Срце аутократске владавине Србијом куца у Европској унији и NATO

ВУЧИЋ ЋЕ ЗА ЕУ БИТИ АУТОКРАТА САМО АКО СЕ ОКРЕНЕ МОСКВИ ИЛИ СЕ У СРБИЈИ НАЂЕ НЕКО КО ЋЕ ПРИЗНАТИ „КОСОВО“

Бриселски споразум

  • Саша Јанковић би да се одрекне троструке титуле „најевропљанина“ зато што Европа не реагује на рађање аутократије у Србији. А стварање аутократије у Србији подстакла је иста та Европа. Тачније: Европска унија
  • Наша аутократија се обликује од стране ЕУ и NATO, а локалним извођачима радова је све дозвољено, били они „пристојни“ или „непристојни“, све док пристају на таква правила игре
  • Тадић је на власт дошао пошто је потписао срамотни ССП, којим је у формално-правном смислу почело наше одрицање од Косова. Вучић је дошао на власт зато што је обећао потписивање Бриселског споразума. Свако ко покаже адекватну кооперативност према Бриселу може да ради у Србији шта хоће
  • Тадићу се не би ни пружила шанса да влада да није потписао ССП. Вучић би до сада био сасвим сигурно проглашен за балканског Ким Џонг Ила да није потписао Бриселски споразум и све што је проистекло из њега. И све док одлази у Брисел на преговоре са Тачијем, Могеринијева га неће проглашавати аутократом, без обзира на Јанковићеве претње о враћању награда
Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ
 

        САША Јанковић је оштро запретио: вратиће све три награде за „најевропљанина“.

        У први мах сам мислио да се ради о вестима са „њузнета“ или реченици из серије „Државни посао“. Али, не! Јанковић је то мртав озбиљан саопштио Могеринијевој. И мора да се другарица Федерика баш потресла.

        Вероватно је и какав ревносни комуниста-партијски активиста пре 40-так година мислио да је значајно што руководству прети враћањем ордена са ликом Лењина. Остатку популације је то изгледало једнако смешно, као и Јанковићев потез.

        Још је теже разумети његово образложење.

        А образложење је, дан пре Јанковића, храбрије и гласније од свих осталих „перјаница пристојне Србије“ рекао један певач - Владо Георгијев: Србија клизи ка аутократији Александра Вучића.

        Толико о „грађанској храбрости“ свих тих интелектуалаца који би да буду против и да се боре, а не смеју ни да се огласе и директно прозову Вучића.

        Идући за закључком Георгијева, и Јанковић би да се одрекне троструке титуле „најевропљанина“. Јер, ето, Европа не реагује на рађање аутократије у Србији.

        Зашто је тешко разумети Јанковићево образложење?

        Па управо због тога што је стварање аутократије у Србији подстакла иста та Европа. Или тачније: ЕУ.

        И он је добио „орден за најевропљанина“ да би се „евроаутократија“ у Србији додатно укоренила. Томе служе такве награде.

        Аутократија, у дословном преводу, означава самовладу. Е сада, ако овај појам посматрамо са најужег могућег становишта, онда се теза Владе Георгијева још и може узети за исправну. Вучић „сам управља“ нашим политичким системом, он доноси кључне одлуке, често чак и не поштујући формалну процедуру.

        Али, ако је данас проблем у Вучићу, зашто јуче није био у Тадићу?

        Знам, неки би да мере „коефицијент пристојности“ па би према томе да разврстају Вучићеву власт у „непристојну“, а Тадићеву у „пристојну“. Међутим, начелно, и Тадић је у својим рукама био сконцентрисао сву власт у земљи, доносио је кључне одлуке и заобилазио формалне путеве.

        Шта је нарушавало Тадићеву владавину?

        То што је Тома седео на стиропору?

        Институционална контрола власти није постојала. Механизми су били исти, без обзира што појединци за бираче убедљиво објашњавају како је оно до 2012. године било „пристојно“, а све после тога је „непристојно“.

        И управо нам ово начелно говори да се о аутократији у Србији не може расправљати уколико се систем посматра са најужег могућег становишта.

        Аутократије у нашој земљи има, али је њено извориште сасвим другачије.

        Тадић је на власт дошао пошто је потписао срамотни ССП, којим је у формално-правном смислу почело наше одрицање од Косова.

        Вучић је дошао на власт зато што је обећао потписивање Бриселског споразума.

        Свако ко покаже адекватну кооперативност према Бриселу може да ради у Србији шта хоће.

        Жути су то схватили као прилику за богаћење, па смо поред латинскоамеричких, постали једна од ретких земаља где су узимане провизије за одобравање кредита, често истих износа као и сами кредити.

        Вучић је то схватио као прилику да укине опозицију.

        У највећој мери, кооперативност се оцењује према постављању у односу на косовско питање.

        Тадићу се не би ни пружила шанса да влада да није потписао ССП. Вучић би до сада био сасвим сигурно проглашен за балканског Ким Џонг Ила да није потписао Бриселски споразум и све што је проистекло из њега.

        И све док одлази у Брисел на преговоре са Тачијем, Могеринијева га неће проглашавати аутократом, без обзира на Јанковићеве претње о враћању награда.

        Из данашњег угла посматрано, да би Вучић од стране Брисела био проглашен аутократом - неопходна је једна од две ствари. Или да неко од опозиционих првака са респектабилним бројем гласова, а који су гарант да у догледно време може доћи на власт, пристане на још већу кооперативност од Вучићеве - што би значило пуно формално признавање Косова без икаквих ограничења. Или да околности натерају Вучића да направи енергичнији отклон од Брисела и приближи се Русији.

        Тада Јанковић не би морао да враћа ордење. Ствари би легле на своје место.

        Посматрано из ширег контекста, аутократија подразумева процес обликовања владајуће воље.

        Откако је парола „Европа нема алтернативу“ постала државна политика - и владајућа воља из ње проистиче. Користећи разна средства, од развијених институционалних механизама, преко подмићивања и контроле медија до претњи, ЕУ обликује владајућу вољу, не дозвољавајући било какву озбиљну расправу на тему сврсисходности политике „Европа нема алтернативу“. Ко пристаје на таква правила игре може да влада. Ко не пристаје, остаје на маргинама јавног и политичког живота.

        Иза свега, свакако, стоје геополитички разлози.

        Заокружује се политички и географски простор онако како је то у дугорочном интересу глобалне таласократије.

        Због дужине чланка и времена читалаца, још један важан фактор одржавања аутократије у Србији нисам споменуо: то је NATO. Његова улога је једнако значајна као и улога ЕУ. Али, нашим „пристојним грађанима“ је много и да се супротставе ЕУ. Где још да ударају на такву силу каква је NATO.

        Да закључим: да, у Србији има аутократије. Али, да би ствари назвали правим именом, све треба сагледавати из ширег контекста. Аутократија се обликује од стране ЕУ и NATO, а локалним извођачима радова је све дозвољено, били они „пристојни“ или „непристојни“, све док пристају на таква правила игре.

        Борба против аутократије, због тога, не може да се сведе на борбу против Вучића. То није тачно, а чак и да је тачно - само по себи није довољно.

        Борба против аутократије се води преиспитивањем нашег односа према ЕУ и NATO и тежњом да се одбране национални интереси.

        Све мимо тога су ћорава посла.

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари