Тадић жели фотељу на Титанику

Хоће ли се, и када, у српском тамном вилајету родити неки, тајни или јавни, покрет "Веркор" (3)

* На шта може да буде реакција овакав, у много чему, екстремни позив француској нацији на борбу против корумпираних банкара и њихове колонијалне пешадије у Европи? 

* Жели ли измрцварена Србија да уђе у савремену вишијевску, али сада проамеричку Европу у којој су нацисте заменили некадашњи савезници, и где се рађају нови "покрети отпора" за ослобођење од нео-пљачкашког, банкарског терора?

* Овај нови банкстеризам потпуно је издао идеју праве европске Уније , створивши само тиранску унију светског синдиката криминалаца

* Што више финансијски Левијатан пропада, и што се више сами поробљени народи у Европи дижу против њега - званична Србија све више трчи у обрнутом правцу - у име своје "неме већине" грађана хрли у прекоокеанску банкарско-олигархијску унију

* Уместо да на време осигура своје место у новим савезима који се рађају од далеког Истока до јужне Америке, Србија се гура на молитвени доручак и у клуб циничних банкстера који се тренутно боре само за сопствени опстанак и сваког придошлицу бацају у океан

Пише: др Мила Алечковић-Николић

         АКО они који не знају историју француске Револуције или покрета отпора из Другог светског рата мисле да овакве драстичне мере више никада у историји политике не могу да се врате, треба само кратко рећи - у заблуди су. 

         Историја (а посебно тешка историја) увек изнова рађа могућу регресију и репресију. Неправда, нарочито дуга и неисправљива неправда, на крају, по правилу, рађа насиље, јер је оно једини излаз из дугачког терора у дебело обложеним рукавицама. Политика која о томе не води рачуна, саму себе постепено води на гиљотину.

         Остаје нам питање: шта ће сутра бити са још увек богатом Француском Републиком, а самим тим и са Европом, у којој је корупција много мања него у Србији. И, на крају, шта ће се, у светлу поређења са овим, догодити са данашњом, јадном и опљачканом Србијом?

         На шта може да буде реакција овакав, у много чему, екстремни позив нацији на борбу против корумпираних банкара и њихове колонијалне пешадије у Европи? И какав би овај отпор тек био у Србији?  

         Он може да буде огорчени одговор једино друштву које је потпуно заборавило човека и подигло зидове Кафкиног замка са чврстом банкарско-партијском диктатуром.

         То је друштво у коме постоје само права политичких партија и права банака. Не постоји ништа друго. Грађани трпе хаос и беду, нередовна или никаква примања, датуми су неважни када су у питању живи људи који  живе од свог рада. Али, права банака су неизмерна и, у случају банака, датуми су неумољиви.

         Банка тиранише и прети за сваки динар или цент, иако је управо она та која је заједно са другим лоповима, допринела томе да људи ништа не могу да плате. Човек у оваквом систему не постоји. "Шта је тај човек ?"- питао би Марк Твен. Он је бројка коју треба кажњавати да би се одржала финансијска диктатура необразоване и насилничке олигархије.

         Али, истина налаже да се каже како је управо овакав систем, који је из северне Америке преплавио данашњу Европу, у тој и таквој Европи још увек барем два пута поштенији и обзирнији према људима него његова посебно сурова копија у Србији! У

         Европи се радни спор између радника и газде добије (готово увек у корист радника) за најдуже недељу дана, а некада и за двадесет и четири часа, док у Србији он траје у просеку неколико година.

         Хоће ли се, и када, у српском тамном вилајету родити неки , тајни, или јавни, покрет "Веркор"?

         Спрема ли тешко рањена Србија која ће ове године (2012.) почети немогућу отплату кредита на рачун својих најбеднијих и најсиромашнијих душа, самој себи поново  велику буну?

         Жели ли та, данас измрцварена, Србија да уђе у савремену вишијевску, али сада проамеричку Европу у којој су нацисте заменили некадашњи савезници, и где се рађају нови "покрети отпора" за ослобођење од нео-пљачкашког, банкарског терора ?

         Овај нови банкстеризам потпуно је издао идеју праве европске Уније , створивши само тиранску унију светског синдиката криминалаца.

         Што више, данас такав финансијски Левијатан пропада, и што се више сами поробљени народи у Европи дижу против њега, званична Србија све више трчи у обрнутом правцу. Званична Србија у име своје "неме већине" грађана (стварна земља) хрли у прекоокеанску банкарско-олигархијску унију, уместо да се повеже са данашњом, у правом смислу речи, слободарском, истинском европском "Бунијом" и као, жртвована земља, стане на чело побуњених народа, правећи са сваком европском земљом повољне билатералне односе.

         Уместо да на време осигура своје место у новим савезима који се рађају од далеког Истока до јужне Америке, она се гура на молитвени доручак и у клуб циничних банкстера који се тренутно боре само за сопствени опстанак и сваког придошлицу бацају у океан.  У сусрет томе, Србија као несрећна , закаснела авет  коју су потпуно напустиле свест, воља и снага, тражи сопствени потоп и сахрану  у Атлантику.

         Управо тако би изгледало њено постављење у толико жељену фотељу на Титанику, на коме ће још само мало времена свирати безбрижна музика.