Србија без Русије губи самосталност
ИЗ КЊИГЕ ДУШАНА ПРОРОКОВИЋА „ГЕОПОЛИТИКА СРБИЈЕ”
КОЈУ СУ ОБЈАВИЛИ СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК И ГЕОПОЛИТИКА (крај)
- Безглаво српско трчање ка Западу и одбијање било каквог значајнијег повезивања са Русијом, које је неколико пута скупо коштало Србију у историји, представља историјску патологију, пут политичког самоограничавања и потпуног губитка политичке и економске самосталности, што је увек водило ка стагнацији и унутрашњој дестабилизацији
- Могуће је да Евроазијска унија представља реалну алтернативу, али Србији су потребни партнери на Балкану да би могла да отвори питање прикључивања овом савезу
- Стварање евроазијске уније и повратак Србије под руско окриље директно ремете америчке геополитичке интересе и САД би морале реаговати, као што су то у сличним ситуацијама чиниле у историји друге западне силе. Тренутни положај, у којем је Србија практично окружена чланицама НАТО-а са свих страна, даје САД много могућности како би против Србије могле да реагују
- Тешко је очекивати да би сама Србија могла постати носилац евроазијске идеје у југоисточној Европи, без прикључивања још неке од суседних држава овом геополитичком концепту
- Идеално за Србију било би када би се на то одлучиле Бугарска или Румунија, јер би се тиме отворио директан пут за повезивање са Русијом, али би значајно било и када би се, заједно са Србијом, евроазијској унији прикључила и Црна Гора
- Поправљање геополитичке позиције Србије мора природно ићи покушајем повезивања или обједињавања подручја које насељава српско становништво, што би поред територије Србије укључивало и српски ентитет у БиХ и Црну Гору
- Какав ће бити облик учешћа Србије у евроазијској геополитичкој концепцији зависи од низа ограничавајућих фактора, међу којима су многи на које Србија не може да утиче
ЗА СРБИЈУ, дугорочно изоловану од стране атлантизма, ово је била прилика да почне са активним размишљањем о алтернативи евроатлантским интеграцијама, које су до тада представљане широј јавности као једина могућност.
Србија је географски позиционирана на југозападном ободу евроазијског геополитичког простора, што је, у одређеном смислу, чини граничном земљом могуће руске зоне контроле.
Темељи руског присуства на Балкану ударени су руско-турским мировним споразумом из Кучук-Кајнариџија, када је утврђено да „се Турска обавезала да ће поштовати и штитити хришћанску цркву“, а „руском посланству у Цариграду дато право да чини Порти представке у корист православних хришћана“.
Од тада, Русија је у одређеним историјским тренуцима била принуђена да се привремено повлачи са Балкана, али никада од њега није одустала и стално се на Балкан враћала. То је био случај и после распада СССР-а, када је због унутрашњих неприлика и околности у којима се Русија нашла, руски утицај на Балкану у периоду дугом једну деценију био слаб и ограничен. Међутим, већ са конослидацијом стања у самој Русији дошло је и до постепеног враћања старих позиција које је Русија на Балкану имала. „Руске трансбалканске визуре као геополитичка оријентација усмерена на превазилажење континенталне окованости и Rimland - окружења на први поглед су (били) скрајнути унутрашњим економским и политичким проблемима и тенденцијама територијалне самодеструкције.
Ипак, својим укупним потенцијалима и са својим специфичним интересима, Русија остаје важан фактор глобалног устројства света. Спречена снажним НАТО упориштем и све више антагонизованим исламом да изађе кроз Босфор и Дарданеле и принуђена да их заобиђе, она своје западне и југозападне искораке према топлим морима пружа ка обалама Јадрана и Отрантским вратима.“
Константно руско присуство и често заштитничко постављање према српским интересима временом су утицали на формирање традиционалних пријатељских, политичких односа, и још више на пораст симпатија српског становништва према Русији. Уз традиционалне пријатељске политичке односе, симпатије српског становништва према Русији и повезаност две православне цркве, важну улогу у јачању утицаја евроазијског концепта у Србији одиграло је и руско присуство у енергетском сектору и планови о изградњи гасовода „Јужни ток“.
С обзиром на атлантистичке тежње да Србија у дугом року остане политички и економски „изолована“, везивање за пројекат „Јужни ток“ донекле и представља „српски прозор“ ка бржем економском расту и укупном развоју. Овај стратешки пројекат је солидна основа за даље јачање укупних српско-руских односа и може бити улазница Србије за потенцијално чланство у евроазијској унији.
Да се и у Русији размишља о Србији као саставном делу евроазијске интеграције напоменуо је руски политиколог, академик Игор Панарин (Игорь Николаевич Панарин) истакавши да будућа евроазијска унија треба да има четири престонице: Москву, Астану, Кијев и Београд.
Међутим, четири су проблема везана за прикључивање Србије евроазијској унији. Први је географски, јер се Србија не граничи са Русијом или Украјином (као могућим будућим чланом евроазијске уније), нити има излаз на Црно море, а између Србије и Русије испречиле су се чланице НАТО - Бугарска и Румунија. Други проблем представља могућа атлантистичка контрареакција.
Збигњев Бжежински је још средином деведесетих година оценио да је неопходно пронаћи формулу по којој би се охрабрио демократски преображај Русије и њен економски опоравак, а да се истовремено избегне обнављање евроазијске империје, јер би то угрозило остварење америчког геополитичког циља.
Стварање евроазијске уније и повратак Србије под руско окриље директно ремете америчке геополитичке интересе и САД би морале реаговати, као што су то у сличним ситуацијама чиниле у историји друге западне силе. Тренутни положај, у којем је Србија практично окружена чланицама НАТО-а са свих страна, даје САД много могућности како би против Србије могле да реагују. И због првог, и због другог разлога, зато је тешко очекивати да би сама Србија могла постати носилац евроазијске идеје у југоисточној Европи, без прикључивања још неке од суседних држава овом геополитичком концепту. Идеално за Србију било би када би се на то одлучиле Бугарска или Румунија, јер би се тиме отворио директан пут за повезивање са Русијом, али би значајно било и када би се, заједно са Србијом, евроазијској унији прикључила и Црна Гора.
Укратко, могуће је да Евроазијска унија представља реалну алтернативу, али Србији су потребни партнери на Балкану да би могла да отвори питање прикључивања овом савезу.
Трећи проблем може представљати постављање саме Русије. Поправљање геополитичке позиције Србије мора природно ићи покушајем повезивања или обједињавања подручја које насељава српско становништво, што би поред територије Србије укључивало и српски ентитет у БиХ и Црну Гору.
Овај простор је историјски, демографски и културно-цивилизацијски потпадао под само језгро српског националног идентитета, простире се на око 127.000 км2, и насељава га око 9,5 милиона становника (не рачунајући косовске Албанце). Питање је докле у овоме Русија има намеру да прати Србију.
Историјски гледано, „исфрагментирани Балкан је руски политички идеал од почетка српске борбе за независност 1804“ и претпоставља се да би руски интерес пре био да има три „српска савезника“ на Балкану, оличена у Србији, Црној Гори и Републици Српској, него једног, интегрисаног око београдске матице.
Четврти проблем јесте однос Срба према Русији, који је често емотиван и ирационалан. Са једне стране, то је постављање дела српске политичке и интелектуалне елите, окренуте ка Западу, која дели давно изречено мишљење Чезара Балба како „руско самодржавље јужнословенским народима може донети само ново ропство и они се могу ослободити само у либерализованој и оријентализованој хабзбуршкој монархији“.
То безглаво српско трчање ка Западу и одбијање било каквог значајнијег повезивања са Русијом, које је неколико пута скупо коштало Србију у историји, представља историјску патологију, пут политичког самоограничавања и потпуног губитка политичке и економске самосталности, што је увек водило ка стагнацији и унутрашњој дестабилизацији.
Са друге стране, то је гајење претераног очекивања да ће Русија увек и свуда подржати Србију, без обзира на своје интересе и планове.
У тренутку када је Русија преговарала са Немачком и Аустроугарском о формирању тројецарског савеза (Dreikaisersbund), 1872. године, са циљем одржавања status quo-а у континенталној Европи, српски намесници Миливоје Блазнавац и Јован Ристић заносили су се мишљу да ће од Горчакова добити подршку за проглашење пуне независности (Србија је пуну независност стекла тек на Берлинском конгресу 1878). Уместо подршке, добили су савет да побољшају своје односе са Аустроугарском.
Неразумевање равнотеже снага у међународним односима често је било узрок великих разочарења српских политичара у Русију (па се као последица тога јављало и разочаравање шире јавности). У прилог овој тези могу се навести и догађаји из 1999. године, непосредно пред почетак НАТО бомбардовања СР Југославије, када је у српској јавности од стране једног дела политичара и појединих средстава јавног информисања, без икакве реалне основе, ширен оптимизам како ће Русија помоћи Србији у сваком погледу. Тако је у српском јавном мњењу почетком 1999. године безмало владало очекивање да ће Русија објавити рат НАТО-у уколико дође до бомбардовања СР Југославије.
Овакви политички циљеви и ставови, пројектовани потпуно нереално, често су били повод за велика и нагла разочаравања српске јавности због тога што Русија „није помогла“ и што је Србију „оставила на цедилу“, и у појединим тренуцима су штетно деловали на развој српско-руских односа.
Иако се као могући термин формалног стварања Евроазијске уније спомиње друга половина друге деценије ХХI века, може се констатовати да и ова интеграција у настајању рачуна на Србију, као и што Србија рачуна на њу. Какав ће бити облик учешћа Србије у евроазијској геополитичкој концепцији зависи од низа ограничавајућих фактора, међу којима су многи на које Србија не може да утиче.
Оно на шта Србија може да утиче јесте реална процена места и улоге које може заузети у евроазијској интеграцији, која мора бити заснована пре свега на анализи структуре светског политичког система и односа снага у региону.
