Тирана и Приштина закључиле војни споразум, а Срби се гложе – око Звечана

П Р В И  П О Г Л Е Д
КИМ СВЕ ДАЉЕ ОД СРБИЈЕ, БЕОГРАД СВЕ ДАЉИ ОД ЗВЕЧАНА, СРБИ - ОД ПРЕКО ПОТРЕБНЕ МЕЂУСОБНЕ СЛОГЕ

• Приштински и Албанци из суседне Албаније, њихове званичне и одговарајуће институције, склопиле су међусобни писмени споразум о - војној сарадњи! У свему, као држава с државом!
• Може, тако, да се деси да војне јединице Албаније, која је и члан НАТО, да дођу на српску територију Косова и Метохије!
• А Срби показују да су опет склонији – међусобној неслози. Свађају се, не о војном међуалбанском споразуму, већ о потезу косметских Срба усмереном на заштиту себе и српског територијалног интегритета

         Пише: Раде БРАЈОВИЋ

         ИАКО је најављивано време расплета и излаза из тешке кризе, на готово свим главним каналима косметских односа - противуречности су постале све оштрије, а решења удаљенија.

         Између Србије и ЕУ, наравно и САД, Београда и Приштине, такође и Тиране, на жалост и српске републичке власти и Срба на Косову и Метохији, разлике изгледају све изразитије, веће и теже.

         Толике су и такве, а брзо и расту, да видљиво конституишу претпоставке не само да директно угрожавају перспективу праведног и трајног решавања косметске кризе, већ и изгледе да се што више сажме период припремних и приступних преговора о приоритетном циљу – учлањењу Србије у Европску унију.

         Најгоре од свега ипак би била међусрпска немоћ да се спрече српске неслоге које су, ретко када, бивале локалних домашаја...

         А, таман смо – дигли главе. Стигао „видовдански” сигнал да, и без оног фамозног датума, одмах можемо да отпочнемо припреме за трасирање што краћег коридора до ЕУ.

         На оном глобалном, првом, можда и најважнијем каналу, односа Србије и ЕУ, најважније је - како остварити оно што очекује Немачка, која ће, са партнерима из Савета ЕУ, проверавати урађено.

         Ако, у децембру, добијемо још једно „зелено светло”, е, тек потом ће, у јануару наредне године, наши политички трудбеници моћи да свечано замахну крампом у српски аутобан ка центру Европе. Биће ту доста тешких радова за ненавикле српске руке, посебно се истичу тврди и неприступачни 23. и 24. километар, на којима су европски уређена правила о правосуђу, безбедности, правди и слободи, а нису мекани и 22. и 31. поглавље којима се уређују обавезе регионалне и укупне спољне и одбрамбене политике, а изнад свих њих је, кажу, 35. члан који је набрекао од „осталих питања”...

         Без стриктне примене метода детаљисања и цитатологије свега онога што пише на петнаестак страница бриселских задатака беогрдским „матурантима”, јасно је да је у свему, појединачно и глобално, главни и најтежи задатак сачињен у теми која се зове –
Косово и Метохија.

         Од решења која су предвиђена у априлском Бриселском споразуму, који су потписали наш премијер Ивица Дачић и приштински представник Хашим Тачи, директно зависи и децембарска оцена.

         Иако наши политички лидери и њихови тумачи ту децембарску проверу, коју је званично изрекла Ангела Меркел, не воле да називају условом, особито новим, бесумње је јасно да ће тада европски врх оцењивати практичну примену, рекоше и то до детаља, најважнијег посла – примене споразума о нормализацији односа Србије са Косовом! И, тачка!

         Шта ће бити – биће. Тумачиће се – како коме одговара. Тренутно. Али, примена те формулације води, на жалост, језички и смисаоно, али и практично, једином реалном и истинитом тумачењу које најдиректније подразумева односе две суседне, суверене и независне државе!

         Околност што, уз наше политичаре, мада су и они проредили, понеко од европских и америчких функционера нижег нивоа, често и амбасадора, изусти да се од Србије не тражи да призна независност Косова, може само да има тренутну и само тактичку намену – док не дође моменат да се и де јуре формално учини и тај потез.

         Рачуна се, вероватно, на онај временски избор који би значио да би била лудост, на улазу у ЕУ, одустати од ЕУ, а већ би се свет, наравно домаћи, навикао на де факто независно Косово. Ионако ћемо, и једни и други, Србија и Косово, бити иза граница Евроипске уније...

         Пошто се режира таква или нека слична, у сваком случају обмањивачка пројекција, коју не сакривају многи западни посматрачи и покретачи политичких процеса, није мало чудно што се приштински забавитељи политиком понашају како се понашају.

