Србију уводе у ЕУ као Андрашијев „рушевни зид” да би заувек остала – рушевни зид

ИЗЛАГАЊЕ ЂУРЕ БИЛБИЈЕ НА МЕЂУНАРОДНОМ СКУПУ У БЕОГРАДУ „ЕВРОПСКА БЕЗБЕДНОСТ - БАЛКАНСКИ ВЕКТОР” (КРАЈ)

  • Отворено је питање: како ће – и да ли ће - Србија и Срби преживети плодове свог-не-свог 20. века и своју постпетооктобарску историју и европеизацију”
  • Ствари тако стоје да ће се председник Србије Томислав Николић и влада – ако покушају да земљу дигну са колена, да јој постепено врате гравитационо поље и поново учине незаобилазном величином унутар балканског вектора` - истовремено наћи и у Милошевићевој и у Ђинђићевој кожи. И на њиховим мукама
  • Николићу би добродошао по милион Срба Јуне Мориц на сваком „хектару простора на којем му је национална историја наменила да започне велику игру постепене ресуверенизације Србије наспрам оних којима још мора, повремено и гласом Бориса Тадића, да се заклиње на верност и да безалтернативном курсу приноси жртве паљенице 
  • Досадашња власт у Београду није имала ништа против тога што они који су на Балкану заменили Аустро-Угарску и европски поредак са краја 19. века сада Србију одржавају – као у оно време Турску – у стању РУШЕВНОГ ЗИДА. Још и свесно жмуре пред тиме што се Србија управо као тај рушевни зид Ђуле Андрашија уводи у Европску унију – да би заувек остала тај рушевни зид
  • Да би била под поузданијом контролом изнутра и трајно одвојена и од своје историје и од Русије. И ван сваког правног и сваког европског поретка
  • У интересу Русије је српска Србија, слободна и суверена Србија са гравитационим пољем, која се не претвара у балкански и европски безбедносни вакуум и црну рупу. У интересу је Русије балкански вектор у коме су Срби једна од доминанти
  • У српском је интересу свака руска Русија са нарастајућом економском моћи, а спољнополитички на линији историјске Путинове Минхенске речи. У српском интересу су стратешки односи са таквом и сваком нормалном Русијом. Много више него што су у руском интересу         
  • Руска и експанзивна Русија је прворазредни српски интерес, чак и кад Београд и Москва – неким чудом - не би имали ни формалне дипломатске односе

         ОТВОРЕНО је питање: како ће – и да ли ће - Србија и Срби преживети плодове свог-не-свог 20. века и своју постпетооктобарску историју и „европеизацију”.

         Ствари тако стоје да ће се председник Србије Томислав Николић и влада која буде формирана – ако покушају да земљу дигну са колена, да јој постепено врате гравитационо поље и поново учине незаобилазном величином унутар „балканског вектора” - истовремено наћи и у Милошевићевој и у Ђинђићевој кожи. И на њиховим мукама.

         Милошевић је – после пада Берлинског зида, кад је „Вимеров закон” већ био на снази – покушао да Србију уздигне унутар југословенског оквира и да је у турбуленцијама трајућег распада „југословенске ЕУ” учини субјектом и корисником међународног права. Ђинђић је покушао да и себе и Београд осамостали од оних који су му помогли да дође на власт. Оба епилога знамо.

         Николићу би добродошао по милион Срба Јуне Мориц на сваком „хектару” простора на којем му је национална историја наменила да започне велику игру постепене ресуверенизације Србије наспрам оних којима још мора, повремено и гласом Бориса Тадића, да се заклиње „на верност” и да безалтернативном курсу приноси „жртве паљенице”. 

         Да ли ће Николић смети и хтети да крене тим крајње стрмим, вртоглаво уским и рискантним путем? Макар и по принципу три корака напред, два назад?

         Догађаји ће се тако убрзавати и имати такву драматику да ће можда већ и првих сто дана нове владе бити „снег” на коме ће се показати сви трагови.

         Још је потпуно нејасно хоће ли он као председник Србије имати државничке петље за то, али је чињеница да би Николићу добро дошло да се бар донекле ослободи оног што је из Брисела, Берлина, Лондона и Вашингтона заустављало и коначно зауставило Зорана Ђинђића.

         Из истих ралога је такође нејасно да ли ће он себи смети да дозволи избор и подршку коју је – у време босанскохерцеговачког устанка из 1875. – прижељкивао велики Светозар Милетић. Уградивши своју геополитичку формулу у ове, на први поглед, једноставне речи:

         „Устадоше по други пут херцеговачки соколови, довикујући Србима у Србији: Браћо, помозите!, а Русима: Браћо, не дајте да други ОДМАЖУ... Како сад српски народ има... своје две државне руке, Србију и Црну Гору, на њему је да поведе коло, а на Русији је да стоји на стражи да се НЕЗВАНИ не уплићу у то коло“.

Споменик Светозару Милетићу у Новом Саду

         Милетић, као што се види, није очекивао да Русија ратује за Србе. Њему је од Москве било довољно да други не ОДМАЖУ.

