Шта ће остати од Вучићевих речи: „Овакав третман Србија није имала, готово читав један век”?

С Р Б И Ј А  И  С В Е Т

ПРЕМИЈЕР У НЕМАЧКОЈ, ШЕФ ТУРСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ И ПРЕДСЕДНИК БЕЛОРУСИЈЕ У БЕОГРАДУ

Ангела Меркел и Александар Вучић

  • У друштву с Вучићем Ангела Меркел је била ведра лика, насмејана чак, а док је пратио Борис Тадић – на њеном лицу је био неки други, супротни израз којим се изражава незадовољство
  • Злонамерни политички дилетанти, на жалост и неки новинари, тврдили су да је долазак у Београд председника Белорусије, Лукашенка, намерно темпиран да буде истог дана кад Вучић одлази у Берлин. Наводно – да падне мрља на Вучићеву мисију, јер Белорусија је под санкцијама и само Србије, али и да се покаже како у Србији делују паралелно две спољне политике – Вучићева и Николићева, а да Дачић тумара од једног до другог међаша

         Пише: Раде БРАЈОВИЋ

         ИЗРАЗИТИ суперлативи и екстремно крупне, пажљиво селектиране речи, којима је представљана посета Немачкој председника српске владе, Александра Вучића логично ће прерасти у историјске вредности, ако се - и када се – остваре.

         Исти или сличан узлет загарантован је и оценама које је изрекао турски шеф дипломатије, Ахмет Давутоглу, усред Београда, током службене посете Србији.

         Трећа, такође официјелна посета, белоруског председника Александра Лукашенка, Београду, слична је поменутим само по томе што се збила тик после оне турског лидера и истог дана кад се у Берлин запутио српски премијер – остало није баш за хвалу, наравно судећи по оним спољним, спектакуларним ознакама…

         Ево, конкретно и најкраће – зашто овакви утисци о посетама. Не, можда, зато што су екстремне оцене из категорије претеривања. И, ако је тако – претеривање је с разлогом.

         Довољно је само сетити се недавних понашања, а то је неизбежно, јер сећање живи у садашњости…

         Није се, тако, заборавило да је, прошле године, турски премијер, Ердоган, на Космету изјавио да је ” Косово Турска, а Турска Косово”, што је изазвало општесрпско огорчење које је одмах изразио председник Николић, отказујући већ прецизирани тројни састанак Србија-Турска-БиХ и тражећи извињење.

         Новинари су шефа турске дипломатије, Давутоглуа, питали је ли донео Николићу извињење, а он је избегао одговор и подсетио да се уз турску или српску кафу сви проблеми решавају. У свему је најважније што је Дачићев непосредни гост изговорио тако егзалтиране оцене да од њихове лепоте глава може да се заврти.

         Рекао је да су наши народи „једна породица” и да на братски начин могу да реше све несугласице. Оценио је и да су две земље „прве комшије” и да Турска сматра Србију стратешким партнером у очувању стабилности југоисточне Европе.

         Крупне речи закитиле су и Вучићеву, бесумње најзначајнију спољнополитичку мисију, на самом почетку премијерског мандата. Унапред је, пре посете, дефинисао циљеве одласка у Берлин жељом да Србија буде „поуздани савезник” Немачке, па је, потом, овако издетаљисао:

         - Тешко је, имајући у виду снагу Србије и Немачке, али жеља је Србије, и то говоримо без стида, да буде савезник Немачке, што раније није умела и није знала…

Ивица Дачић и Ахмет Давутоглу

         Посета је текла на изразито високом нивоу, уз све почасти које је
Ангела Меркел указала госту. Све је било толико бљештаво, да је мотивисало српског премијера да дочек и укупни третман доживи као преседан:

         - Овакав третман Србија није имала, готово читав један век…

         А, кад су једнчасовни разговори, на радном ручку, завршени, Вучић је подигао и ону, важнију, полтичку оцену:

         - Немачка је највећа и најважнија земља, и за нас, и у целој ЕУ…

         Ако су и претеривања, овакве и сличне оцене могу да сметају само онима којима недостаје елементарна способност да издвоје оно што је реални приоритет – жељу и изузетну потребу да унапредимо саадњу с Немачком, без ограничења. Јер, та сарадња, више од других, најдиректније може да оствари приоритетни пројекат Србије – учлањење у ЕУ.

