Српски народ иде у славу, али мир не сме платити поразом на Косову и Метохији

ДА НИЈЕ „ОНИХ“ - СРПСКИ НАРОД БИ ИЗАШАО НА КРАЈ СА ПРОБЛЕМИМА НА БАЛКАНУ...

Застава Републике Акбаније на граници „републике Косово” и Црне Горе

• Циљ „оних“ који су обезбедили Албанцима да прогласе такозвано независно Косово није његово признање од стране Србије нити учлањењe у ОУН само по себи, а ни у њиховој намери да чине добро Албанцима. „Они“ хоће да потчине све, па и голему Русију
• Уколико власти тзв. Косова и понуде формирање Заједнице српских општина (ЗСО) на начин који српска власт очекује - могла би то бити замка у смислу да Србија призна губитак осталог дела Косова и Метохије, а онда да се настави даље разграђивање Србије као државе, јер је показала слабост
• Ако српске власти, због претње и страха од „оних“ пређу црвену линију и признају пораз, онда српски народ, као носилац суверенитета може на својеврстан начин позвати Русију у помоћ

Пише: Дане ЧАНКОВИЋ, СНП Избор је наш Бања Лука

        „ОНОМ кога воли Бог ставља трнов вијенац“. Додајем, и да тај има снагу и љубав да чини подвиге и испуни смислом свој живот.

        Живот народа није један тренутак, а пресјек у њему не даје оцјену његове вриједности.

        Живот народа је сложен процес, који се завршава „свршетком свијета“. И управо тада, народи добивају коначну оцјену своје вриједности у смислу испуњавања своје историјске улоге. А стање духа, морала и свијести народа у тој коначности зависи управо од његовог понашања у дугачком низу историјских тренутака (онај који је прогоњен, биће прослављен).

        Подразумијева се да сви народи неће дочекати то вријеме „свршетка свијета“, само малобројни и то они који испуне своју улогу.

        Српском народу је циљ мир, који ће бити искориштен за напредак и свако добро. Али, тај мир се не смије платити поразом, губитком Косова и Метохије, што је за Србе својеврсни систем вриједности.

        Циљ „оних“ који су обезбиједили Албанцима да прогласе такозвано независно Косово није његово признање од стране Србије и учлањењe у ОУН само по себи и њиховој намјери да чине добро Албанцима. „Они“ хоће да потчине све, па и голему Русију.

        У тој намјери проблем им прави и српски народ са својом историјском улогом. Албанци, али и неки други им служе само као средство притиска да се српски народ преда, да изгуби себе, свој идентитет, а да праведну Русију, са свима другима, оквалификује као непријатеља човјечанства, коју треба дисциплиновати.

        „Они“ су изузетно моћни али немају људе да остваре своје циљеве. Зато се служе лукавством - завади па владај.

        Како „они“ функционишу најбоље се види на неколико примјера:

        • Највећу корист од арапске нафте имају „они“, па тек неколико процената Арапа;

        • Посао са гасом је не само у финансијском смислу изузетно значајан, а природно је, с обзиром на ресурсе, да врло важну улогу у томе има Русија. „Они“ су стопирали Јужни ток и учиниће све да у свјетској трговини гаса остваре за себе екстрапрофит, и то трговином туђим гасом;

        • Принцип по којем функционишу, може се видјети кроз трећи примјер. Дрога (разни опијати) не само да доноси огроман новац, већ је и средство за стварање другачијег начина живота и система вриједности. „Они“ у огромном процесу то контролишу. А онда када неко, попут Дарка Шарића, мимо њихове контроле значајно почне да учествује у трговини дрогом, МУП Србије добије информације... и слиједи судски процес.

        На шта су „они“ спремни и како покушавају све обманути, можда може разјаснити моје мишљење као гимназијалца, а у вези „доласка“ на Мјесец, а управо ових дана, су најавили, да ће поново тамо ићи.

