Србин на Руса ударити неће, Рус Србина заборавити неће
ЕВРОПСКИ ПАРЛАМЕНТ ЗАТРАЖИО ОД ШПАНИЈЕ, СЛОВАЧКЕ, ГРЧКЕ, РУМУНИЈЕ И КИПРА ДА ПРИЗНАЈУ КОСОВО
- Брат на брата ударити неће. Тога ни у историји није било, ни у садашњости нема, а неће да буде ни убудуће – без обзира на степен прилагођавања српске спољној политици Европске уније. Зашто је то баш тако? Баш зато што разлога има колико и мишљења, а и више. Броја им се не зна, не могу се ни избројати. Сви разлози се и не виде - осећају се! Као у породици, највећој, историјској…
- Сејање УСА-ЕУ бомби по српској земљи, пре 16 година, нуди први актуелни разлог негирања перспектива српског прилагођавања спољне политике Европској унији, и то довољно убедљив. Толико да чини непотребним сраровременске и вечне атрибуте који од вајакада спајају српски и руски народ
- Како прилагодити српску политици ЕУ, кад се могу десити јединствени апсурди - да, на пример, делимо политику која признаје независност Косова, слаже се са његовим чланством у УН, Унеску, Европској унији и свим другим међународним организацијаме које конституишу нормалне државе. Овакву и сличну бесмисленост потврђује и чињеница да је ЕУ са приштинским, отетим Косовом потписала споразум о стабилузацији и прудружиувању, а јуче је Европски парламест паралелно и равноправно посматрао две државе – Србију и Косово!
Пише: Раде БРАЈОВИЋ
У РАЗУЂЕНОМ збиру притисака на Србију, без обзира која је политичка гарнитура на власти, један је западни захтев, по много чему, особен и јединствен, посебан и необичан, чак и начелно логичан, али је практично и штетан и неостварив, па се доживљава као да га и има и нема, може да постоји, али Србима неће да може да делује.Важан је творцима, малте не, као што би било и формално српско признавање независности лажне шиптарске државе на територији Косова и Метохије! По нечему је и – важнији…
Ако, наиме, у време учлањења у ЕУ, Србија и формално не призна приштинску државну творевину, то не мора да буде од пресудног значаја, јер све шиптарске институције ионако важе и важиће и за Србе и њихова права, бесумње аутономног домета, и то у држави која ће, уз западну помоћ, још више проширити свој легалитет. А, ако би Србија, наравно без Космета, кад стигне на сама врата ЕУ, потпуно прилагодила своју спољној политици европске заједнице, тако да постане њен део, то значи - под условом да садашње околности до тада потрају - да би све пукло, регионлно, можда и глобално. Јер, Србија не би могла, на било који начин, да се окрене против Русије! И, обратно. Сада и увек!
Брат на брата ударити неће – Србин на Руса, Рус на Србина. Ни у историји тога није било, ни у садашњости нема, неће да буде ни убудуће – без обзира на степен прилагођавања српске спољној политици Европске уније.
Зашто је то баш тако? Баш зато што разлога има колико и мишљења, и више. Броја им се не зна, не могу се ни избројати. Сви разлози се и не виде - осећају се! Као у породици, највећој, историјској…
Нека поглед у ову тему умањи или искључи све оно бескрајно, што се, иначе, искључити не може – писце, уметнике, великане и на Земљи и на Небу, борце и саборце, светле гробове и заједничке домове, легенде и митове, крст и звезду… Било је, има их, и биће неспоразума и неслога Русије и Србије, Црне Горе, Републике Српске и изван њихових граница. Све се , ипак, поднело, и оно тешко, као и оно, можда најтеже, из времена Информбироа, а ниједној страни, деведесетих година прошлог века, није пријала пасивна посматрачка улога Русије Јељцина и Козирјева, баш кад су по српском народу и његовој земљи харале НАТО ракете и уранијумом загађене бомбе…
И, тако, подсећање на ужасни догађај сејања УСА-ЕУ бомби по српској земљи, пре 16 година, нуди први актуелни разлог негирања перспектива српског прилагођавања спољне политике Европској унији, и то довољно убедљив, толико да чини непотребним оне поменуте сраровременске и вечне атрибуте који од вајакада спајају српски и руски народ.
НАТО бомбе убиле су многе грађане, порушиле бројне виталне објекте, али и угрозиле примерно и дуговремено поверење српског, посебно са америчким и француским народом, а порушени и још непоправљени објекти у Београду и широм Србије подсећају и на насилничку западну политику која се према Србији сално обнавља, буквално у сваком догађају који дотиче Србију, а највише у косметској трагедији, која је и њихово недело…
Како прилагодити српску са политиком ЕУ, кад се могу десити јединствени апсурди - да, на пример, делимо политику која признаје независност Косова, слаже се са његовим чланством у УН, Унеску, Европској унији и свим другим међународним организацијаме које конституишу нормалне државе. Овакву и сличну бесмисленост потврђује и чињеница да је ЕУ са приштинским, отетим Косовом потписала споразум о стабилузацији и прудружиувању, а јуче је Европски парламест паралелно и равноправно посматрао две државе – Србију и Косово!!!
На истој седници Европског парламента подржан је захтев ЕУ да пет њених чланова – Шпанија, Словачка, Румунија, Грчка и Кипар - које нису признале независност Косова, коначно промене став и ураде исто што и друге њене државе.
