Србија није пристала да је понизе и укину, то је - добра, права и тачна вест
ШТО СВЕ НИЈЕ ГОТОВО - ЗАСЛУЖАН ЈЕ АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ
- Део српске делегације је - што похвалама, што упозорењима и уценама, а што захваљујући свом искреном идеолошко-политичком уверењу - спреман да прихвати неки писмени или већ какав споразум. Тачније било шта. Дачић и Грубјешићева показују да их је таква спремност обузела. Вучић је против, и прихватајући сву тежину последица такве одлуке, и преузимајући личну и политичку одговорност за њих, подноси оставку
- Бројни домаћи и страни извори помињу и да је било гласања у којем је Вучић остао у мањини. Српска делегација после Вучићеве оставке, коју Дачић не прихвата, поново успоставља јединство и одбија да прихвати понуђено ништа
- По доласку у Београд, успостављено јединство у завршном чину бриселских преговора се учвршћује уз активно учешће и подршку председника Србије Томислава Николића
- Љубав, заправо права страст према убијању Србије, постала је опсесија позападњачених Срба. Њих Србија увек изнова подсећа на то да су они издали своју земљу и приклонили се непријатељима Србије
- Са подршком народа, Вучић ће моћи да се носи са ударима који ће му наносити западњаци као искрени непријатељи Србије, и сви њихови помагачи у земљи попут Ђиласа и злих кловнова који су преплавили Србију
Пише: Милорад ВУЧЕЛИЋ, главни уредник „Печата“
ПРЕДЛОЖАК за сценско дешавање тако рећи не постоји.
То је неки бриселски папирић сам по себи безвредан и готово га је немогуће анализирати и тумачити. Прецизно речено, то је ништа. Не зна се ни ко је његов аутор, мада се сумња на Кети Ештон.
Неки помодари учитавају у тај папир нешто што се своди на наслов „Чекајући Датум“ уместо „Чекајући Годоа“. Дакле, привидно је реч о ништавном драмолету, али са опаким и катастрофалним исходом - признање независног Косова и укидање Србије.
Пролог се одвија у седам рунди слика. Место дешавања: Брисел. Сценографија позната и стално иста. И актери су мање-више исти: Ештонoва, Дачић и Тачи. Слике се бескрајно понављају, публика, спонзори и продуценти су све незадовољнији, па режисер постаје нервозан.
Нападно је одсуство главног глумца коме је намењена улога жртве, негативног јунака или јунака датума, већ како ко гледа. Примећује се и да Дачић у току ових инсценација често, како кажу страни обавештајци који се издају за аналитичаре, разговара са неким ко му прети падом владе ако прихвати и потпише то ништа.
Све би било готово када би му тај неко то дао. Тај неко је Александар Вучић.
И на осму рунду преговора позива се Вучић. Пролог је завршен и почиње сценска радња у неколико чинова.
На ништа које је пред њим Вучић предлаже да се мора написати нешто што би било у корист државе коју представља и српског народа на Косову. Има предлог и понуду. Није од оних који неће да пристану ни на какав споразум. Уместо одговора добија читав низ провидних и подлих Тачијевих предлога који показују шта је прави циљ овог ништа што се стално потура као неки договор који би српска страна требало да потпише.
Вучић одбија ове нискости и гледа на њих као на шибицарске фазоне и редом их разобличава. Тачи бива емоционално уздрман и подиже глас који се одбија о ироничан Вучићев осмех који више подсећа на подсмех. Следи Тачијева оптужба да је Вучић слеп за реалност.
Тачи и Ештонова готово да не крију да су Срби за њих само ратни плен изручен им на милост и немилост.
Кад се тражи одсуство косовских оружаних снага са територија на којима живе Срби - Ештонова цинично отприлике каже да Тачи нема тенкове, намерно превиђајући да по међународним споразумима нема уопште право ни на какву војску.
Сви углас српским преговарачима кажу да они хоће сегрегацију, а да Приштина и Брисел траже безусловну интеграцију. Нема ни помена да се Србима дозволи да имају регионалног командира полиције. Чак ни четири општине на северу Косова више нису четири општине.