        Тада сам се питао како послије више од десет година поново то не раде, ако се заиста успјело у одласку. Или сада послије силних научнотехничких достигнућа, послије 50-ак година, још то нису урадили. Додуше, данас најављују да ће отићи поново и на Мјесец, а доћи и до Марса.

        Сада се указала шанса да послије грубе употребе силе над Србима у Косовској Митровици, а посебно над Марком Ђурићем, који је и државни функционер, држава Србија уради изнуђен потез - повуче свој потпис са Бриселског споразума и до даљњег задржи status quo - мир, којег треба искористити и у смислу реанимације Резолуције УН-а 1244.

        Уколико власти тзв. Косова и понуде формирање Заједнице српских општина (ЗСО) и то на начин који српска власт очекује, могла би то бити замка у смислу да Србија призна губитак осталог дијела Косова и Метохије, а онда да се настави даље разграђивање Србије као државе, јер је показала слабост.

        У таквом сценарију, послије формирања ЗСО-а, веома су могући ванредни парламентарни избори, како би се добио озбиљан легитимитет за покретање процеса промјене устава.

                Ако српске власти, због пријетње и страха од „оних“ пријеђу црвену линију и признају пораз, онда српски народ, као носилац суверенитета може на својеврстан начин позвати Русију у помоћ. А она има обавезу (и због саме ње), вјерујем и жељу, да помогне.

        Ако се „они“ не би укључивали, српски народ би изашао на крај са проблемима на Балкану. А ако се „они“ укључе, онда ће Русија изаћи на крај са њима. Моје увјерење, да ће Русија са њима изаћи на крај не произлази само из оне снаге супер оружја о којој је говорио предсједник Путин. Већ, да то на необичан начин кажем, кад се Бог расрди и снажно дуне, серијом усмјерених експлозија, подићи ће огромне таласе који ће потопити огроман простор Сједињених Америчких Држава.

        „Они“ који су све то испровоцирали повући ће се у „мишије рупе“.

        Објашњење узрока цунамија који је задесио Јапан увреда је за здраво расуђивање. У неком од својих текстова сам написао да је тај цунами био начин смиривања Јапана.

        Не треба потцијенити ни то што се руски народ враћа Богу.

        „А кад је Бог са нама - ко ће против нас“.

        Прије више од десет година било ми је јасно да „они“ неће мир због доброте, него само ако буду натјерани да се повуку. У том периоду, покрет „Избор је наш“, послао је Генералном секретару УН-а писмо у којем је наведено да је, ако се жели мир, потребно организовати Међународну конференцију о границама на Балкану.

        Са таквом поруком писма смо упутили и амбасадорима великих сила. Стицајем околности, разговарао сам са службеницима ниског ранга, али великих сила.

        Апсолутни утисак са тих разговора ми је био да они не желе мир, а Међународна конференција, у смислу диктата, може бити само послије рата или да се одмах капитулира.

        Али, и мртав Лазар и Милош бране Косово, јер они су смрћу смрт побиједили. Свако вријеме има своје хероје, појединце, али управо они воде српски народ у славу. И то ће се десити без обзира што се против српског народа води специјални и сваки други рат.

        То је тако „записано“, побједа му је у генима.

        Примјер специјалног ратовања, можда за многе безазлен, јесте покушај одвајања српског народа од цркве и спречавања његове духовне обнове. То чине и реченицом „не треба мени црква и такви попови, да се ја Богу молим, могу и у кући... али само без цркве или свештеника“.

        „Они“ немају своју државу, цијели свијет доживљавају као свој и хоће да га користе само за себе на свој начин.

        Споменута писма (у тексту) Генералном секретару УН-а и амбасадорима великих сила, можете прочитати путем ових линкова:

        Отворено писмо Генералном секретару Уједињених Нација, господину Бан Ки Муну

        Отворено писмо амбасадорима Француске, Велике Британије, Русије, Њемачке, Јапана, Кине и САД

        Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.