Овај обновљени притисак на петорку непослушних држава, које у овој теми, делом и практично, нису усагласиле своју спољну политику са ЕУ, чак се драстичлно разликују, у ствари је изузетно важан и за Русију и Србију, али и оспоравање западних акција. Ако би петорка признала Косово, Србија би остала једина од кандидата за ЕУ која га не признаје, а уз то и једина од кандидата која није увела санкције Русији.
Балкански кандидати, Црна Гора и Македонија, наравно и Албанија, признале су кривотворну приштинску државу косовских Шиптаара, а такође су увеле санкције Русији и отвориле врата НАТО. И, у таквим околностима Србија не попушта – одбија да због догађаја у Украјини уведе санкције Русији.
Уз познате, историјске и блиско-пријатељске, из којих извиру бројни разлози који оправдавају овај потез Србије, очигледни су и нововременски, актуелни разлози који инспиришу Београд.
Ако би се окренула против Русије, Србија би ризиковала бројне интересе – политичке, безбедносне, свеколике економске и друге на које се ослањају односи пријатељских замаља. Довољо је подсетити да Русија у свим међународним телима, од Савета безбедности до Генералне скупштине и других органа УН, али и свих важних континенталних, регионалних, локалних, наравно и билатералних тела и догађаја,Русија стаје уз Србију - у одбрани српског Космета, што значи и њеног територијалног интегритета и суверенитета.
А, како бисмо парирали латентној претњи коју подразумевају хрватски планови да се наоружа америчким ракетама – зна се какав је одјек имала информација о могућој набавци руских ракета за Србију. А, гас, нафта, разна саобраћајна и друга средствq, па кредити, размена роба, пласман пољопривредних производа, разуђена трговина са толико могућности српског извоза у Русију разне робе да не можемо да произведемо колико она може да апсорбује! А, тек радови наших фирми по бескрајној Русији – не успевамо, ни приближно, да задовољимо њене развојне пројекте, планове, потребе…
Притисци на Србију се, чини се, појачаним интензитетом настављају, наравно највише тамо где може посебно да заболи – приближавању Србије ЕУ, претњи српској и регионалној безбеднсти и, пре свега, Косову и Метохији. Тако се користи, малте не, сваки европски састанак – да се притисну српски интереси. Седница Европског парламента, која је дала подршку припремама Србије за блиско отварање нових преговарачких поглавља, 23 и 24, искоришћена је за нападе на Србију – са разних страна, али није изостала и одбрана.
Представница Хрватске, Ружа Томашић, потегла је чак грађански рат деведесетих година, да би, баш сада, оптужила Србјју за – агресију на Хрватску! Известилац ЕУ, Урлике Луначек, затражила је, да пет чланица ЕУ признају независност Косова, али је и њој и другима најбоље, боље и од наших вербалиста, одговорио шпански предсатавник, Хавијер Коузо Пермуј. Он је за лажну шиптарску „државу” рекао да је настала бомбардовањем, да је под мафијашком контролом руководаилаца који су оптужени за злочине. Коначно, аустријски представник, Георг Мајер, упозорио је да се на приштинској државној наказној творевини сабирају џихадистички борци, а потом је запитао себе и европске посланике - зашто разговори о интеграцији Косова, зар не би требало да говоримо о интеграцијама целе Србије, у којој је Косово покрајина…
Овакве и сличне идеје нису, наравно, непознате – само се ретко изговарају на европским, али и српским скуповима. Најмање се, на жалост, изговарају у српском суседству, чак и у Црној Гори, оној званичној, Миловој. Она друга, народна Црна Гора, иста је каква је увек била - најближа Србији, с којом је вековима делила исту судбину. Блискост је такође била дуговремена константа свих црногорских веза са Русијом, а садашња подгоричка власт недавно јој је - увела санкције! Наравно, према западдним мерама…
Лекција садашњем понашању власти Црне Горе, посебно њеној одлуци да уђе у НСТО, изникла је ових дана спонтано и убедљиво - у режији живота.
Лекција је кратка и величанствена. Грађани Мурина, малог места, варошице на црногорском северу, после дугог чекања одобрења власти из Плава, урадили су оно што су морали да ураде – поставили, у свом Мурину, таблу на којој пише: „Трг НАТО жртава”. Жртве су пале од НАТО бомби, 30. априла 1999, када је погинуло и – троје деце.
Ништа природније – помен и почаст жртвама.
Власти Плава, под којима је и Мурино, не слажу се – наложиле су да се табла скине! Захтев представника плавске власти муслиманске вере енергично су одбили православни грађани Мурина, рекли су да ће таблу стално истицати, ако је скину. Уз овај, међурелигијски, деловао је, сигурно још више, и политички разлог. Па, у НАТО улази Црна Гора, а тамо они из Мурина спрдају се – као што грађани целе Црне Горе, масовно и месецима, даноноћно протестују против одлуке Ђукановићеве власти да уведе црмогорску државу у војни пакт, баш онај који је убијао и нашу децу!
Лице бестијалног НАТО злочина види се у Мурину. Видеће се и помен табле жртвама, као што се гледа српској девојчици споменик на београдском Ташмајдану.
Брат брата заборавити неће!
