Србији се поводом КиМ ненормално намеће као нормално

П р в и   п о г л е д

ЕУ, ПО ДИКТАТУ НЕМАЧКЕ, ПОД НОРМАЛИЗАЦИЈОМ ПОДРАЗУМЕВА

СРПСКО ПРИЗНАВАЊЕ НЕЗАВИСНОСТИ КОСОВА

• Тачи непопустљиво инсистира да у његовој држави мора да се, прво, добије косовско држављанство, а тек, потом, може и оно друго, српско. Дачић то одлучно одбацује и објашњава да приштинска страна покушава да, кроз статусно неутрални дијалог, наметне решења која потврђују државност Косова
• Посебно су опака и опасна тема - стварање албанске косовске војске и њен уговорни савез са војском суседне Албаније
• Крајње је несхватљво да ни у бројним разговорима, ни у бројнијим другим приликама, ову тему готово и не помињу, ни у Бриселу и Вашингтону, ни у Београду, чак ни током посета западних лидера, као Ештонове, чији је ресор и безбедност

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

        ПРОГЛАШЕНА спасоносном, формулом за решавање свих основних проблема Косова и Метохије и балканског региона, исто и главних пројеката Србије са САД и ЕУ, посебно са водећом Немачком, нормализација односа Београда и Приштине ни приближно се не остварује онако како је замишљена и шта подразумева.

        Напротив, све претпоставке нормализације, чим почну да се остварују, најчешће делују - ненормално. Неоствариво!

        Толико су изјаве празноречиве, а тврдње неосноване, да се брзо покаже апсолутна неостваривост и у околностима кад се неки договор прогласи, па и кад се потпише споразум, као што су то, априла у Бриселу, урадили српски премијер, Ивица Дачић, и предводник привремених приштинских институција, Хашим Тачи. У таквим случајевима, примењује се, готово као правило, да се у Београду и Приштини, на разним нивоима, од врха до дна владајуће хијерархије и њихових медија, све различито тумачи.

        А, Брисел, најчешће - ћути ли, ћути, наравно да не поремети равнотежу и, назови, непристрасност. Такву праксу додирују и Амери, најчешће „преговарач из сенке“, Филип Рикер, а и амбасадор САД у Београду, Мајкл Кирби, све чешће уводи необичну дипломатску праксу да, после таквих, па и мање важнијих збивања, редовно јавно реагује неком уопштеном изјавом подршке...

        Колико је нормално ненормално, а ненормално кадкад буде нормално, убедљиво може да потврди најновији догадјај - 13. рунда дијалога Дачића и Тачија, између којих је посредовала, као и пре тога, баронеса Кетрин Ештон, прошлог понедељка у Брислу, да би сутрадан стигла у посету Београду, а дан после, такође званично, у Приштини разговарала с тамошњим политичким првацима.

        Избегавајући да се конкретно изјасни, макар и речцом, о закону о амнестији и детаљима с њим у вези, Ештонова је истакла да је важно да оно што је договорено буде примењено, а потом, с баронске висине, закључила да „у процесу нормализације односа између Косова и Србије има још много посла“...

        Из збира података који потврђују колико је тај процес нормализације односа ушао у ненормалну фазу, показује, ево, један детаљ који је окупирао пажњу главних преговарача Тачија и Дачића.

        Албанац непопустљиво инсистира да у његовој држави мора да се, прво, добије косовско држављанство, а тек, потом, може и оно друго, српско. Српски премијер то одлучно одбацује и објашњава да „приштинска страна покушава да, кроз статусно неутрални дијалог, наметне решења која потврђују државност Косова“...

        Овакав, више него практичан покушај легализације независности албанске државе на српској територији Космета, није једини и нема их мало. Показују се и у настојању да се наметне издавање Србима личних карата, пасоша и других докумената - са ознаком те албанске независне државе! Такав је покушај и за документа тамошњих српских судија, тужилаца и другог правосудног особља, али и полицајаца из командног и другог састава...

        Међу најновијим покушајима обмана и подвала, које се изводе и провидним вештинама и нескриваним притисцима, после 13. бриселске рунде разговора Тачија и Дачића, обновљен је један стари метод - протеривања Срба нелегалном изградњом албанских кућа.

        Такво насиље данима тече у Северној Митровици, насељу Брђани, у коме никада нико није градио куће, а ни Албанци сада немају одобрења и грађевинске дозволе. Циљ је, као што се радило и раније, довести Албанце из других крајева и - иселити Србе. Види се и јасна тактика - иселити Србе отамо где су већина, као у Северној Митровици и, пре свега, из све четири општине косметског севера...

        Ништа, наравно, није случајно - ни избор времена, ни умножавање метода притисака. Преговарачке теме, иако се не завршавају, већ само отварају, стално се шире и извиру, посебно оне мање важне, мада у косметским околностима неважних нема. Уз све, букнула је и једна посебно опака и опасна тема - стварање албанске косовске војске и њен уговорни савез са војском суседне Албаније.

        Крајње је несхватљво да ни у бројним разговорима, ни у бројнијим другим приликама, ову тему готово и не помињу, ни у Бриселу и Вашингтону, ни у Београду, чак ни током посета западних лидера, као Ештонове, чији је ресор и безбедност!

        У сваклом случају, уз већ начете теме - енергетика, електране, посебно „Газиводе“ и друге, али и телекомуникације - приближавају се оне још важније и најважније теме - имовина, власништво над рудним богатством, положај Православне цркве, њена имовина, културна и друга добра. А тек онда, на неком крају или почетку краја, следе - статусни разговори.

        Ту тему је Ештоновој представио председник Николић као два супротстављена гледишта: српско - да је Космет аутономија, и албанско - да је независна држава...

        Подразумева се, а то наша власт не скрива, да би ЕУ, која посредује у преговорима, наравно и САД, које све контролишу, могле и морале да се ангажују у отклањању тешких разлика, а најтеже су управо садржане у та „два гледишта“.

        Исход свих варијанти, и да су још и веће и теже, на крају мора да потврди само једно једино решење - Космет у саставу Србије, у најширој познатој или некој новој непознатој и још широј и флексибилнијој формули.

        Нормализација односа Београда и Приштине једино је, зато, могућа само ако се оствари доследном применом основног принципа међународне зајендице - поштовања територијалног интегритета и неповредивости граница. Свака нормализација односа, усмерена другим путевима, води у беспуће и - потпуно је ненормална. Као сада, када ЕУ, речима Немачке, под нормализацијом подразумева српско признавање независности Косова, а њоме услаовљава и почетак разговора о придруживању Србије европској заједници народа!

        Још једном се такође, ево, потврђује да је статусне разговоре са Приштином и ЕУ-САД, који су и најодговорнији за стварање и одржавање косметскре кризе, требало решавати на самом почетку. Кад се одреди статус, све потом тече лакше, и оно наизглед најтеже.

        Тада би и технички били само технички разговори и не би прибављали смисао и атрибут политичких, успоравајући и често блокирајући цео преговарачки процес. Тада би, вероватно, и приближавање Србије ЕУ можда доспело до самих врата, па и нормализација односа Београда и Приштине не би, као сада, била диктат ненормалних услова за преговоре Србије са ЕУ, већ била би - нормална свакодневица.