Србија се мора спремити и за оштру геополитичку борбу са Хрватском
ИЗ КЊИГЕ ДУШАНА ПРОРОКОВИЋА „ГЕОПОЛИТИКА СРБИЈЕ”
КОЈУ СУ ОБЈАВИЛИ СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК И ГЕОПОЛИТИКА (22)
Oбележавање годишњице предаје хрватских паравојски снагама ЈНА у Вуковару
- Агресивно спољнополитичко представљање Хрватске често је само мимикрија и покушај да се Хрватска представи суседним земљама јачом него што објективно јесте
- На агресиван хрватски наступ у Србији могуће је само одговорити истом политиком - агресивним српским наступом у Хрватској
- Током периода заједничког живота у Југославији, показало се да је у овом случају најделотворнији лек реципроцитет. Србија, између осталог, може бранити своје интересе у Хрватској и преко преосталих представника српске мањине
- Срби чине већину у 17 општина у Хрватској: Јагодњак, Ердут и Шодоловци (Осјечко-барањска жупанија); Маркушица, Борово, Негославци, Трпиња (Вуковарско-сремска жупанија); Вргинмост, Двор (Сисачко-мославачка жупанија); Доњи Лапац, Врховине (Личко-сењска жупанија); Ервеник, Цивљане, Кистање, Бискупија (Шибенско-книнска жупанија); Војнић, Крњак (Карловачка жупанија)
- У три жупаније српско становништво чини преко 10 одсто укупног становништва: Вуковарско-сремској (15,6 одсто), Сисачко-мославачкој (11,7 одсто), Карловачкој (11,1 одсто) и Личко-сењској (11,5 одсто)
ХРВАТСКА је суочена са низом ограничења, због којих је геополитички положај ове земље рањив и осетљив.
Такође, пресудан је и утицај спољних фактора на геополитичко усмеравање ове земље, а различити спољни фактори имају различите интересе у региону. Због тога је агресивно спољнополитичко представљање Хрватске често само мимикрија и покушај да се Хрватска представи суседним земљама јачом него што објективно јесте.
Што се Србије тиче, југоносталгија и упирање „заљубљивих“ погледа дела српске јавности и елите ка Хрватској ће се наставити. То ће представљати и (ограничени) унутрашњи притисак на политичке структуре у Србији, што у геополитичком смислу може српским интересима само штетити.
Српску политику и циљеве треба дефинисати само и искључиво према сопственим геополитичким интересима. У мери у којој се ти интереси поклапају са хрватским, може се говорити и о српско-хрватској сарадњи.
Тамо где се не поклапају треба тражити начина да се реше, а у областима где се сукобљавају, треба се спремити за оштру и бескомпромисну геополитичку борбу.
Треба подвући да Србија има одређене геополитичке интересе и у Хрватској.
На агресиван хрватски наступ у Србији могуће је само одговорити истом политиком - агресивним српским наступом у Хрватској.
Током периода заједничког живота у Југославији, показало се да је у овом случају најделотворнији лек реципроцитет. Србија, између осталог, може бранити своје интересе у Хрватској и преко преосталих представника српске мањине.
Срба у Хрватској је остало око 200.000, што је отприлике трећина од предратног броја Срба. Процес повратка избеглих је после ратних дешавања и масовног етничког чишћења тежак, а хрватске власти су дале свој допринос да га додатно успоре. Повратнике углавном сачињава старије пољопривредно становништво, са нижом школском спремом, које се насељавало у руралним подручјима.
И поред свега, Срби чине већину у 17 општина у Хрватској: Јагодњак, Ердут и Шодоловци (Осјечко-барањска жупанија); Маркушица, Борово, Негославци, Трпиња (Вуковарско-сремска жупанија); Вргинмост, Двор (Сисачко-мославачка жупанија); Доњи Лапац, Врховине (Личко-сењска жупанија); Ервеник, Цивљане, Кистање, Бискупија (Шибенско-книнска жупанија); Војнић, Крњак (Карловачка жупанија). У три жупаније српско становништво чини преко 10 одсто укупног становништва: Вуковарско-сремској (15,6 одсто), Сисачко-мославачкој (11,7 одсто), Карловачкој (11,1 одсто) и Личко-сењској (11,5 одсто).
У Хрватској функционише неколико политичких партија хрватских Срба, а у хрватском парламенту - Сабору, Србима су загарантована три посланичка места. Поред тога, Срби су окупљени и око неколико културних организација, међу којима је најутицајније и са најдужом традицијом Српско културно друштво „Просвјета“. Иако је укупан положај Срба у Хрватској тежак, Србија се на њих мора ослањати.
Намећу се три правца деловања.
Прво, пошто се углавном ради о пољопривредном становништву у руралним срединама и подршка Србије мора бити усклађена према томе. То може бити подршка формирању јединствене задружне организације преко које би се онда остваривала комуникација између Србије и српског становништва у Хрватској и реализовали планови подршке и помоћи који би се дефинисали на годишњем нивоу. Где има услова, подржати и отварање мањих предузећа и породичних радионица.
Друго, подршка Србије је неопходна и у раду постојећих културних организација, а то би требало проширити и на поље информисања.
И треће, неопходно је утицати на политичко обједињавање свих српских политичаких организација у Хрватској, како би се остварило веће присуство у националном и локалним парламентима.
Јачање позиције и улоге српског становништва у јавном, економском, културном и политичком животу Хрватске, поправиће и српске позиције.
Србија мора ово радити због својих геополитичких интереса, али и због тога што су Срби из Хрватске дали велики допринос усмеравању и обликовању свеукупног српског народотворног процеса. Неки од најзаначајнијих Срба, попут Милутина Миланковића, су из Хрватске.
Срби у Хрватској су старо и аутохтоно становништво. Католичка историографија покушава да представи да, као и у Босни, Срби представљају мешавину Влаха који су се досељавали у средњовековном периоду и Срба који су бежали пред Турцима у каснијим периодима. Један од кључних промотора ове тезе је „отац хрватске геополитике“ Иво Пилар, чија се геополитичка визија углавном и базира на „историјским правима Хрвата“ која се темеље на закључцима попут представљеног.
Према Пилару, Хрвати су аутохтоно становништво Хрватске, Славоније, Босне, Херцеговине и Далмације и он из тога црпе основу за своје геополитичке пројекције. Ово је наравно далеко од истине и не представља ништа друго до прљаву пропаганду. Међутим, од 1990. године та пропаганда је саставни део хрватског народотворног процеса. Чак је и институту друштвених наука у Загребу наденуто име „Иво Пилар“.
Највероватнија истина јесте да су Срби, заједно са Хрватима, у великим сеобама словенских племена већ у VI и VII веку почели да насељавају подручје Хрватске.
„Срби се у писаним документима (колико је до сада познато) први пут у западним крајевима помињу 822. године, када се, према запису франачког летописца Ајнхарда, посавски кнез Људевит, бежећи из Сиска од Франака, склони код Срба (интересантно је да се прво помињање Хрвата налази у исправи кнеза Трпимира из 852. године, дакле 30 година после првог помињања Срба у тим областима)... У српске домицилне области такође спадају и западни Срем и Славонија.
Српска насеља у Срему потичу из 8. и 9. века, а према подацима познатог мађарског статистичара Fenyes-а из 1840. године, у Срему и вировитичкој и пожешкој жупанији нема Хрвата. Од Словена ту се налазе Срби (Раци) и Шокци.“
О присуству Срба још у средњем веку сведоче и манастири Крупа из 1317. године и Крка из 1345. Организовано насељавање Срба у Славонију почиње још за време краља Драгутина, а средином ХV века, после женидбе Урлиха Цељског Катарином Бранковић (ћерком деспота Ђурађа Бранковића) Срби почињу да насељавају и Медведград (поред Загреба), Копривницу и Крижанце.
Насељавање Срба у Војну крајину од ХVI до XVIII века обично се дешавало по позиву аустријских власти, а увек уз њихову сагласност и није било насилног карактера. Још од првих сеоба у Војну крајину српско становништво које је долазило затицало је у овим областима своје сународнике - староседеоце.
Иако је један део јавности, опијен југоносталгијом спреман преко овог питања да пређе, а велики број српских теоретичара и политичара склон томе да питање Срба из Хрватске посматра као периферно у сваком погледу, то су погрешни приступи.
Срби из Хрватске представљају део српске националне вертикале и имали су значајну улогу у формирању српског колективног идентитета. Преко тога се једноставно не може прећи.
(следи наставак)