         Готово све досадашње договоре, и пре и после Бриселског споразума, тумачили су и, што је најгоре, практично прилагођавали својим понекад и тактичким, али поглавито најотворенијим потребама.

         После серије сличних, уследио је јуче посебно болан шамар.

         Приштински парламент одбио је закон о амнестији, који је један од битних услова за отварање и стабилизовање процеса нормализације односа са Србијом. Може им се, добили су и они право на стабилизацију и придруживање своје државе ЕУ, па ће, онако како им одговара, тумачити и ратне сукобе, посебно појединачне злочине и сва знана и скривана кршења свих права.

         Што, па и не би, кад још нису и нече бити кажњени албански монструми који су касапили Србе, вадили им органе и продавали... Штите их, нарано, Еулексови камуфланти, а како ли ће их тек штитити кад постану пуноправни и кад буду хтели да легализују отету имовину и изузетна свеколка српска богатства...

         У таквим околностима, Срби остају доследни - у лабавој одбрани свог идентитета, али чврстој доследности да сагињу главе, поданички ћуте, али громогласно разбуктавају – неслогу.

         Најновија је: посланици четири општине косметског севера основали су Скупштину Аутономне Покрајине Косово и Метохија, изабрали председнака, секретара и два потпрдседника, а још два оставили су непопуњена да их изаберу Срби јужно од Ибра.

         Овим потезом, посланици, иначе из свих патија, хтели су да нешто ураде, а нешто не ураде. Одлучили су, једногласно, на скупу у Звечану, да конституисањем Скуштине поруче да су одлучни да бране уставни поредак и државност Србије на територији јужне покрајине, јер не могу да прихвате да „цена уласка Србије у ЕУ буде губитак територије и насилна интеграција у институције непризнате државе”, како је формулисао новоизабрани председник, Славко Стевановић, из Социјалисточке партије (потпредседници су Коста Гаљак ис Српске напредне сранке и Доросав Добрић из Српске радикалне партије).

         Уследила су бројна регпвања. Премијер Дачић је позвао косметске Србе да „извуку поуку из историје, да раде оно што је најбоље за њих, а не на своју штету”.

         Посланик СПС, Ђорђе Милићевић је устврдио да одлука у Звечану није став његове партије, да га СПС не прихвата и да оно што је договорено у Бриселу мора да буде спроведено и да ту „нема дилеме и двоумљења”.

         Потребу понашања у складу са Бриселским споразумом истакли су и други посланици владајуће већине у Скупштине Србије, али је било и супротних ставова.

         Тако је Слободан Самарџић, из ДСС, констатовао да је жалосно да то што су урадили косметски Срби не чине држава и влада, па су Срби на Космету схватили да у своје руке морају да „узму своју судбину” јер их влада изручује једној другој држави и влади којој не желе да припадају...

         Србима је, опет се потврђује, најлакше да заметну кавгу и развију неслогу, као и увек – на заједничку штету, на штету слоге, и то кад је најпотребнија, као сада.

         Видело се то одмах – број свађалица поводом одлуке косметских Срба неупоредиво је већи од оних који су осетили потребу да полемишу с Албанцима који нису гласали за закон о амнестији.

         А колико је та тема битна за све Србе, показује данашња изјава министра Селаковића који је упозорио да приштинско неусвајање закона о амнестији може да изазове застој у примени Бриселског споразума. Ако тако буде, перспективе ће се губити, неслоге буктати, а Срби ћутати.

         Просто је невероватно да Срби углавном ћуте и о другим посебно запаљивим темама о којима се ћутати не сме.

         Приштински и Албанци из суседне Албаније, њихове званичне и одговарајуће институције, склопиле су међусобни писмени споразум о - војној сарадњи! У свему, као држава с државом!

         Може, тако, да се деси да војне јединице Албаније, која је и члан НАТО, да дођу на српску територију Косова и Метохије! Усмерили би Срби, тада, сасвим сигурно, своју бурну енергију према правом противнику.

         У овим реалним, садашњим околностима, које срећом нису ратне, али ни нормалне, као по некој навици, Срби показују да су опет склонији – међусобној неслози. Свађају се, не о војном међуалбанском споразуму, већ о потезу косметских Срба усмереном на заштиту себе и српског територијалног интегритета.

         Не додирују и оне који су, без икакве сумње, стимулисали војни споразум Албанаца, упереног против интереса Србије. Натовци из ЕУ и САД, увежбани у бомбардовању Србије, као да знају како са Србима - пусти их да се свађају.

         Зна се исход – остаће албански споразум, а порашће српске политичке разлике.

         Косово и Метохија биће све даље од Србије! Неће, ваљда, и одговорност?