Србијом владају „непријатељи наде“ и послушни вазали српских непријатеља

СРБИЈА НА ЛОШЕМ ПУТУ (5)

КОНАЧНО СМО СЕ УХВАТИЛИ У ЗАМКУ

КОЈА НАМ ЈЕ ДУГО ПРИПРЕМАНА

• Ми више уопште не стојимо у историји већ се само тетурамо
• Само наши непријатељи могу бити потпуно задовољни. И они доиста уживају у понижавању српског народа на које је пристала његова власт
• Најгоре је што нас воде политичке карикатуре достојне само највећег презрења које су  тако страшно осрамотиле српски народ и целу Србију. Због понижења којем нас из дана у дан излаже наша званична власт, ми смо данас најпрезренији народ на свету: презиру нас и наши пријатељи и наши непријатељи           
• Понижење је данас толико велико да је постало неподношљиво. Време је да се чује његов глас
• „Непријатељи наде“, који данас владају Србијом, нису нам оставили ништа чему бисмо се још могли надати: они ће оставити у наслеђе свом народу само дужничку омчу око врата
• Морамо се подигнути из понижавајућег положаја и стати на своје ноге. Ако то не урадимо, на ово поколење ће пасти тешка сенка и клетва косовске драме која траје већ више од шест векова
• Србија је доиста на лошем путу, без икаквих изгледа да поново стане на своје ноге, све док је воде потпуни политички слепци и праве кукавице, који знају само да понизно испуњавају жеље и налоге непријатеља свог народа
• На лошем путу којим данас иде Србија најпре се треба зауставити, јер за нешто више у овом часу нема довољно политичких снага
• На следећим и сваким будућим изборима народ треба да ускрати поверење онима који раде у интересу туђина
• А ако не знамо ко је ко међу нама, због велике смутње која се намерно ствара, знају непогрешиво ти туђини који нам воду муте: они које они подржавају - знајте да нам раде о глави

Пише: проф. др Мирко ЗУРОВАЦ

        КОНАЧНО смо се ухватили у замку која нам је дуго припремана. Духовно разбијени и разједињени, ми данас не знамо шта хоћемо и шта можемо. Ми више уопште не стојимо у историји већ се само тетурамо.

        Има се утисак да све старо пропада, а да ново ништа не ваља и да је све горе. У сваком случају, оно што радимо и што нам други раде не може изгледати као прогрес, већ само и једино као ужасно стропоштавање Србије на беспућу чији се крај не може сагледати.

        Само наши непријатељи могу бити потпуно задовољни. И они доиста уживају у понижавању српског народа на које је пристала његова власт.

„Није важно што нас презиру наши непријатељи, јер ту и тако ништа не можемо урадити, али је страшно што нас презиру наши пријатељи, јер разлог томе лежи у нама....“

        После свега што су урадили на штету свог народа и своје државе, више нико у свету не схвата озбиљно ове политичке карикатуре достојне само највећег презрења.

        Презиру их чак и њихови налогодавци који им стално постављају нове услове, уверени да ће ове кукавице прихватити све што се од њих буде тражило, јер знају да они немају осећање за границу понижења.

        Најгоре је што су тако страшно осрамотили српски народ и целу Србију. Због понижења којем нас из дана у дан излаже наша званична власт, ми смо данас најпрезренији народ на свету: презиру нас и наши пријатељи и наши непријатељи.          

        Није важно што нас презиру наши непријатељи, јер ту и тако ништа не можемо урадити, али је страшно што нас презиру наши пријатељи, јер разлог томе лежи у нама, односно у нашој власти чије кукавичко држање заслужује највеће презрење сваког нормалног и добронамерног човека. А народ који има такву власт, без обзира на то како му је наметнута, не може бити цењен и уважаван на међународном плану.

„Водеће западне земље, огрезле у бешчашћу и ношене незајажљивом жељом да друге пљачкају и поробљавају, не знају да се стиде, баш као што ни марионетска власт у Србији не зна за границу понижења, па никаква револуција није ни могућа ни пожељна у данашњој Србији. Уместо револуције у класичном смислу, њој је потребан унутрашњи преображај, који ће јој омогућити да направи преокрет у политици и успостави праву народну власт уместо поданичке која влада по вољи туђина.“

        Понижење је данас толико велико да је постало неподношљиво. Време је да се чује његов глас.

        Понижење мора да прати осећање стида. А кад је реч о стиду, било би згодно подсетити се на речи младог Маркса из његовог писма упућеног Ругеу 1841. године, у којем се говори о „немачкој беди“.

        Вероватно бисте хтели да ме питате, каже Маркс, зашто говорим о положају Немачке тако у моралним категоријама. Рекли сте ми да бисте се стидели да кажете да долазите из Немачке.

        У то време морални импулси су били код Маркса још веома јаки, па на то одговара: када једна нација почне да се стиди себе, то већ представља почетак револуције. Те је речи поткрепио примером лава који се повлачи да би могао боље и даље да скочи.

