Србија и Република Српска потписале Повељу о српском културном простору
СВЕЧАНОСТ НА ИСТОРИЈСКОМ МЕСТУ – У СВЕЧАНОЈ САЛИ КАРЛОВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ
* Владан ВУКОСАВЉЕВИЋ: „Културна политика и културни простор су другачијег формата од политичког простора и ми сматрамо да на сваком простору, на коме је српски народ током дугог историјског трајања оставио несумњиве трагове свог материјалног и нематеријалног културног наслеђа, кроз језик, обичаје, песму, игру, споменике културе, треба да постоји јединствена културна политику и да то буде јединствен културни простор”
* Он је изразио уверење да ће на српском културном простору, од Хиландара, преко Скопља, Арада, Темишвара, Котора, Дубровника, Пеште, Будима, Сент Андреје, где год живи српски народ и где год постоје српски културни трагови , моћи да се спроводи јединствена културна и образовна политика
* Наталија ТРИВИЋ: Српска култура је величанствена и опстала је упркос бројним искушењима кроз које је овај народ пролазио од самог настанка. Искушења нашег народа данас нису ништа мања од оних у прошлости. Уз снажну свест о томе, данашњим чином и јасном опредељеношћу да оснажимо сопствене вредности, отварамо нову страницу очувања нашег националног идентитета
* Ћирилица као историјско писмо и симболичка идентификација српског народа, широко је препозната као културно добро чију позицију у јавном саобраћају треба системски оснажити. Двоазбучност је реалност српске културе, али не сме да искључи бригу за првенство писма којим се Срби служе преко хиљаду година, а која је у региону потиснута, а у прошлости, у окриљу окупационих режима, и формално била забрањивана
_________________________________________________________________________
МИНИСТАР културе и информисања Србије Владан Вукосављевић и министарка просвете и културе Републике Српске Наталија Тривић потписали су данас у Свечаној сали Карловачке гимназије Повељу о српском културном простору.
еч је о документу којим ће бити дефинисане смернице за јединствену културно-просветну политику српског народа.
Вукосављевић је истакао да дубоки смисао потписивања Повеље јесте у додатним напорима у спровођењу јединствене културне политике која би требало да буде присутна у српском народу без обзира на политички формат и на државу у којој он живи.
„Културна политика и културни простор су другачијег формата од политичког простора и ми сматрамо да на сваком простору, на коме је српски народ током дугог историјског трајања оставио несумњиве трагове свог материјалног и нематеријалног културног наслеђа, кроз језик, обичаје, песму, игру, споменике културе, треба да постоји јединствена културна политику и да то буде јединствен културни простор”, рекао је министар.
Културни простори, нагласио је Вукосављевић, нису ексклузивност једног народа, већ се у многим тачкама додирују, прожимају, преплићу, преноси Танјуг.
„Само онај народ који је свестан своје културе и свог идентитета, које пази, чува и негује, може да буде спреман да препознаје вредности других култура, да прима утицаје, али и да даје утицаје. Таква међусобна културна прожимања чине основ културног разумевања и здраво схваћене мултикултуралности”, сматра Вукосављевић.
Он је изразио уверење да ће на српском културном простору, од Хиландара, преко Скопља, Арада, Темишвара, Котора, Дубровника, Пеште, Будима, Сент Андреје, где год живи српски народ и где год постоје српски културни трагови , моћи да се спроводи јединствена културна и образовна политика.
„Ти потези и стремљења нису на корист само српске културе и традиције, него ће бити од користи и другим народима са којима делимо исти географски, историјски и културни простор”, нагласио је Вукосављевић.
Тривићева је изразила задовољство што Повељу о српском културном простору потписују у Сремским Карловцима, центру духовног, културног и националног бића Срба.
„Данашњи сусрет и потписивање Повеље представља опредељење, тежњу и одлучност два министарства, двеју влада да утврде заједничку стратешку културно-просветитељску политику, а очување културног и националног идентитета је наш примарни задатак”, истакла је Тривићева.
Повеља повезује, према њеним речима, све Србе у њиховом културолошком деловању, где год се налазили јер границе културног простора није могуће свести у границе једног политичког, односно државног простора. Српска култура је, нагласила је Тривићева, јединствена на сваком простору на којем српски народ живи у оквиру или изван граница његових државних творевина.
„Срби су народ са богатом историјом и традицијом, који је, због сплета различитих историјских околности, био суочен са великим искушењима њеног очувања. Зато смо опредељени да уложимо додатне напоре да српски национални идентитет афирмишемо кроз истицање позитивних вредности српског народа у свим сферама деловања”, рекла је Тривићева.
Српска култура је, констатовала је министарка, величанствена и опстала је упркос бројним искушењима кроз које је овај народ пролазио од самог настанка.
„Искушења нашег народа данас нису ништа мања од оних у прошлости. Уз снажну свест о томе, данашњим чином и јасном опредељеношћу да оснажимо сопствене вредности, отварамо нову страницу очувања нашег националног идентитета”, рекла је Тривићева.
Она је указала и на опредељење да заједно раде на очувању материјалног и нематеријалног културног наслеђа, посебно српског језика и ћириличног писма и за 20. март у Бања Луци најавила одржавање форума посвећеног ћирилици.
„Чврсто верујем да овај документ може и хоће додатно оснажити пут очувања оног што нам је заједничко и што чини основно полазиште нашег националног и културног бића, а што смо дужни завештати будућим генерацијама”, истакла је Тривићева.
Потписивању Повеље у најстаријој српској гимназији, за коју је министар Вукосављевић, истакао да је свето место српске културе, просвете и образовања, присуствовали су председседник Покрајинске владе Игор Мировић, председник Српске академије наука и уметности Владимир Костић, и председник Матице српске Драган Станић. Међу присутнима били су и директор Народне библиотеке Србије Ласло Блашковић, директор Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић” Александар Јерков, ректор Унивезитета уметности у Београду Милета Продановић, председник Заједничког већа општина Вуковар Срђан Јеремић, представници Београдског унивезитета, Одбора за стандардизацију српског језика, установа културе, српске заједнице из Румуније, Хрватске, Црне Горе.
Шта подразумева Повеља о
српском културном простору?
Повељом о српском културном простору, документом који су заједнички донели Министарство културе и информисања Србије и Министарство просвјете и културе Републике Српске, исказује се заједничка тежња културних чинилаца у Србији и РС за усаглашавање активности и мера од стратешког интереса за српску културу и за њено међусобно повезивање и представљање у свету, уз уверење да начела и становишта, изнета у документу, деле и припадници српског народа у Црној Гори, Македонији, Хрватској, као и Срби у ширем региону и дијаспори.
Потписници Повеље, министри културе двеју земаља Владан Вукосављевић и Наталија Тривић, сматрају да овакво деловање треба да активира различите путеве сарадње са културама других народа из најближег окружења, или с народима са којима делимо опште ставове о пожељним хуманистичким вредностима.
Под српским културним простором подразумева се, како је наведено у документу, простор на којем је српски народ у дугом историјском трајању живео или још увек живи, остављајући трагове материјалног и нематеријалног културног наслеђа, било да се налазиу оквиру граница или изван граница његових државних творевина.
Својим потписима двоје министара је изразило и тежњу за узајамно сагласном културно-просветном политиком, отвореном за равноправну и целисходну сарадњу са културама других народа.
У Повељи се констатује да убрзане промене и глобализацијски процеси увелико доводе у питање културну разноликост света, а припадност националној култури, сматрају потписници, не представља замену, него шири контекст у којем се препознаје и остварује сваки слободни појединац.
Националне културе представљају израз еманципације народа као историјских заједница, достигнуће модерног доба и демократских друштава, а брига о њиховом очувању савремени свет признаје као важан аспект остваривања људских права, сагласни су Вукосављевић и Тривићева.
Даље се наводи да Србија, као матична држава српског народа, развија институционалне оквире и остварује респективну подршку очувању културних права етничких мањина према највишим мерилима међународне праксе.
