Србија може изаћи на крај са „Великом Албанијом“

ИЗ КЊИГЕ ДУШАНА ПРОРОКОВИЋА „ГЕОПОЛИТИКА СРБИЈЕ”

КОЈУ СУ ОБЈАВИЛИ СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК И ГЕОПОЛИТИКА (16)

• Покушај стварања „Велике Албаније“ неповољан је по Србију. Велика Албанија би се простирала на површини од 41.000 км2 до чак око 60.000 км2 и имала би 4,5 до 5,5 милиона становника
• Великоалбански геополитички пројекат у својој „ужој“ варијанти подразумева уједињење Албаније, Косова и Метохије, црногорске Малесије и западне Македоније (такозване Илириде), док у „широј“ варијанти укључује и грчки Епир (такозвану Ћамурију), јужне делове централне Србије, делове Рашке области и Топлице, југозападне делове Македоније и општине Плав и Гусиње у Црној Гори
• Због тога (све)албанске геополитичке амбиције, без обзира колико биле неповољне по српске интересе, ипак не представљају проблем са којим се Србија не може изборити
• Проблем по Србију представља што геополитичке амбиције Албаније могу представљати одлично средство у рукама великих сила и њихових геополитичких планова на Балкану
• Србију може на три начина утицати на уобручавање албанских геополитичких аспирација. Прво, то је јачање утицаја у Македонији. Утврђивање чврстог савезништва са Грчком и покушај формирања балканске геополитичке вертикале је други начин. Трећи начин је одржавање сваке врсте присуства у Црној Гори и спречавање могућег увезивања албанских и хрватских геополитичких интереса
• Геополитички проблеми које Албанија прави суседима су резултат поклапања албанских интереса са атлантистичким, континенталистичким и неоосманистичким циљевима и интересима САД, Велике Британије, Немачке и Турске

        АЛБАНЦИ имају компаративну предност - то је њихова географска лоцираност и албанско становништво - најмлађе у Европи. Међутим, Албанија има и пуно ограничавајућих фактора који представљају непремостиву препреку у реализацији великоалбанских амбиција.

       Поред већ наведених - унутрашње политичке нестабилности и могућег раслојавања у односу на религијску припадност, треба истаћи да је Албанија, практично од свог оснивања, убедљиво најсиромашнија држава Европе.

       Бруто друштвени производ ове земље је углавном износио око 50 одсто бруто друштвеног производа у околним земљама. Иако статистички подаци показују да је у периоду 2009-2011. године номинални БДП износио око 13 милијарди долара, а да се БДП према паритету куповне моћи Албаније кретао од 23,5 до 24,9 милијарди долара годишње (БДП према паритету куповне моћи по глави становника износио је нешто преко 7.600 долара), овај податак треба узети са великом резервом.

       Албанија је, наиме, једна од земаља која се најбрже задужује и још 2010. године је укупан јавни дуг ове земље премашивао 60 одсто бруто друштвеног производа. Без сталних спољних финансијских инјекција албански економски систем је неодржив.

       У албанском извозу традиционално доминирају нафтни деривати - асфалт и битумен, цемент и у мањој количини базни метали.

       Албанија има сопствене изворе нафте и производи око 110.000 барела дневно (потврђене резерве нафте су око 200 милиона барела, а природног гаса око 900 милиона м3), што задовољава око 40 одсто домаћих потреба, док се део нафтних деривата извози.

       Индустрија је слабо развијена, а једина област у коју је страни капитал инвестирао (поред рафинерије и цементаре) јесте текстилна индустрија и обућарство. Пре свега, у ове области су инвестирале италијанске компаније, због географске близине Албаније и јефтине радне снаге.

       У укупном извозу Албаније, Италија учествује са преко 50 одсто. У одређеној мери је присутан и грчки капитал, али је он географски лоциран на јужне области Албаније, подручја где живи грчко становништво. У сектору услуга, потенцијал за стабилан економски развој представља могућност бољег искоришћавања јадранских лука - Драча (Durrës), Светог Јована (Shëngjin), Влоре (Vlorë) и Саранде (Sarandë).