         Ако до 2о19. Србија постане пуноправни ћлан ЕУ, заслуге ће припасти Немачкој, наравно под условом да се потпуно реформишемо, у чему ће нам највише помоћи, опет, Немачка. Коначно, изузетно су битни економски односи, прецизније - још веће повећање, ионако највећих инвестиција немачких компанија у Србију…

         А, оваквим и сличним перспективама, Вучић је, разговорима с Меркеловом, широко отворио врата. Постигао је и оно од чега све зависи – рекао је да Меркелова није поставила неке нове услове Србији, мислио је, наравно, на нормализацију односа са Приштином. О тој теми, истина, ни Меркелова, ни Вучић, нису се баш разметали речима, па су пратиоци посете извлачили закључке и о целој посети, и о Космету – читањем споредних елемената, како је, на пример, деловало лице Ангеле Меркел!

         Упоређењем са њеном посетом Београду, пре три године, уочене су разлике – сада, у друштву с Вучићем, била је ведра лика, насмејана чак, а док је пратио Борис Тадић – на њеном лицу је био неки други, супротни израз којим се представља незадовољство.

         Да подсетимо, тада је, августа 2011, Меркелова тражила да се укину „паралелне српске институције” на северу Космета, што је Тадић одбио, а сада се ни то, ни било шта слично није ни помињало, не макар јавно. Није ништа речено ни о захтевима Бундестага Србији, ни о нормализацији односа Београда и Припштине - да ли ће се од Србије тражити да, на крају, и у „минут до дванаест”, пре самог пријема у ЕУ, призна независност сепаратистичке албанске државе на српском Космету.

         Ако би Немачка сада или на крају српског пута ка ЕУ захтевала признавање албанске државе, путеви би се – затварали.

Александар Лукашенко на Авали

         Претеривања у кићењу дочека и целе посете српског премијера не би могла да се читају као разумљива и добронамерна жеља да се још брже развијају односи Србије и Немачке. Прочитала би се и најцрња времена из два светска рата, у којима је Немачка била агресор на Србију, а није ишчезло ни свеже сећање на бомбардовање Србије 1999.

         Још свашта може да се нађе у српско-немачкој хроници, али боље би било да се не трага за оним што нас је делило, већ нек се претерује са оним што нас спаја. Исти поглед тако види и Турску, с којом породичност може да се доказује само подсећањем на одвођење српске деце у потурчењаштво, и свим оним што се дешавало у временима вишевековнпог ропства... Не поновило се никоме – најбољи начин да се ужас забопави је сарадња, баш онако како је настојао да нас убеди министар Давутоглу, а никако Ердоганове егзибиционе глупости о турском Косову!
         …
         А, трећа од три посете у којој се претеривало, сасвим се разликује – претеривало се површним и злонамерним оценама политичких дилетаната, на жалост и неких новинара, да је долазак у Београд председника Белорусије, Лукашенка, намерно темпиран да буде истог дана кад Вучић одлази у Берлин. Наводно – да падне мрља на Вучоћеву мисију, јер Белорусија је под санкцијама, па и Србије, али и да се покаже како у Србији делују паралелно две спољне политике – Вучићева и Николићева, а Дачић тумара од једног до другог међаша.

         Претеривање и у овом случају није погодило мету. Осам споразума потписаних између Србије и Белорусије, отвориће и још богатију сарадњу, мању од оне с Немачком, али такође изузетно важну. Фирме које ће отворити фабрике за производњу разне, индустријске и друге робе у Србији, у којим ће радити српски радници, дело су и Немачке и Белорусије.

         То је резултат тих истовремених посета - у корист Србије.

         Само нек се тако претерује!

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари