Српска борба за Македонију мора бити пре свега борба за македонско становништво
ИЗ КЊИГЕ ДУШАНА ПРОРОКОВИЋА „ГЕОПОЛИТИКА СРБИЈЕ”
КОЈУ СУ ОБЈАВИЛИ СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК И ГЕОПОЛИТИКА (13)
Скопљe
- Због интереса које има у Албанији и Бугарској, Немачка вероватно гледа на Македонију као на средство, чијим комадањем би могла да задовољи одређене албанске и бугарске амбиције
- Погодност за организовање српског наступа у Македонији представља и географски положај главног града Скопља - које се налази на самом северу земље уз српско-македонску границу
- С обзиром на негативне демографске тенденције у Србији, као и одлив високообразованог становништва ка богатим земљама, на Скопље треба гледати и као на потенцијални научнообразовни регрутни центар
- Координирани наступ у области културе подразумевао би и разраду агресивног плана за отварање више десетина српских гимназија у Македонији, као и барем једног универзитета са мањим бројем факултета
- Гимназије би требало отварати у местима у којима живи значајнији број Срба, али и у свим већим местима која за Србију имају геоекономски значај
- Проходност из српских гимназија у иностранству за упис факултета у Србији мора бити директна и подстицана
- Седиште српског унивезитета треба да буде у Куманову, због огромног стратешког значаја које ово место има по укупне српске интересе
БРОЈ оних који се изјашњавају као Срби је између 35.000-40.000, што чини нешто испод два одсто у укупном броју становништва, мада је укупан број Срба сигурно већи. Део српског становништва, које живи у мањим урбаним срединама, општинским седиштима, а које је раштркано по разним деловима Македоније, изјашњава се као Македонци.
Процес „одрицања“ од српског идентитета посебно је био присутан током комунистичког периода. Уставом СР Македоније из 1974. године, Македонија је била дефинисана као држава македонског народа, а као националне мањине су били препознавани само Турци и Албанци. То им је гарантовало могућност образовања на матерњем језику, као и делимичну културну аутономију.
За Србе у македонском Уставу није било места. Ипак, код великог броја српског становништва које се на пописима уписује у категорију Македонац, изражена је свест о српском пореклу. Нешто слично присутно је и код македонског становништва које насељава Србију. Већ у другој генерацији, потомци македонских досељеника се углавном изјашњавају као Срби. Зато, иако процене о бројности Македонаца у Србији иду и до 100.000, према службеној статистици их је свега око 25.000. Ипак, код македонског становништва које се на пописима уписује у категорију Србин, постоји свест о историјском пореклу.
Срби су углавном концентрисани у северном делу Македоније, у области Куманова и Скопља. У Куманову Срби чине девет одсто од укупног становништва, Матејчу 10 одсто, Скопском Петровцу пет одсто, а у граду Скопљу пет одсто. Две општине у којима живи процентуално знатно већи број Срба су Чучер-Сандово са 30 одсто и Старо Нагоричане са 20 одсто.
У овом делу Македоније Срби су аутохтоно становништво. У јужним и југоисточним деловима Македоније такође је неколико општина у којима Срби живе у значајном проценту. То становништво су углавном потомци колониста, који су се доселили после Првог светског рата. Процентуално гледано, највише Срба у овом делу Македоније живи у општини Росоман 10 одсто, затим у Дојрану девет одсто, Валандову и Богданцима по шест одсто, Неготину четири одсто и Демир Капији три одсто. У још неколико села у околини Тетова и Ђевђелије такође живи мањи број просторно концентрисаног српског становништва.
Статус Срба је бољи од 2001. године када су уставно признати као национална мањина. Срби су изненада добили нови, повољнији положај у македонском уставном систему 2001. године и због жеље македонских политичара да направе противтежу агресивним албанским захтевима за територијалном аутономијом који су се појавили у том тренутку (посебно је на овоме инсистирао тадашњи председник Македоније Бранко Црвенковски).
Такође, оваква одлука била је мотивисана и геостратешким разлозима. Македонији је и 2001. године био потребан савезник, али и дугорочно гледано Македонији је потребан савезник у борби против албанског експанзионизма. Најближи и најприроднији македонски савезник у овом питању јесте Србија, па је уступак начињен према српској националној мањини био јасна порука званичног Скопља Србији. Такође, северни делови Македоније су етно-контактна зона српског и албанског становништва, па је и то био један од разлога због којих је актуелизовано српско питање у Македонији.