       Посебно занимљива је лука у Драчу, због тога што поседује природну дубину која омогућава несметан прилаз великих бродова и танкера до саме обале. Ово је и један од разлога због којих је планирано да се нафтовод АМБО протеже баш до Драча.

       На лошу економску ситуацију указује и низ статистичких показатеља. Испод границе сиромаштва у Албанији живи 12,5 одсто становништва. Ако се овом броју дода и становништво које се према својим приходима налази непосредно „изнад статистичке границе“ сиромаштва, долази се до невероватног броја од преко трећине сиромашних. Незапосленост међу становништвом млађим од 24 године износи 35,5 одсто, а посебно је изражена у мањим урбаним и руралним срединама, што узрокује „популационо пражњење“ појединих подручја и миграције ка већим урбаним центрима.

       Албанија је и трећа земља у Европи према проценту миграната са стопом од минус 3,33/1.000 становника (испред Албаније су само Грузија са стопом минус 3,96, и Молдавија са чак -10,72). Највећи број Албанаца мигрира ка Италији, а одатле даље ка западноевропским земљама. Нешто мањи број миграната (углавном из јужног дела земље) упућен је ка Грчкој.

       Са оваквим економским и социјалним карактеристикама основно питање је да ли се може очувати и постојећa албанска држава, а не да ли се може правити нова и већа, науштрб околних народа!?

       Ограничавајући фактор за спровођење великоалбанске идеје јесте и то што свака акција Албанаца аутоматски изазива контрареакцију околних народа. Албанија је дуго била у изолацији и њени политичари су добро свесни последица такве позиције.

       Покушај стварања Велике Албаније за Албанце би значио да се све околне државе удружују против оваквог пројекта, што би водило стварању „геополитичког лука“ око простора који насељавају Албанци.

       Релативно брзо признавање Македоније од стране Албаније 1993. године и гарантовање територијалног интегритета овој држави зато треба сагледавати у овом светлу.

       Поједини албански теоретичари наводе како је тадашњи преседник Албаније Сали Бериша био против идеје „Велике Албаније“, зато што би центар новостворене државе био ван простора Албаније (налазио би се вероватно у Приштини, или још вероватније у Призрену), те да је и то један од разлога за успостављање солидних односа између Тиране и Скопља. Ипак, вероватнијим се чини да је Бериша био свестан да би актуелизовањем албанског питања у Македонији „натерао“ Скопље да пактира са Београдом и Атином, чиме се геополитички положај Албаније не би поправио.

       Успостављањем добрих и стабилних односа са Македонијом, Албанија је стекла могућност повезивања са Бугарском и пробијања српско-грчког геополитичког обруча (српско-грчко савезништво се у свим албанским (гео)политичким анализама узима као готова ствар; то је и за Ахмета Давутоглуа „геополитичка константа“ на Балкану, коју он уопште не доводи у питање).

       Хоризонталним повезивањем, Албанија (успешно) покушава да утиче и на две општине југа централне Србије - Бујановац и Прешево, које већински насељава албанско становништво. „Прецизно и са становишта арбанашких интереса геополитички логично пројектовано ширење на Бујановац, Прешево, Куманово и северни део Скопља практично онемогућује сигурне српске везе према југу. Само сиромашна, планинска и депопулацијска општина Трговиште у југоисточној Србији онемогућује директан територијални контакт Арбанаса и Бугара, који би, пак, могао да има неслућене и за српске егзистенцијалне интересе историјски проверено негативне геополитичке и геостратешке последице.“

       На сличан начин Албанији ће се отворити простор и за повезивање са Хрватском после осамостаљивања Црне Горе 2006. године.

       У сваком случају, геополитички циљеви Албаније су врло неповољни по Србију. Покушај источног хоризонталног геополитичког повезивања преко Македоније ка Бугарској и западног хоризонталног геополитичког повезивања преко Црне Горе ка Хрватској претња су српским интересима.

