Србија увелико реализује „косовску политику” Чеде Јовановића

П Р В И   П О Г Л Е Д

ЗВАНИЧНОМ БЕОГРАДУ НИШТА НЕ СМЕТА ДА СРБИ БУДУ ЗАВИСНИ ОД НЕЗАВИСНИХ ШИПТАРА

• Забрана Приштине политичарима Србије да учествују на предизборним скуповима и одреđивање готово непримењивих услова за одобрене посете, најдиректније потврђују и функционисање независне албанске државе, али и прилагођаваје српских званичника околностима које постављају шиптарски сепаратисти, заштићени западним силницима
• Званична Србија чини оно што је, колико јуче, сугерисао један од истакнутијих српских бораца за шиптарску државу, лидер ЛДП, Чеда Јовановић, који уверава Србију да „више нема шта да тражи  на Проклетијама”

• Мука је што Чеда више није екстрем, што сада има шире друштво, у којем су и они који сугеришу закључак да је изузетна вредност садашње владајуће коалиције напредњака и социјалиста управо у „промени политике о Косову”, при чему мисле на подршку независности...           

         Пише: Раде Брајовић

         НОВА фаза српских неслога, изазвана најавом локалних косметских избора, заказаних за 3. новембар, увелико је изазвала велике штете Србији - удаљавајући је, још више, од Косова и Метоихије.

         Истовремено, изузетне користи сабрали су и још збирају Албанци и њихов пројекат самопроглашене независне државе. Добитници су и западни силници који своју операцију отимања Србији њене исконске територије - прво војним, па политичким насиљем - успевају да преведу у завршнцу неког посебног, малтене - доброчинства!

         Може им се, и једнима и другима, приштинским сепаратистима и њиховим западним менторима, јер Србија је у позицији да, миц по миц, али стално попушта, пошто се убедљиво определила за приоритет свих приоритета – чланство у Европску унију. А, услов остваривања те  природне жеље Београда је - нормализација односа с Приштином. Тај услов, разни људи разне ћуди, тумаче како коме одговара, али све убедљивије претеже реална перспектива да појам „нормализације” посматрачи, па и српски, преводе – признавањем независности арбанашког Косова.

         Европска заједница је, уосталом, ту албанску сепаратистичку државну творевину готово листом признала, а Србија хоће па хоће к њој, у ЕУ, што је доводи у парадоксалну ситуацију - никад неће, кажу званичници, мада све ређе, признати независност Косова, али практично много чине да буде како Вашингтон и Брисел кажу.

         И, то њихово Косово је, такође, на струји која води у залив ЕУ, пошто је и Тачи од Брисела добио Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП), као и ми, истина, раније. Узгред речено, о томе, о тој капиталној чињеници, у нашим амбасадорско-аналитичким кружоцима, готово да се и не говори и не пише, чиме се само потврђује претпоставка и пракса да је смисао (само)лансирања тзв. аналитичара у именовањима за шефове дипломатских мисије, од Лондона, па ближе...

         Иако се, у овим данима предизборне кампање, не виде, макар неки симптом побољшања позиције Србије у намери да поврати Косово и Метохију, у политичком амбијенту и делу јавности Србије, вероватно и под утицајем неких, посебно ти-ви медија, примећује се напор да се створи оптимистичка представа о оно што ће избори донети.

         У том контексту, не могу се оспорити вредности будућег институционалног организовања Срба у заједнице српских општина, тамо где су и где ће бити већина, али још нема поузданих гаранција да ће се тиме зауставити макар поодмакли ток озваничења албанске независности. Десет дана пре гласања просто се не виде, чак ни изгледи поузданијих промена, па је више него  неизвесно веровати да резултати могу бити у складу са потребама и надама Србије да заустави и обрне већ поодмакли процес озваничења независности њиховог Косова, и то у ономе што је Приштини најважније - да и Србија прихвати „нову  реалност”.

         Да учини оно што је, колико јуче, сугерисао један од истакнутијих српских бораца за шиптарску државу, лидер ЛДП, Чеда Јовановић, који уверава Србију да „више нема шта да тражи  на Проклетијама”! Мука је што он више није екстрем, има шире друштво, у којем су и они који сугеришу закључак да је изузетна вредност садашње владајуће коалиције напредњака и социјалиста управо у „промени политике о Косову”, при чему мисле на подршку независности...                         