Њима се по Тачијевом предлогу придодају Вучитрн, Јужна Митровица, Србица… па се тако етничка структура мења на рачун Срба, те њих остаје само 16% у односу на 84% које чине Албанци.
У једном тренутку Вучић иронично пита Тачија да ли је сам сачинио овај предлог, или му је неко помагао.
Ештонова са провереним искуством мотивационог говорника бодри српску делегацију, што у оквиру пленума, што посебно, у стилу како сте само храбри, дивим вам се, мислите позитивно, предалеко сте отишли да бисте сада стали. Када не помаже лепа реч, онда се помиње и небо које ће се Србима сручити на главу и слично.
Део српске делегације је - што похвалама, што упозорењима и уценама, а што захваљујући свом искреном идеолошко-политичком уверењу - спреман да прихвати неки писмени или већ какав споразум. Тачније било шта. Дачић и Грубјешићева показују да их је таква спремност обузела. Вучић је против, и прихватајући сву тежину последица такве одлуке, и преузимајући личну и политичку одговорност за њих, подноси оставку.
Бројни домаћи и страни извори помињу и да је било гласања у којем је Вучић остао у мањини. Српска делегација после Вучићеве оставке, коју Дачић не прихвата, поново успоставља јединство и одбија да прихвати понуђено ништа.
Тачи у завршници бриселског драмолета безочно вређа Александра Вучића што добар део српских медија бескрајно умножава и безброј пута понавља, а то је само увод у оно што ће следити наредних дана.
По доласку у Београд успостављено јединство у завршном чину бриселских преговора се учвршћује уз активно учешће и подршку председника Србије Томислава Николића.
Ештонова оглашава крај своје мисије посредника и каже да је ово био њен последњи званични састанак. На по нас понижавајући начин саопштава да ће нас чекати да јој се јавимо до понедељка и кажемо да смо прихватили све најгоре по нас. Завеса пада.
Србија није пристала да је понизе и укину. То је добра, права и тачна вест.
А сада замислимо да је из Брисела стигао глас да је постигнут споразум и да је Србија пристала на све најгоре по њу.
Тада би се једни радовали што смо коначно постали издајнички народ, а други што су били у праву када су унапред викали да је Вучић издајник. Та избезумљена радост била би у дословном смислу посмртни марш на сахрани Србије.
Љубав, заправо права страст према убијању Србије, постала је опсесија позападњачених Срба. Њих Србија увек изнова подсећа на то да су они издали своју земљу и приклонили се непријатељима Србије. Зато би они да се што пре разори Србија, не би ли се уклонио сваки траг који их подсећа на злочин њихове издаје.
Вучић је у Бриселу као одговор на недостојни комедијантски драмолет са фаталним последицама, у који је био срачунато увучен, понудио оставку. Неки који су били вољни да у томе наставе да учествују, устукнули су и помирили се са одлуком да од издаје и предаје Косова у руке непријатеља нема ништа.
Све ово нам говори о друштвеној и политичкој атмосфери у којој је Вучић донео пресудну одлуку за Србију. Против њега су били увек моћни странци, њихови службеници у Србији, позападњачени медији, извитоперени, набеђени и самоумишљени борци против Империје, руинирани ДС и многи који су данас у владајућој коалицији и влади, а који ће сада морати недвосмислено да се изјасне за шта су стварно. Наравно, разјарени што им је план за убијање Србије пропао, они ће тек сада рушити и јуришати на Вучића.
Али, није ни Вучић из овог прљавог рата остао само на милост и немилост непријатеља Србије. Ако до краја буде разумео значај одлуке коју је донео, он ће од политичара постепено постајати државник у Србији. То ће му дати посебну снагу која ће трајније и снажније везати српски народ за њега.
Са подршком народа, Вучић ће моћи да се носи са ударима који ће му наносити западњаци као искрени непријатељи Србије, и сви њихови помагачи у земљи попут Ђиласа и злих кловнова који су преплавили Србију.
Ломи се судбина Србије и ствар није изгубљена док битка још увек траје. Сви који су били део режима жутих рано су се порадовали да је Србија већ убијена.
А не знају да права битка још није ни почела, и да народ дубоко у себи носи инат, а и стару истину која гласи: Нека буде што бити не може!
