Тирана у Београду офирала целу игру

ПРВИ СУСРЕТ НОВОГ ПРЕДСЕДНИКА СРБИЈЕ СА ЗВАНИЧНИЦИМА ЕУ

• Тома се понашао као Борис - попустљиво и прилагодљиво, а Европејци - доследно нескривеној подршци албанском сепаратистичком чину кршења територијалног интегритета Србије, чему су, управо они и Американци, удружени у НАТО,  одлучујуће помогли
• На делу је тактика тестирања и новог  српаског предедника. Наваљени су му - Вуковар и Сребреница, Москва, игнорисање суседних лидера, најаве отварања амбасада у Приштини, а ево и појачавања притисака да се призна Косово
• ЕУ није избрисала услове Србији, само их оснажила, наравно вештим, али препознатљивим и познатим  дипломатским формулацијама

Пише: Раде Брајовић

         ДА ЛИ ће Србија - пре него што једног, не баш блиског дана, постане чланица ЕУ – морати да претходно призна независно Косово, била је централна тема првог сусрета и  разговора новог српског председнка, Томислава Николића, са три највиша званичника Европске уније: Кетрин Ештон, шефицом дипломатије, Херманом ван Ромпејом, председником Европског савета, и Жозе Мануелом Барозом, председником Европске комисије.

         Иако су о том условљавању, у Београду најављиване  промене, превасходно у појашњавању и дефинисању званичног европског става, у четвртак, 14. јуна, из Брисела није емитовано ништа битно ново, у односу на претходна сазнања политике Бориса Тадића.

         Тома се понашао као Борис - попустљиво и прилагодљиво, а Европејци - доследно нескривеној подршци албанском сепаратистичком чину кршења територијалног интегритета Србије, чему су, управо они и Американци, удружени у НАТО,  одлучујуће помогли. Све дијалошке формулације, изјаве и накнадна саопштења прекривена су дипломатском одором која би да маскира истину, али реалну суштину није тешко препознати.

         Види се и у другим темама о Космету, о регионалном представљању, на пример. Управо се то грубо показало већ сутрадан, у петак, када дводневни самит Процеса сарадње у југоисточној Европи (ПСЈИЕ) није могао да усвоји заједничку декларацију, јер је консензус блокирала делегација Албаније због тога што није успела да прогура Приштину да учествује на скупу са статусом државе, да буде «једнака чланица», како је описао представник Тиране.

         Две супротстављене политике о независности и оспоравању независности Косова, нису само поделиле регион Балкана, Европу и свет, већ су се испречиле испред интеграције Србије у ЕУ, а изазвале су и различита тумачења питања – да ли је официјелно признавање независности услов Србији  на путу евроинтеграција?

         Београд је то демантовао - сталним понављањем фразе да «никада Србија неће признати независност Косова». А истовремено се и саглашавао - пристајањем на неке практичне потезе, у преговорима с Приштином, али и у реалности која је често потврђивала реализацију те независности. Болећивост Београда према ЕУ и неприкосновеност уверења да је европска будућност Србије без алтернативе, некако су одржавали тај дуализам у политици и српској јавности, али је и ту доминирало опредељење власти да су Европа и њена политика безусловни приоритет.

         И Америка и већина земаља ЕУ, најжешће оне најјаче, наравно и бриселска бирократија, залагање за независно Косово, које су појединачно и признали, настојали су да уграде у услов Србији на путу за жељене евроинтеграције. Радили су то дипломатским фразама које формално нису, али суштински јесу  значиле независност – истицањем вредности сарадње са свима у региону,  добрих односа Србије са СВИМ суседима, отворено и са Косовом, итд, све до уграђивања назива «граница» на административној међи косметског севера према Србији, довођења чак и албанских цариника на ту границу, обавезе возачких и личних докуланата која потврђују косовску државност...

         Зато је, сасвим логично, председник Николић, међу првим потезима најавио управо тај – да у својим премијерним председничким разговорима у Брислу разреши ту дилему – је ли, заиста, признавање независности Косова услов Србији за ЕУ?

         Питање је постало додатно изазовније у контексту наглашеног Николићевог залагања за општеполитички консензус и референдумско изјашњавање грађана, што је, на све начине подразумевало да је за вјек векова Космет део Србије. У оваквом Николићевом ставу налазила се и изборна подршка његовој кандидатури, а постизборно залагање подразумевало је да је «од речи» и да ће ово и друга обећања остваривати, за разлику од већине наших политичара који такве и сличне обавезе обично – намерно забораве.

         Томино обећање деловало је лековото и за праксу потпуне послушничке оданости евро-америчким политичким ставовима у свему, па и у сопственој кући, с тим што су се, сарадњом власти и медија, скривале важне информације и крупни догађаји, особито они непријатни – какав је, на пример, политички и морално «мутави потез» Цветковићевог кабинета да се Србија, потпуно аутоматизовано, придружи санкцијама Европске уније Белорусији, о чему је у дневној штампи, једини, ваљда, писао Мирослав Лазански, и то после десетак дана!!!

         Слично се збива и са понижавајућим односом званичне Србије према неоколонијалистичким НАТО-пучевима у североафричким земљама, нашим доказаним економским и политичким партнерима...

         Најаве новог Председника Србије, формулисане у Николићевој заклетви, дочекане су охрабрујуће и – радознало. Први, наравно, незванични тест био је Брисел и управо најава сазнавања да се, коначно, тачно схвати европски услов Србији признавањем Косова. И, заиста, Николић је, два пута у Бриселу поменуо ту тему.

         Једном, новинарима, после разговора са Барозом: «Чуо сам јасно да ЕУ никада неће тражити да Србија призна Косово, и ја им верујем». Други пут је, по окончању дијалога са Ештоновом -  којем је присуствовао и Роберт Купер, посредник у дијалогу Стефановића и Тахири– нови српски председник је, пред новинрима, одлучно изјавио да Србија никада неће признати Косово.

         Нема разлога за помисли да ове две Николићеве изјаве нису мотивисане садржајем разговора с ЕУ-лидерима, али нема разлога потискивању опрезности коју сугерише чињеница да бриселски саговорници српског председника, оним што су јавно казали новинарима, не сугеришу слични опимизам. Напротив.

         Они нису избрисали услове Србији, само су их оснажили, наравно вештим, али препознатљивим и познатим  дипломатским формулацијама. Ромпеј је, тако, после сусрета с Николићем, саопштио да «даља нормализација односа Србије (с Косметом) остаје кључни услов за почетак преговора за придруживање ЕУ». Бриселски званичници су такође јасно саопштили да је кључни приоритет Србије «опипљиво и трајно побољшање односа с Приштином», а нимало мање прецизни ставови стигли су и са дипломатског врха САД, још пре бриселских разговора.

         Преносећи шта је Хилари Клинтон, шефица Стејт департмента, рекла честитајући Николичу избор, саопштено је да се заложила да Србија реши «преостала отворена питања са Косовом» и нагласила да је «основни интерес да Србија настави свој пут ка ЕУ и да оствари отворен и јаван однос с Косовом» .

         Колико и Николићеви, јасни су и несумњиви и евро-амерички ставови али је и јасно да су – супротни. Готово да се  међусобно искључују, што је, бесумње, јасно било и Николићу и пре него што је и сам изговарао оптимистичке и охрабрујуће дијагнозе.

         Можда исту поруку  сугерише и Николићево уверавање  да је «од саговорника тражио и дибио детаљне информације у вези са  постигнутим договорима у дијалогу с Приштином и нагласио да до сада није видео ништа што би било у супротности са српским Уставом и српским интересима»...

         Ако је Србији и њеним грађанима, посебно Србима на Космету, лакнуло после ових и слични Николићевих изјава, сигурно им је оптимизам запео у грлу, кад су чули посредника у београдско-приштинском дијалогу, британског дипломату Роберта Купера. Са закашњењем и без наведене и минималне аргументације, Купер је устврдио да Србија погрешно тумачи фусноту кад се делегација Приштине појави на регионалним скуповима. Према његовим речима, не мора се ознака, уз име Косова, објашњавати Резолуцијом 1244, што би значило за све да Косово има стаус државе!

         Очигледно је да су сви ови и други, готово скакодневни ставови САД и ЕУ, део прецизно синхронизоване активности, усмерене да се озваничи независност Косова, а тиме и оправда  политика наметања Србији потеза којим би се правдало раније бомбардовање, а сада неговање политичких обмана које воде легализацији цепања српског територијалног интегритета.

         Нове замке старих обмана показују  тактику тестирања и новог  српаског предедника – наваљени су му Вуковар и Сребреница, Москва, игнорисање суседних лидера, најаве отварања амбасада у Приштини, а ево и појачавања притисака да се призна Косово.

         Можда су оптмистичке Николићеве изјаве у Бриселу срачунате на покушаје тестирања западних партнера – да их, добрим гестовима, помало гандистички, покуша да преокрене. Први покушаји, чини се, нису схваћени – чекају се следећи. Да само, чекајући макар разумевање и схватање шта Србија може, а шта ни сада и никада не може и неће, не изгубимо поверење у себе саме.

         Да не упаднемо у нове замке! А, у њих се упада – погнуте главе!