Стога се, сматрају министри, не може начелно доводити у питање ни потреба да и култура српског народа, у Србији и Српској, у региону и дијаспори или расејању, од Требиња и Херцег-Новог до Суботице и Вршца, од Врања и Грачанице до Бање Луке, буде развијана у својим вредностима и традицијама, како у области савременог стваралаштва, тако и у области очувања, проучавања и презентације културног наслеђа.
Посебну пажњу два министарства посвећују успостављању системске бриге о српском језику и ћириличком писму, о подршци програмима наставе српског језика, историје и културе, што представља, сматрају, „једно од темељних оруђа у легитимном настојању да избегнемо однарођавање нових нараштаја, не само у све бројнијој дијаспори, него чак и у Србији и Српској”.
Обнова и заснивање лектората у иностраним центрима, нарочито у срединама са снажном српском заједницом, допринеће, уверени су министри, и ширењу интересовања припадника других народа за језик и културу српског народа.
Ћирилица као историјско писмо и симболичка идентификација српског народа, широко је препозната као културно добро чију позицију у јавном саобраћају треба системски оснажити, слажу се Вукосављевић и Тривићева, преноси Танјуг.
Двоазбучност је, како истичу, реалност српске културе, али не сме да искључи бригу за првенство писма којим се Срби служе преко хиљаду година, а која је у региону потиснута, а у прошлости, у окриљу окупационих режима, и формално била забрањивана.
У Повељи се подсећа и на потирање српских културних трагова на подручјима ван територије Републике Србије и Републике Српске током 20. века, као и на угрожену баштину на Косову и Метохији.
Констатује се да је дугорочна политичка стратегија непризнавања, заташкавања и релативизације речених појава геноцидног карактера присутна до данас, што је „оставило крупне последице и на самосвест и на укупну позицију српског народа”.
С друге стране, истиче се у документу, данас потписаном у Сремским Карловцима, постоји снажна тенденција да се изоловани или конструисани догађаји из давнијих или недавних међунационалних сукоба, ревизионистичким дискурсом без дубљег утемељења, наметну као обавезујући наративи у којима је српска страна безусловно негативно маркирана.
Обнова поверења међу суседним народима може да почива једино на спремности да се уваже веродостојне историјске чињенице и различите интересне перспективе са којих се чињенице тумаче, што подразумева потпунији увид у страдална искуства других у окружењу.
Стратешко полазиште српске културне политике треба, сагласни су министри, да буде засновано на уверењу да је, пре свих ширих интеграција, први и незаобилазни корак јачање кохезије унутар српског културног простора.
У Повељи се истиче и да развијање историјске свести и културе памћења, нарочито о размерама геноцида над српским народом, континуирана презентација ове теме у музеологији, уметностима и публицистици, треба да буде пример заједничког одговорног односа према прошлости.
Два министарства се залажу да владе Републике Србије и Републике Српске заснују сталну институционалну форму за планирање, координацију и поспешивање свих продуктивних облика међусобног повезивања унутар српског културног простора, сачињено од представника кључних установа културе, Српске православне цркве, као и водећих српских културних организација у региону и дијаспори.
„Једино народ утемељене историјске и културне самосвести може да допринесе квалитету шире културне комуникације. Српска култура је показивала и даље показује примерну отвореност за друге, не занемарујући ни свест о потреби заштите базичних интереса у области културног идентитета, и зарад националног опстанка и зарад даљег развитка. Декларисана сагласност у нашим изнесеним културним опредељењима важна је претпоставка за делотворан одговор пред изазовима процеса акултурације, тј. асимилације као и негирања српске културне традиције, те основ за очување српске културе”, стоји у Повељи.
Једино народ са изграђеном културном самосвешћу може бити активни члан глобалне, европске и светске заједнице, као њен драгоцени чинилац од којег се не очекује само да опонаша извесне културне обрасце него да их и ствара, сагласили су се Вукосављевић и Тривићева.
