не стигнем да се опустим. Мада, мислио сам да направим једну малу просторију са пројектором где би могао да гледам филмове, ратне и акционе.

          СТАЉИН: Видиш, споменуо сам ти позориште из другог једног разлога. Имам за тебе велики, величанствени план и улогу. Твоја ће улога, тај задатак, бити до сада невиђен на свету. Играћеш како будеш хтео, али не у неком тамо позоришту. Теби ће позорница бити читав свет, а државе, како мале, тако и оне велике, ће те гледати из публике. Баш тако како сам рекао, из публике. То ће бити велики задатак који сам ти наменио, и ти ћеш то знати да одиграш, и боље него што ја мислим. Мало их је таквих као ти.

          (Тито га погледа, одједном, мало се умирио)

          СТАЉИН: Дакле, овако, слушај ме сада пажљиво. Ти ћеш се, чим се вратиш у Србију, за два месеца, тако – ти ћеш се тад побунити против мене.

          ТИТО: Против кога?

          СТАЉИН: Овако! Ја ћу те прво напасти. Читав Информбиро ће те напасти. Наћи ћемо ти неке грешке и позваћемо те да се другарски одбраниш од критике, испред Информбироа у Москви. Али, ти ћеш да кажеш – не! Ти ћеш, значи, да се побуниш и нећеш ићи нигде, него ћеш да чекаш у Београду. Све ти је то у писмима. Прочитај их касније. На миру види све. Ту ти је и наш напад и твој одговор, све спремљено и написано.

          (Тито само гледа)

          СТАЉИН: Дакле, ти ћеш да се кочопериш, дан, два. Онда, кад ја видим како се ти понашаш, дигнућу војску на твоје границе. (Диже руку и показује од првог прста.) – Аустрија, моје трупе, су око Беча, то ништа, оне нека буду и даље тамо, него од Мађарске, преко Румуније, па до Бугарске, дићи ћу приправност и поставити их све на твоје границе. Доле, на југу, дићи ћу Маркосове партизане и дивизију у Албанији. Чим ја то урадим, ти ћеш одговорити. Шта би друго урадио него да и ти дигнеш приправност. Значи, ти ћеш чекати напад, а ја ћу гледати када да те ударим. За то време, ови капиталистички преваранти ће, после шока када се то деси, прво да помисле да ми ту неког фолирамо. Чекаће. Е, ми ћемо тада да се мало пушкарамо међусобно на граници, погинуће нам неки граничар, ствар ће већ постати озбиљнија.

          Чим ми се ти супротставиш, појавиће се код тебе усијане главе које би да те свргну, које одједном воле Русе, али – кврц, бато! Ти их све похапси, колико их год буде било. Види, овако – ако их буде много, не жури, имаш времена, само их затварај. Ако их буде мало, ухапси их онда мало више. Добро ће ти доћи. Све оне које ухапсиш, посебно затвори, изолуј, да се зна да је то само за њих. Када их затвориш тамо, немој бити суров према њима, него још горе – ногом за врат! Да зажале што су рођени. Сломи их, због осталих. Када једном тако поступиш, тешко ће више икоме да падне на памет да се побуне против тебе. Видећеш, неће смети ни вицеве о теби да причају.

          ТИТО: (Замишљено,скоро као за себе) ... Да их изолујем... само њих. Наћи ћу већ неко место. Можда буде неко острво подесно за то, видећемо...

          СТАЉИН: Спремио сам ти, имам ту у фиоци, списак неких завереника у твојој партији. Неки пучисти. Изолуј и њих успут. Ако неко нањуши хапшење, а стално таквих буде, побећи ће преко границе, код мене. У реду. Ја ћу да их примим. Даћу им чак и да вежбају и да праве диверзантске групе, да организују и партију. Као, да те једног дана смене, да врате ту ствар са социјализмом на прави пут. Али, после неког времена, они ће мало да се охладе, па ћу ја онда бити присиљен да их вратим назад, теби, заправо, твојој полицији.

          ТИТО: Колико треба да одржавам тензију, да држим војску на границама? Што се тиче полиције и хапшења, то ће ићи како треба. Него, војска, добро их је вратити у касарне, када се већ мало издувају.

          СТАЉИН: Не би требало дуго да прође времена – највећа олуја, једна зима. Буди стрпљив око те ствари. У почетку сукоба гледај да не тражиш од никог ништа, значи, много си љут, а и спреман си да ратујеш. На све си спреман, нема лабаво. Већ после тих првих жртава изгледаће да рат само што није почео. Тек тад, затражи помоћ од њих – али добро пази, у почетку, само мало, значи само нешто наоружања и муниције, ништа више. После неког времена, још мало. Онда ћу ја то да сазнам, па ћу да се озбиљно наљутим на тебе, а они ће онда да дају још више, пошто ће да увиде да је ствар постала озбиљна чим се ја љутим.

          ТИТО: Да. Мени ће та њихова помоћ добро доћи. Али, пошто ћу са њима ипак сарађивати, они ће од мене тражити и неке политичке уступке? То су капиталисти, то би мајку продало.