Једноставно, Македонији је одговарало да се Србија на сваки начин умеша у македонско-албански спор, пошто би несумњиво у потпуности стала на македонску страну, а један од начина да се Србија умеша у овај сукоб представљале су и могуће албанске акције против српског становништва у Македонији. Једна од замисли којом су се водили македонски политичари била је да, уколико македонски државни органи не би могли да заштите српско становништво, то би морала да учини Србија, чиме би се македонска позиција у спору са Албанцима значајно побољшала.
Шиптарска прослава у Скопљу
У складу са одредбама Оквирног споразума, у појединим насељеним местима је омогућено и да се српски користи као службени језик, што је раније било онемогућавано. Проблем у положају српског становништва у Македонији су остале верске неслободе, с обзиром на то да је свештеницима СПЦ забрањено да врше службу на територији Македоније (а македонски свештеници који показују жељу да прихвате јурисдикцију српског патријарха бивају брзо екскомуницирани).
Од 2000. године политичке организације македонских Срба редовно освајају значајан број одборничких мандата у општинама у којима живи српско становништво, а имају и једног представника у македонском парламенту. Ово указује на делимичну хомогенизацију српског становништва у Македонији и изражену потребу да се кроз политичко организовање заштите колективна права.
Ослањајући се на албанско, турско и остало муслиманско становништво, неоосманизам може у старту да рачуна на подршку скоро једне трећине становника Македоније. Пактирањем атлантизма и неоосманизма и македонска политичка елита би, под притиском атлантистичких центара моћи од којих је потпуно зависна, пристала на овакво решење.
За Македонију известан интерес показују и немачки континентализам и руско евроазијство. Немачка је преко финансијског сектора, а и као водећа чланица ЕУ, врло присутна у Македонији.
Немачка је барем три пута у историји показивала јасне претензије да овлада моравско-вардарском долином, па не треба искључивати могућност да се нешто тако догоди и у будућности. Истовремено, због својих интереса које има у Албанији и Бугарској, Немачка вероватно гледа на Македонију као на средство, чијим комадањем би могла да задовољи одређене албанске и бугарске амбиције.
Са друге стране, руско евроазијство види Македонце као етнички и религијски блиске, као народ који свакако спада у источноправославни цивилизацијски круг. Због овога, као и због чињеница да се ради о територији од првокласног геостратешког значаја, интерес евроазијства за остваривањем утицаја у Македонији постоји. Ипак, у својим плановима евроазијство се на Балкану пре свега ослања на Србе и Бугаре, па ће тако вероватно пратити српске и бугарске интересе везане за Македонију.
Због свега наведеног Србија мора умножити број својих активности у Македонији.
Српска борба за Македонију мора постати пре свега борба за македонско становништво. Погодност за организовање српског наступа у Македонији представља и географски положај главног града Скопља - које се налази на самом северу земље уз српско-македонску границу. Због тога је српски културни утицај прилично велики. Такође, између Србије и Македоније постоји дуга и богата сарадња у научнопросветној области, коју треба још више ширити и јачати.
С обзиром на негативне демографске тенденције у Србији, као и одлив високообразованог становништва ка богатим земљама, на Скопље треба посматрати као и на потенцијални научнообразовни регрутни центар. Македонско становништво се због културне и језичке блискости лако адаптира у Србији, а у значајном делу, македонски академски и научни кругови су већ упућени на сарадњу са Београдом, у балканским размерама великим универзитетским центром.
Координирани наступ у области културе подразумевао би и разраду агресивног плана за отварање више десетина српских гимназија у Македонији, као и барем једног универзитета са мањим бројем факултета. Гимназије би требало отварати у местима у којима живи значајнији број Срба, али и у свим већим местима која за Србију имају геоекономски значај. Проходност из српских гимназија у иностранству за упис факултета у Србији мора бити директна и подстицана. Седиште српског унивезитета треба да буде у Куманову, због огромног стратешког значаја које ово место има по укупне српске интересе.
Иако већи део Македоније представља економски пасивну зону, а у областима које су пословно атрактивне и профитабилне већ су се инсталирале компаније из богатијих и утицајнијих држава, Србија мора осмишљено наступати и на економском плану.
Српски економско-привредни наступ треба да иде у три смера.
Први је везивање македонских пољопривредних произвођача за српски пољопривредни систем.
(следи наставак)