        И то што Маркс говори о нацији у писму Ругеу, могло би се данас проширити на читаво човечанство па рећи: кад би човечанство почело да се стиди своје данашње ситуације, тада бисмо могли да изведемо револуцију. Али, водеће западне земље, огрезле у бешчашћу и ношене незајажљивом жељом да друге пљачкају и поробљавају, не знају да се стиде, баш као што ни марионетска власт у Србији не зна за границу понижења, па никаква револуција није ни могућа ни пожељна у данашњој Србији. Уместо револуције у класичном смислу, њој је потребан унутрашњи преображај, који ће јој омогућити да направи преокрет у политици и успостави праву народну власт уместо поданичке која влада по вољи туђина.

        Таква политика нема више никаквог смисла, а није га никада ни имала.

        Ето којим путем данас и још од 2000. године иде Србија. То је лош пут да не може бити лошији. Србија је доиста на лошем путу који  је могао бити препознат као такав чим се њиме кренуло.

„Никада до сада у својој историји западни Не-ум није показао величину свог безумља као у овом скорашњем нападу на српски народ.“

        У ситуацији у којој се налазимо нема никаквог места за оптимизам, па нема смисла нудити овом народу некакву перспективу дајући му информације о добијеном овом или оном зајму, који брзо нестаје у широкој потрошњи, док остаје повећана задуженост која прети да нас трајно задржи у дужничком ропству.

        „Непријатељи наде“, који данас владају Србијом, нису нам оставили ништа чему бисмо се још могли надати: они ће оставити у наслеђе свом народу само дужничку омчу око врата. Ко им је дао право да задужују будуће и још нерођене генерације? Ко им је дао право да располажу оним што им није на располагању?

        Од почетка ми је било јасно да ћемо, ако прихватимо савете наших непријатеља, имати све негативне последице транзиције, плус моменат освете.

        Освета је веома препознатљива у бројним злоделима која су удружене западне земље учиниле српском народу, као и у настављеном условљавању српског народа да се одрекне својих природних права која се признају свим другим народима.

        Никада до сада у својој историји западни Не-ум није показао величину свог безумља као у овом скорашњем нападу на српски народ. Није, јер није могао, а није могао јер није имао на располагању тако моћну технику као што је има данас.

        Српском народу су учинили многа зла и нанели неправду чија се величина ничим не може измерити, па није јасно шта још треба да нам ураде, којим још својим делом треба да потврде своју осветничку мржњу према нашем народу и нашој држави, па да ови политички слепци, који данас воде Србију, коначно прогледају и закључе да Србији није место у оваквој Европској унији која је непријатељски расположена према Србији и српском народу, јер нам никако, ама баш никако, не могу бити пријатељи они који су тако бесомућно разарали нашу земљу и сатирали наш народ да би нам отели наше Косово и Метохију.

„После трагичних збивања у којима су обесмишљени огромни напори и жртве претходних генерација, Србија се опет нашла на раскршћу, али са много мање поуздања и снаге да изабере прави пут.“

        Сви знамо да желе даље слабљење и распарчавање Србије. Неки су то чак отворено и рекли, без имало дипломатског такта, у виду најгрубље претње, па није јасно зашто бисмо им се тако бетглаво бацали у загрљај. Зашто бисмо им ишли на руку у њиховим злим намерама према нашој држави и нашем народу?

        Ако неко тражи спас од непријатеља који хоће да га уништи, па му се, још уз то, безглаво баца у загрљај, онда с његовом главом доиста нешто није у реду.

        Није тачно да Европа (у смислу Европске уније) нема алтернативу. У овом тренутку постоје далеко спасоноснија решења, која политички слепци једноставно не виде, потпуно заслепљени слепом жељом да што дуже владају Србијом и уверени да то могу само уз подршку њених непријатеља, па су спремни да сваког дана поново полажу испит послушности и понизности према својим налогодавцима. А ови ће им, у то нема никакве сумње, давати подршку све док буду послушни и радили против интереса своје земље и свог народа, па у Србији неће бити ни праве демократије, ни независних медија, ни слободних избора.

        После трагичних збивања у којима су обесмишљени огромни напори и жртве претходних генерација, Србија се опет нашла на раскршћу, али са много мање поуздања и снаге да изабере прави пут, па се, као и много пута у ранијој историји, само од себе намеће питање нашег даљег пута и опредељења, бирања између многих смерова и праваца, да бисмо изабрали онај за нас најбољи и нама најпримеренији.        

        На несрећу, Србија је већ пошла једним од тих путева  -  погрешним.

        Очигледно је да земља пропада и да је све више незапослених, сиромашних, гладних и очајних људи. Тешкоће на које наилазимо и опасности које нас вребају на том погрешном путу требало би да нас увере у озбиљност ситуације и потребу мобилизације, ради уклањања препрека хуманом напретку и сузбијању негативних тенденција у нашем друштву. А да бисмо у томе успели, морамо се подигнути из понижавајућег положаја и стати на своје ноге, јер ћутање значи прихватање идеја мржње и страха, бежање од одговорности, пристајање на стварање кловновског менталитета који, изокрећући универзалне вредности, нуди нове фантазије и нове митове који замењују старе.

