Шулцов деманти свих демантија
П Р В И П О Г Л Е Д
НЕЗАВИСНОСТ КОСОВА - УСЛОВ СВИХ УСЛОВА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ СРБИЈИ
Мартин Шулц
- Српски лидери, и власт и опозиција, коначно морају да схвате да ЕУ неће прихватити пријем Србије, док Београд претходно, макар „у минут до дванаест”, не призна независност Косова.
- Ослобађање од илузија да ће попустити Европа, може само да ојача почетак истинске изградње опште сагласности да Космет заувек буде инрегрални део Србије. И да другачије не може бити, макар и изгубили „чланску карту” ЕУ
- Или, како председник Николић рече: „Србија жели у Европу, али не по сваку цену”! Ако то постане доминанта, и тактика и стратегија, до најављене платформе и општег консензуза Србије о решавању косметског проблема, лакше и убедљивије ће се стићи. Биће лакше Србији. И, свима
Пише: Раде Брајовић
ЈОШ једном се показало да се и педантно биране и скриване речи, које представљају заблуде и илузије, преваре и неистине, површности и глупости, најчешће завршавају-обманама.
Мада је, наизглед, на њих навикла, најновија и посебно горка обмана, стрефила је Србију, помало изненада, јер је званично изговорена први пут, првог дана прве званичне посете новог председника српске владе, Ивице Дачића, Бриселу, административном центру Европске уније. Један, наиме, од нај-првака ЕУ, Мартин Шулц, председник Европског парламента, директно је, очи у очи, рекао нашем премијеру да ће, на крају, Србија морати да призна независно Косово – да би постала члан европске заједнице народа.
Уследила је, готово спонтано, нова бура – хитрих демантија, и то и наших и европских званичника. Толико се негација и „објашњења” гомилало и ваљало, пре свега према српској јавности, да се, чак, могло помислити да је Шулц, можда, у дијалошкој брзини или политичкој опуштености, био само вербално непрецизан.
Нису, међутим, изостали ни демантији демантија. Прво, у уторак поподне, самог Шулца, а сутрадан и његовог кабинета да је „рекао само оно што је - очигледно!”
Деманти демантија толико је убедљив да се суштински проширио и на све бројне претходне, а поклопиће и очекиване будуће покушаје да европској политици припишу она својства која она ни случајно нема.
Потврда демантија свих демантија, наравно и српских, показује се у несумњивом опредељењу европске политике да Србији најдиректније услови чланство у ЕУ – претходним београдским признавањем независности Косова. Не значи то - да буде одмах јасно - да ће Београд то и урадити - и Дачић је и у Бриселу рекао да Србија никада неће признти независност Косова - али све то толико заоштрава противуречности да се, једноставно, поставља питање сврсисходности, реалности и искрености и српске политике према ЕУ и европске према Србији.
Претпоставка је, наравно, да обе стране буду до краја доследне својој прокламованој политици и условима њеног остваривања, при чему је Космет приоритет свих приоритета. Суочавање са истином Београда и Брисела је – неминовно!
Шулц је, чини се, можда, и олакшао отварање тог суочавања. Ево, уосталом, како је представио свој поглед и издетаљисао деманти.
Прво је сусрет са Дачићем искористио да саопшти да је услов за улазак Србије у ЕУ – узајамно признавање Београда и Приштине. После, не баш уверљивих дематија комесара за проширење ЕУ Штефана Филеа и европске портпаролке Маје Коцијанчич, који се своде на уверавање да нема нових услова Србији, да само важе оне из прошлогодишњег децембра, јавио се и Дачић с истим ставом да, и после Шулцове изјаве, нема нових услова за улазак Србије у ЕУ, а изнео је чак и, помало рутинерски утисак да је „потпуно погрешно и поједностављено тумачење онога што је он (Шулц) желео да каже”!
Од оваквих и сличних изјава важнија је била она Дачићева да „Србија неће прихватити једнострано проглашену независноист”.
После разговора с Дачићем, јавио се и сам Шулц, уверавајући да се “односи Србије и Косова, у складу са мирољубивим развојем, морају завршити, како ми то видимо, узајамним признавањем”…
Други Дачићеви евросаговоирници избегавали су оваква виђења будућности и углавном су се оријентисали на ближу будућност, у којој је најважнија претпоставка када ће Србија и ЕУ почети званичне преговора о уласку у заједницу европских народа, што је, изгледа, могуће до идућег лета, после чега следе године реформи и разних других важних и не лаких послова који претходе учлањењу.
Тешко је, наравно, јасно претпоставити како ће Шулцово “откриће” утицати на ставове, заједничке и појединачне, европских врхова, али не би било уверљиво веровати да ће уследити разлике и да је преседник Европског парламента изрекао оцену коју не дели целина ЕУ.
Суочавање с таквим погледом тешко да би могло да помере било каква демантовања, па и високих бриселских руководилаца.
Неће, наравно, у садашњим околностима, променити ни понашање српских политичких елитиста, позваних и непозваних, од Борка Стефановића до неких тзв. аналитичара, који су, изузетно свађалачки, и површно одреаговали на Шулцове изјаве оптужујући само Дачића и нову власт за понашање Европе.
Да деманти свих демантија може да има и важну унутрашњу димензију у српској политици, моћи ће да се осети – ако српски лидери, и власти и опозиције, коначно схвате да ЕУ неће прихватити пријем Србије, док претходно, макар “у минут до дванаест”, Београд не призна независност Косова.
Ослобађање од илузија да ће попустити Европа, може само да ојача почетак истинске изградње опште сагласности – заједничким напором - да Космет заувек буде инрегрални део Србије. И да другачије не може бити, макар и изгубили “чланску карту” ЕУ. Или, како председник рече: “Србија жели у Европу, али не по сваку цену”! Ако то постане доминанта, и тактика и стратегија, до најављене платформе и општег консензуза Србије о решавању косметског проблема, лакше и убедљивије ће се стићи. Биће лакше Србији. И, свима.
А, што се тек сада, из европског врха, чуло да Србија мора признати Косово, а до сада се тврдило да ЕУ да то не тражи и да неће да тражи, само је доказ да се ни Европејци нису држали речи.
Као да нису чули за оно Наполеоново упутство: „Да бисмо одржали своју реч , најбоље је да је никада не дајемо!”
