Што више мандата освоји 16. марта - Вучић ће бити у утолико тежем положају

ДА ЛИ СЕ ЛИДЕР НАПРЕДЊАКА ПРЕРАЧУНАО

ШТО ЈЕ ПОЖУРИО СА ВАНРЕДНИМ ИЗБОРИМА?

Александар Вучић

• Украјинска криза ће оставити дугорочан утицај на будуће (гео)политичке процесе у целој југоисточној Европи. Посебно на Балкану. Да ли ће се распламсати грађански рат или доћи до мирне поделе земље, остаје да се види, али „Бадинтерова правила“ коначно одлазе у „историјски кош“
• На изборима за европски парламент - огроман успех ће постићи евроскептици и екстремна десница. Поједине прогнозе говоре да ће ове партије заузети чак и трећину места у Европском парламенту. Зато све што Србија данас ради у погледу европских интеграција може бити релативизовано после „евро-избора“
• Шаргарепа за крпљење већине у Сарајеву и Приштини, као и вентил за издувавање народног незадовољства - може бити усмеравање ка Србији и Србима. Преко српских интереса намириваће се други - да би остали мирни
• У оваквом развоју ситуације, Вучић ће се наћи под најжешћим притиском управо оних који су му дали сагласност за расписивање избора 
• Шта све може бити предмет захтева? Најчешће се спомињу брисање Преамбуле Устава и подршка укидању Републике Српске, али остаје да се види шта ће даље бити. У сваком случају, расписивањем избора у невреме - практично је стављена табла испред Немањине 11 на којој сада свако може уписати свој захтев
• Вучић, дакле, може постати талац геополитичког сукоба у Украјини - због чега ће трпети све већи притисак да одустане од Јужног тока; преко његових леђа ће се спашавати и политичка каријера Хашима Тачија - услед чега ће бити притиснут да направи нове уступке око Косова...

Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ, аутор књиге „Геополитика Србије“

          ПРВА асоцијација на негдашње познанство са Александром Вучићем су: „фокус групе“.

          Још пре десет година он се, наиме, до те мере био специјализовао за „читање“ истраживања јавног мњења и „препознавање“ пулса „фокус група“  да је у сваком тренутку напамет знао шта у ком месту треба обавезно рећи, а шта никако не споменути, како се обратити којој категорији становништва и шта говорити са скупштинске говорнице у које време.

          Још тада је био један од најбољих (ако не и најбољи) у држави у овом послу.

          Несумњиво, у текућој предизборној кампањи се користи овом својом вештином. Само, сада на располагању има већи број информација, из поузданијих извора, те се и одлуке могу доносити брже и лакше.

          Александар Вучић тачно зна не само какву поруку одакле послати, већ и колико ће му то гласова донети. Исто тако, нема никакве сумње да је приликом доношења одлуке о расписивању избора Александар Вучић имао испред себе истраживања јавног мњења и анализе „фокус група“.

          Вероватно је проценио да у овом моменту може освојити највише гласова и да даље не треба чекати. А, све су прилике: требало је да сачека!

          Зашто? Има једна пословица још из времена комунизма: није битно како народ гласа, већ како комисија преброји гласове. У Србији, чија је унутрашња политика преко сваке мере подношљивости интернационализована, у којој амбасадори земаља средње јачине и важности (о представницима „великих сила“ не треба ни трошити речи) дају себи за право да коментаришу одлуке Владе и Скупштине, у којој се економски систем потпуно распао и зависи од прекограничних кредита које тек треба добити, „комисију“ сачињавају странци.

          Ми, грађани ове земље, можемо гласати како хоћемо, „комисија“ ће потом одлучивати.

          У том контексту посматрано, Александру Вучићу је боље било да је мало сачекао, без обзира на то шта су му „поручивале фокус групе“ и истраживања јавног мњења.

          Чак и са мање освојених гласова на изборима у новембру или децембру, могуће је да би имао значајно шири маневарски простор. Јер, околности у којима ће „комисија“ радити у априлу, и оно што ће се дешавати до краја године су сасвим различите.

          Четири ствари (најмање) ће утицати на промену околности: украјинска криза, избори за Европски парламент, парламентарни избори на Косову и Метохији и избори у БиХ. Зато је било боље да све ово прође, па тек онда расписивати изборе у Србији. За све наведене изборе се знало да следе, а и украјинска криза је почела још у децембру, тако да није било потребе за журбом.

          Прво, што се украјинске кризе тиче, она ће оставити дугорочан утицај на будуће (гео)политичке процесе у целој југоисточној Европи. Посебно на Балкану.