         Предизборни и догађаји пре и током кампање, не гарантују да ће српско признавање независности уследити непосредно после локалних избора, без обзира како се завршили. Признавање сада и није могуће, неће ни бити ускоро, знају то и Албанци, али они не пропуштају ниједну прилику да Србију приведу познанију те нове реалности.

         Видело се то управо у предизборним данима који су јасно показали колико су Срби, актуелна власт и други фактори, у много чему зависни од пројекта независне албанске државе, чији су аутори и приштински лидери и њихови евро-амерички заштитници.

         Београдско оклевање и прећуткивање и онога што није за ћутање није, наравно, случајно и безболно, по некима је и неминовно, јер одржава и стабилизује процес приближавања Србије ЕУ, а предстоји и  почетак, децембра или јануара, приступних преговора. Предизборни спорови између Београда и Приштине, бесумње су, зато, текли и завршавали се на начин који је, једноставно, афирмисао независну позицију албанске државе, у чему су им помогли западни заштитиници.

         Све што је урађено, Србији је тешко пало.

         Прво одлука северних општина да бојкотују изборе која изазива бројне спорове, па и смене неких кадрова, начелника округа и других.

         Не стају Срби иза једне или мањег броја листа, већ их има тридесетак, а спор није безазлен – већина, како показују анкете, неће на изборе јер они одговарају Албанцима и њиховом пројекту независне државе, па се и изводе по њиховим законима, а и заказала их је њихова председница Јахјага.

         Београдска власт мисли супротно, оцењујује да се избори, а добија право на заједнице српских општина, а оне су заштита, и веза са Србијом и светом, па и гаранција – опстанка на Космету! И ове међусрпске разлике, али и осакаћени изборни спискови и исељених и оних Срба који тамо живе, као и умножавање албанских лажних гласача, оних који нису живели тамо где их уписују, коначно и изосанак српских представника у телима и изборним комисијама - све то потврђује доминацију албанске власти – наравно понајчешће по прећутном одобрењу западних ментора...

         Српским изборним изгледима и укупном амбијенту не одговара, наравно, ни серија инцидената, пре и током кампање, убијен је један припадник Еулекса, експлодирало је више бомби, најчешће у Косовској Митровици, било је више напада и повреда Срба и других бројних неидентификованих угрожавања нормалног предизборног амбијента. Све то наравно одговара Албанцима и њиховим потезима иза сцене...

         Посебни добитак Албанцима, њиховом пројекту независноси, стигао је од онога што исто свуда значи - власт на својој територији. А прво су премијеру Дачићу забранили долазак у Штрпце и учешће на предизборном митингу, а кад су му касније дозволили постету Грачаници - условили су је религиозним разлозима и хуманитарним мотивима, малте не - морају српски политичари да мисле по вијугама Албанаца!

         Није то, наравно, поштовао Дачић, говорио је и о изборима, позвао Србе да гласају, иако је то пре њега урадио и министар Вулин па су му Албанци забранили долазак на Космет!

         Такве услове није поштовао ни први потпредседник владе, Вучић, који је отказао уговорену посету Космету, Грачаници, управо зато што су Албанци забранили Вулину долазак с њим!

         Вучићев достојанствени гест значи, наравно, немирење са условљавањем Албанаца, али истовемено је и то још једна потврда да Приштина одређује и контролише све на – својој независној трериторији!

         Њихови западни савезници – нису имали примедбе. Не, бар, гласно.

           И тако, од забране до забане, од једног до другог кршења одлука Приштине, па до локалних избора. Локалних, али и – свесрпских. И, међународних – примеру кршења основних људских и политичких, али и бројних других права – опет Србима...

         Поправиће се до избора, бесумње, још понешто у корист српских гласача. Можда ће и резултати бити бољи него што изборне услове режирају Албанци. Нека, после избора, буде и више заједница српских општина на северу и југу Косова и Метохије, више него што су српски политички оптимисти прижељкивали. „Нека буде што бити не може”! Не могу Срби, на овим и било којим  изборима да победе  - ако Албанци наставе да одвлаче Космет.