          СТАЉИН: Не брини за то. Њима ће бити најважније да те одвоје од мене. Само ће то они да гледају и зато ће морати да ти помажу. Али, ти ћеш им већ гледати да им даш до знања да морају да наставе тако, охо хо. Значи, да помажу несебично, али – да и ти њима поверујеш, да то онда буде обострано, да се развије поверење између вас. Тек тада ћеш ти рећи – може, промениће се и код мене систем, и шта ћеш тада да урадиш? Оставићеш све исто, само ћеш да промениш име. Задржиш рецимо оно - социјализам, али нешто додаш. Нађеш већ неку фигуру. Важно да се не зове исто код мене. Значи, само име. Увек мењаш систем, али стално будеш на почетку... Тешкоће, објективне околности, тако то, знаш и сам...

          Видећеш, проћи ће то код њих. Још како ће проћи... Отвориће они славину, видећеш. А ми ћемо – овако: све оружје које добијеш – задржи; технологију ни не распакуј, него директно шаљи мени. Оснуј за то у иностранству неколико предузећа за спољну трговину са западом, нека ти то испоручују преко њих. Мене та технологија занима да видим шта су ново избургијали и измислили, да видим докле су стигли. Кредите и паре које ти буду давали – троши, гради земљу. Ако буде много, а биће, дај људима нека имају пензије, измисли нешто. Шта те брига, није твоја пара. Измисли, рецимо, да сви који су омирисали барут треба да добију борачке пензије. Тако ћеш купити све који су учествовали у рату. А онима који нису, гради фабрике. У сваки градић нагурај неколико фабрика, нека другови из базе одговарају за то.

          У селима, задруге нека буду. Обојица знамо да Срби нису Немци па да ће у тим фабрикама нешто корисно да произведу, али добро ће им се наћи фабрике да људи у њима разговарају, да се друже. Боље да ту седе него у кафанама. Тамо им свашта пада на памет. Рачун за то пошаљи нашим пријатељима на Западу…

          ТИТО: Значи, наша свађа ће потрајати?

          СТАЉИН: Свакако. До краја. Никада се нећемо помирити. А и како би изгледало да било ко од нас попушта када смо обојица тврдоглави. Свађа ће потрајати и после моје смрти. Кад ја умрем, сви ће да помисле да ће то бити крај. Доћи ће ти тада мој наследник у Београд, да поправи ствар, да се извини за оно што сам ја упрскао. Али, ти ћеш рећи да је то тешко поправити. Онда ће и овај морати да ти се извињава и да те не љути! Замисли како ће то да изгледа. СССР се извињава теби, а ти се још више дуриш? Познато ти је већ, ми се ретко кад извињавамо. То јест - никад, али, теби ћемо се извинити!.

          ТИТО: Да, када већ хоће да бургијају по нашем лагеру, нека плате. Јесу ли капиталисти или нису? Знају они шта је рачун, стићи ће им од нас.

          СТАЉИН: Проћи ће време, ти ћеш да се стабилизујеш. Сви ће ти поверовати. Онда, шириш причу. Направићеш неки светски блок, скупићеш земље по Азији, Африци, кренућеш са великим конструкцијама. То ће бити прича, братац! В- Е- Л- И- К- А!

          Када дође време, добићеш прецизне инструкције. Полако са тим... Скренућеш сваку земљу коју можеш, само да је Енглез не привуче к себи. Има да те обожавају, то што их водиш у социјализам. Видећеш када кренеш да их посећујеш. Ма какав авион, никад се неће изградити толико аеродрома колико ће те тражити. Зато ти узми неки бродић. Бродић ће ти требати да обиђеш сва та места на којима хоће да те виде – по пола године ћеш моћи тако да путујеш и да се дружиш са људима по Африци. А кад се вратиш и кући ће те једва чекати. Плакаће што те није било. Ко је то икад могао, Валтер? И ко ће то икад моћи, питам ја тебе?

          ТИТО: Друже Стаљине, слушам вас, то што сте рекли и кажем, велика је обавеза и част само примити такав задатак од вас и дати се на извршење, дати се на извршење свом својом снагом и више од тога, јер ништа није тешко, и ништа није немогуће. Не постоји препрека која нас може спречити на нашој светлој стази социјализма. Поновићу, имам част и обавезу.

          СТАЉИН: … Да, да, то је обавеза свију нас, у земљи совјета, част и обавеза – да будемо светски светионик!!

          СТАЉИН:Да нас спрече на том путу, покушаће, служиће се свим и свачим...с борбом и ратом, са тим ћемо увек моћи изаћи на крај јер их видимо, али у миру – ту ће да нам раде иза ледја из сенке и у миру нам неће дати мира... Стално ће да бургијају, те психопате, мене стално а тебе – онако успут...

          (Тито га гледа и лагано клима главом)

          СТАЉИН: Више се никада нећемо видети. Дођи да те поздравим.

          (Грле се.)

          ТИТО: Ваш сам дужник. До смрти.

          СТАЉИН: Какве смрти? Ти никад нећеш да умреш!

          ТИТО: Ееее, друже Стаљине.