„Данас је политичка ситуација у Србији таква да је довољна само једна раздвајајућа линија да оцрта читав политички рељеф Србије: с једне стране линије су све марионетске партије бившег и садашњег ДОС-а (све које су учествовале у власти после 2000. године), а с друге стране странке које неће да пристану на ту врсту понижења, или се надам да неће.“

        То дугујемо не само себи самима, већ и нашој деци, у име света који ћемо им оставити. Ако то не урадимо, на ово поколење ће пасти тешка сенка и клетва косовске драме која траје већ више од шест векова.

        Али како извести овај херојски подухват подизања из понижења?

        Пре свега, Србија мора престати да срља у прошлост са слабим владама и у гвозденом загрљају лоших пријатеља и лажних савезника. Њој је неопходна власт која ће направити потпуни преокрет у целокупној својој политици  -  и економској, и културној, и образовној, и унутрашњој, и спољној. У овом часу могућност за такав преокрет није видљива на политичком хоризонту Србије.

„Наследници његове партије су издали све што се може издати: издали су своју идеологију, свој програм, своје гласаче, свог великог председника и, на крају, народ и државу, а све зарад сопственог комфора и уских личних интереса.“

        Данас још увек за то нема услова, јер то не дозвољавају политички медиокритети, који, вођени личним интересом, већ дуже време воде и уништавају Србију. Данас је политичка ситуација у Србији таква да је довољна само једна раздвајајућа линија да оцрта читав политички рељеф Србије: с једне стране линије су све марионетске партије бившег и садашњег ДОС-а (све које су учествовале у власти после 2000. године), а с друге стране странке које неће да пристану на ту врсту понижења, или се надам да неће.

        Ових других је мало, док оних првих има много и, што је најгоре, све их је више. Додуше, напустила их је ДСС због разлике у односу према јужној српској покрајини (Космету), али им се придружила СПС чији је оснивач и неоспоран лидер био Слободан Милошевић.

        Наследници његове партије су издали све што се може издати: издали су своју идеологију, свој програм, своје гласаче, свог великог председника и, на крају, народ и државу, а све зарад сопственог комфора и уских личних интереса. По свој прилици, истим путем се спрема да крене и отцепљени део радикала, тзв. напредњаци, па је политичка и стварна ситуација у Србији данас више него безнадежна.

        Србија је доиста на лошем путу, без икаквих изгледа да поново стане на своје ноге, све док је воде потпуни политички слепци и праве кукавице, који знају само да понизно испуњавају жеље и налоге непријатеља свог народа.

        Стварна ситуација је очајна, али за праве визионаре то није разлог за очајање већ да удвоструче напоре: они се морају борити да створе немогуће да би спровели у живот оптималну реалну могућност у датој ситуацији.

„Да би се зауставила и преокренула своје приоритете, Србији је потребна целокупна њена снага и енергија најбољег дела њеног народа. За преокрет у неком рационалнијем и хуманијем смеру потребно је мобилисати и оне снаге које су се, дубоко разочаране, привремено повукле са политичке сцене.“

        На лошем путу којим данас иде Србија најпре се треба зауставити, јер за нешто више у овом часу нема довољно политичких снага.

        На следећим и сваким будућим изборима народ треба да ускрати поверење онима који раде у интересу туђина.

        А ако не знамо ко је ко међу нама, због велике смутње која се намерно ствара, знају непогрешиво ти туђини који нам воду муте: они које они подржавају - знајте да нам раде о глави.

        Неко друго значење не могу имати ни та силна признања (награде) којима неке немачке организације обасипају председника Србије. Награда коју додељује непријатељ нема исто значење као награда коју додељују пријатељи. Признања непријатеља нам нису потребна.

        Потребно се усправити и стати на своје ноге. Као и у свим сличним околностима, излазак из дубоке кризе захтева интелектуалну снагу целог народа.

        Да би се зауставила и преокренула своје приоритете, Србији је потребна целокупна њена снага и енергија најбољег дела њеног народа. За преокрет у неком рационалнијем и хуманијем смеру потребно је мобилисати и оне снаге које су се, дубоко разочаране, привремено повукле са политичке сцене. Било би најбоље кад би се најумнији и најодговорнији непосредно укључили у политички живот ове умногоме распамећене заједнице, чија распамећеност у великој мери проистиче управо из упадљивог одсуства бољих и најбољих, уз поплаву и превласт неспособних и најнеспособнијих.

        Треба дати шансу најспособнијим и најобразованијим ствараоцима у свим областима привредног и културног развоја. Управљање земљом треба поверити способним и одговорним људима, оданим својој земљи и свом народу.

        Данас је тешко рећи када ће и да ли ће уопште доћи до овог спасоносног преокрета у политичком и стварном животу Србије, али ако не дође, онда нико не може са сигурношћу предвидети какву ће судбину имати Србија.