       У првом случају, претњу представља могуће пресецање српско-грчке комуникације и пута кроз вардарску долину до велике и важне солунске луке. У другом случају, претњу представља онемогућавање приступа Србије јадранској обали и црногорским поморским лукама.

       Покушај стварања „Велике Албаније“ је такође неповољан по Србију. Велика Албанија би се простирала, у зависности од тога који од ових пројеката се посматра, на површини од 41.000 км2 до чак око 60.000 км2 и имала би 4,5 до 5,5 милиона становника.

       Великоалбански геополитички пројекат у својој „ужој“ варијанти подразумева уједињење Албаније, Косова и Метохије, црногорске Малесије и западне Македоније (такозвана Илирида), док у „широј“ варијанти укључује и грчки Епир (такозвана Ћамурија, алб. Qamurië), јужне делове централне Србије, делове Рашке области и Топлице, југозападне делове Македоније и општине Плав и Гусиње у Црној Гори.

       Геополитичко постављање Албаније, било преко хоризонталних повезивања, било преко етнотериторијалне хомогенизације око великоалбанског пројекта, оптерећено је низом ограничавајућих фактора - политичке и економске природе.

       Због тога (све)албанске геополитичке амбиције, без обзира колико биле неповољне по српске интересе, ипак не представљају проблем са којим се Србија не може изборити.

       Проблем по Србију представља што геополитичке амбиције Албаније могу представљати одлично средство у рукама великих сила и њихових геополитичких планова на Балкану.

       За атлантизам, Албанија је битна због формирања балканске хоризонталне геополитичке осовине. Отуда и подршка САД јачању односа између Албаније и Бугарске, као и удруживање Тиране, Скопља и Софије око енергетског пројекта АМБО.

       За немачки континентализам Албанија представља важну тачку у покушају обезбеђивања приступа топлим морима. Контролом Албаније, континентализам добија могућност контроле Отрантских врата и улаза у Јадранско море. Отуда и планови за изградњу модерне саобраћајнице јадранском обалом, којом би преко Аустрије, Словеније, Хрватске и Црне Горе биле повезане Баварска и Албанија.

       Турски неоосманизам Албанија представља стратешког партнера, а простори које насељава албанско становништво важну тачку ослонца за повезивање „зелене трансверзале“ и  „уклињавање“ за даље ширење утицаја ка средњој Европи. Отуда и све веће везивање Албанаца за ислам и јачање утицаја етничких Гега унутар албанског националног корпуса.

       Пред Србију се постављају три начина како може утицати на уобручавање албанских геополитичких аспирација. Прво, то је јачање утицаја у Македонији, што је циљ сам по себи, али и због везивања са Грчком. Утврђивање чврстог савезништва са Грчком и покушај формирања балканске геополитичке вертикале је други начин. Трећи начин је одржавање сваке врсте присуства у Црној Гори и спречавање могућег увезивања албанских и хрватских геополитичких интереса.

       Наравно, на могуће погоршање геополитичког положаја Албаније може доћи и у случају наглог сукоба интереса између три поменуте геополитичке концепције или услед неповољног развоја ситуације на унутрашњем плану, али тако нешто би већ спадало у домен изненадног и неочекиваног развоја догађаја.

       Српски војни географ Драгољуб Секуловић правилно закључује да су „политичке и економске прилике у Албанији, величина геопростора и изразита заосталост у упадљивој несразмери са геополитичким проблемима које прави суседима“.

       Геополитички проблеми које Албанија прави суседима су резултат поклапања албанских интереса са атлантистичким, континенталистичким и неоосманистичким циљевима и интересима САД, Велике Британије, Немачке и Турске.

       Све ове три концепције, свака из својих разлога, имају интерес да играју на албанску карту. Због тога ће албанско питање остати отворено и актуелно и у будућности.

       (следи наставак)