          Да ли ће се распламсати грађански рат или доћи до мирне поделе земље, остаје да се види, тек, „Бадинтерова правила“ коначно одлазе у „историјски кош“ (Запад их је већ прекршио на Косову 2008. године, али то није желео да призна; у Украјини се све то легитимизује и самим тим отвара питање нових граница).

          Украјинска криза још показује и све већа неслагања на релацији САД-ЕУ, што је од великог значаја за спољнополитичко усмеравање Србије.

          Према кретањима наредних месеци јасније ће бити и које позиције може Србија заузимати у низу конкретних ситуација, па са било каквим опредељивањем и обећањима не треба журити.

          Друго, на изборима за европски парламент ће огроман успех постићи евроскептици и екстремна десница. Поједине прогнозе говоре да ће ове партије заузети чак и трећину места у Европском парламенту.

          Све што Србија данас ради у погледу европских интеграција може бити релативизовано после „евро-избора“. Чему онда журба у доношењу одлука, као што је на пример давање дозволе странцима да купују пољопривредно земљиште? Или претерано попуштање у преговорима са Приштином зарад некаквог виртуелног напретка у евроинтеграцијама?

          Ваљда је боље сачекати да овај „земљотрес у најави“ прође, па да се види у ком смеру ће ЕУ. За претпоставити је да ће се евро-бирократија у Бриселу правити како се ништа не дешава и наставити све по старом. Има ту један мали проблем. Тако су урадили и прошли пут, када су евроскептици и десничари освојили три пута мање гласова.

          Нечињење централних институција у Бриселу подстиче даљу радикализацију, али то је већ нека друга прича. У сваком случају, избори за Европски парламент ће донети крупна померања на континенту.

          Треће, већ сада је извесно да ће се парламентарни избори и на Косову и у БиХ одиграти у врло напетим околностима. Социјално-економска криза је велика, свуда на Балкану се немаштина осећа, али је то најуочљивије у Сарајеву и Приштини.

          Овај „балон незадовољства“ ће морати негде да се издува, а разни западни аналитички центри су већ ангажовани по овом питању.

          Због свега, тешко је предвидети са великом сигурношћу резултате избора, а још теже ће бити формирати владе. И ту долазимо до кључне везе са Србијом.

          Шаргарепа за крпљење већине у Сарајеву и Приштини, као и вентил за издувавање народног незадовољства може бити усмеравање ка Србији и Србима. Преко српских интереса намириваће се други, а да би остали мирни.

          У оваквом развоју ситуације, Александар Вучић ће се наћи под најжешћим притиском управо оних који су му дали сагласност за расписивање избора. Шта све може бити предмет захтева - а најчешће се спомињу брисање Преамбуле Устава и подршка укидању Републике Српске - остаје да се види, тек расписивањем избора у невреме, практично је стављена табла испред Немањине 11 на којој сада свако може уписати свој захтев! А онда ће већ до краја године спољни фактори видети које од тих захтева да активирају и у којој прилици.

          Можда делује парадоксално, али, што више мандата освоји на предстојећим изборима, Александар Вучић ће бити у све тежем положају. Што је већи број манадата, то ће и директан спољни притисак на њега бити већи, неће постојати „политички амортизери“ који ће моћи да га ублаже. То је последица лоше процене о термину одржавања избора.

          Ако је за неку утеху, и Александру Вучићу и нама, излаз би се могао потражити у „пуном активирању“ председника Републике, који може на себе преузети значајну улогу у избору коалиционог партнера за будућу већину.

          Када је реч о коалиционом партнеру који може представљати „политички амортизер“, на том примеру се и види како се маневарски простор Александру Вучићи смишљено сужава. За то место је најозбиљнији кадидат СПС, који се упорно „гура“ у рат са Александром Вучићем, а да би се у будућу коалицију углавиле неке од странака еврофанатика.

          У сваком случају, било би боље да се са изборима сачекало. Можда тиме Србија не би ништа добила, али се барем не би ни излагала ризику да пуно тога изгуби.

          Александру Вучићу остаје узак маневарски простор да било шта уради по овом питању. Он може постати талац геополитичког сукоба у Украјини - због чега ће трпети све већи притисак да одустане од Јужног тока; талац нових политичких превирања у Европи, услед чега никаквог ефекта од евроинтеграција Србија не може да очекује, чак напротив; а преко његових леђа ће се спашавати и политичка каријера Хашима Тачија - услед чега ће бити притиснут да направи нове уступке око Косова, и крхка западна конструкција направљена у Сарајеву - због чега ће се од њега тражити да одигра одређену улогу у Босни. И све га може стићи до краја године. А при томе, било би бесмислено да расписује нове парламентарне изборе, као одговор на ове притиске и новонасталу ситуацију.

          Зато и јесте питање: да ли се прерачунао Александар Вучић?