         На страну то што српски народ више нема две „државне руке”, што нема ни једну целу у Србији, и што је постпетооктобарска Србија за своју европеизацију била прогласила придруживање оним државама које су јој одмагале и немају намеру да престану да и њој и свима Србима и даље одмажу.

         Да све буде горе, доминантне позиције у Београду још држе они који се панично боје чак и сваке руске помоћи, који за врхунски српски интерес проглашавају управо подастирање онима који њиховом народу одмажу, који доказане спрске непријатеље позивају да се уплићу у све унутрашње српске ствари.

         Досадашња власт у Београду није имала ништа против тога што они који су на Балкану заменили Аустро-Угарску и „европски поредак” са краја 19. века сада Србију одржавају – као у оно време Турску – у стању РУШЕВНОГ ЗИДА. Још и свесно жмуре пред тиме што се Србија управо као тај „рушевни зид” Ђуле Андрашија уводи у Европску унију – да би заувек остала тај „рушевни зид”. Под поузданијом контролом изнутра и трајно одвојена и од своје историје и од Русије.

         И ван сваког правног и сваког европског поретка.

         А у интересу Русије је српска Србија, слободна и суверена Србија са гравитационим пољем, која се не претвара у балкански и европски безбедносни вакуум и црну рупу.

         У интересу је Русије „балкански вектор” у коме су Срби једна од доминанти.

         У интересу је Русије и „балкански вектор”који би подразумевао да о њему примарно одлучују сами балкански народи.

         У српском је интересу свака руска Русија са нарастајућом економском моћи, а спољнополитички на линији историјске Путинове „Минхенске речи”.

Путинова „Минхенска реч” - Србима одговара свака јака Русија, чак и она која не би ни гледала према њима

         У српском интересу су стратешки односи са таквом и сваком нормалном Русијом. Много више него што су у руском интересу. 

         У српском интересу је и да се око Русије формира Евроазијска унија чије је прве кораке Путин најавио од 2015. године. У тој мери да би Београд требало већ сада да почне да ради на мимимуму – да споразум о слободној трговини са Русијом угради у своје односе са тим новим светским центром економске и политичке моћи.

         Руска и експанзивна Русија је прворазредни српски интерес, чак и кад Београд и Москва – неким чудом - не би имали ни формалне дипломатске односе.

         Русија на Путиновом минхенском курсу радиће за Србију и не чинећи формално ништа за Србију. Чак и не окрећући главу према Балкану.

         Јељцинова Русија Србима није ништа дала ни на плану који је Милетићу био најважнији – да бар други не одмажу, да се незвани не уплићу. Штавише, Јељцин и Козирјев су и сами одмагали и помагали одмагање и уплитање других.

         Од Путина нико из Београда још није затражио ни толико – да помаже да други не ОДМАЖУ, иако се – а вероватно БАШ ЗАТО – његова владавина временски потпуно поклопила са петооктобарском ером Србије.

         А да ли ће Томислав Николић затражити – не зна се!

         Један од вођа јеврејских хасида говорио је да се лидери деле на две неједнаке групе:  на већину која успева да убеди народ да им поверује и на мањину која постаје утицајна зато што верује у свој народ.

         У овом контексту, ево једног реалног догађаја од пре неколико месеци.

Ђула Андраши

         У Горњем Милановцу живи адвокат чији близак рођак је имао солидан локал у самом центру Приштине. Тај локал је `99 узурпирао један Шиптар. То за његовог рођака, који се склонио у Ваљево, није било никакво изненађење јер се исто догодило хиљадама и хиљадама Срба. Макар и са превеликим закашњењем, изненађење је ипак уследило.

         Тај Шиптар је преко посредника понудио да купи локал и предложио да се адвокатов рођак са њим нађе у Скопљу. Рођак и није имао правог избора, па је пристао.

         Шиптар је у Скопље стигао са тројицом синова, прописно наоружаних, који су оцу стајали иза леђа све време преговора.

         Шиптар је, после поздрављања, предложио власнику локала да каже за коју суму (у еврима) би му га продао. Адвокатов рођак је рачунао да може добити највише 20.000 евра, а био је спреман да прода и за 15.000.  Ипак је одлучио да не открива слабост своје позиције.

         Предложио је Шиптару да он каже – колико је спреман да плати. При том је тактички нагласио: Дај колико мислиш да то за тебе вреди. Уосталом, ти много боље знаш цене некретнина у Приштини. Шиптар је пристао и изговорио: Вољан сам да ти платим 80.000. Толико локал вреди кад би га продавао Шиптар Шиптару, а ја нећу да те преварим.

         Лако су се и брзо договорили, али је шиптар рекао да инсистира да се уговор о купопродаји закључи на српском и енглеском. То је било друго изненађење.

         Власник локала је замолио Шиптара да му објасни_ зашто обавезно на српском. А Шиптар је узвратио: Ја хоћу да моја куповина буде чиста, да моји наследници – кад то буду морали – могу да покажу ваљан уговор да је локал поштено купљен. Ова моја млађарија не зна и неће да у то поверује, али ја знам: Срби ће се вратити и у Приштину и на Косово...

         Николић ће своју државничку шансу искористити само уколико у своју земљу буде веровао бар колико овај Шиптар, а у свој народ – макар колико руска поетеса Јуна Мориц.

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари