Србија без „Бумбара“ у серији, „Југословенска НАСА“ клеца

Зашто смо остали без „Лоле“ и „Магнохрома“, зашто се 5. октобар уплашио изума Золтана Данија (2)

Противоклопни лансер "Бумбар"

*  У Институт за Хемијску Технологију и Металургију је дошла екипа стручњака из Пакистана заинтересована за израду серије сензора на бази МЕМС технологије, а касније и комплетан пренос технологије у Пакистан.  Делегација ИХТМ је позвана да посети Пакистан ради потписивања уговора. До посете никада није дошло, а ни до потписивања уговора, јер се томе успротивио директор Института, иначе члан САНУ  

* Београдска фирма ЕДЕПРО је развила модификовану верзију руског пројектила за вишецевне бацаче «Град» домета 40 км уз прецизност од 0.5%. Пакистан је показао изузетан интерес за овај пројектил. Упркос константном саботирању овог пројекта од стране сопствене државе, фирма је победила убедљиво на тендеру, у конкуренцији три стране фирме. Али... државне институције су учиниле све да спрече производњу и продају овог висококвалитетног оружја. Да ли зато да ЕДЕПРО, не дај боже, не заузме део тржишта злочинцима који су нас бомбардовали?

* Војнотехнички институт из Београда развио је противоклопни пројектил «Бумбар», домета 600 м, за примену у урбаним срединама. Испитани су прототипови, постигнути добри резултати, очекивала се серијска производња. Прошло је више од деценије, али од серијске производње ништа

* ВТИ су неки  својевремено називали „Југословенска НАСА“, што имајући у виду величину земље није било ни најмање претерано. Држава је у овај комплекс уложила милијарде долара, и уместо да се тај новац сада враћа кроз пројекте на међународном тржишту, инжењери (оно мало што је остало после неколико „транзиција“) седе без посла и живе на рубу егзистенције

Пише: др Ђорђе БЛАГОЈЕВИЋ, професор Машинског факултета у Београду

         Прича трећа: Почетком 2002 године, краљевачку индустрија ватросталних материјала «Магнохром», посетио је представник Министарства индустрије Србије. Ова фабрика основана још 1948 године, израсла је у једног од европских лидера у производњи плоча од магнезита, специјалног ватросталног материјала. Скоро целокупна производња је извожена у Немачку. Током тешких деведесетих година, то је био једини рентабилни погон «Магнохрома».

         Извоз је настављен упркос санкцијама, јер Немци нису имали замену за те материјале. Извоз је стао тек током злочиначке НАТО агресије 1999. Производња је, међутим настављена, шлепери су натоврени чекали да стане злчиначки пир... Директор је с поносом показао господину из Министарства свој најбољи погон. Али... не лези враже...

         Господин из Министарства је завртео главом и рекао:«Ја сам управо дошао да вас обавестим да тај погон мора престати с радом јер је нерентабилан». Агонија «Магнохрома» је трајала годинама.

         Приватизација: «Global stееl holdings» је купио ову фабрику за неку смешну цену, али производња није покренута. Напротив, нови власник је распродао целокупну опрему, дигао кредит стављајући у залог управну зграду и од тог новца исплаћивао мизерне зараде преосталим радницима. Од некада успешног колектива није остало ништа.

         Остали су зидови и три висока димњака из којих више не излази дим. Две године суђења и поништење приватизације. А оштета? А кривична одговорност? Где је ту држава, где је правосуђе?

         Прича четврта: Пре неколико година, у београдски Институт за Хемијску Технологију и Металургију је дошла екипа стручњака из Пакистана заинтересована за израду серије сензора на бази МЕМС технологије (једна од најновијих технологија у области елетронских сензора) а касније и комплетан пренос технологије у Пакистан. Веома задовољни посетом и оним што су видели, пакистански стручњаци су предложили потписивање уговора о даљој сарадњи: израда одређеног броја прототипова а затим и трансфер технологије и знања. Делегација ИХТМ-а је позвана да посети Пакистан ради потписивања уговора. До посете никада није дошло, а ни до потписивања уговора, јер се директор Института, иначе члан САНУ успротивио томе.

Т-84

         Заштооооо?! Зашто се ово чини?! Да ли зато да би се спречио даљи развој ове високе технологије у нашој земљи?

         Прича пета: Београдски Југоимпорт-СДПР посећује представник Пакистана и изражава поновни интерес за производњу једне серије и каснији трансфер технологије и знања за производњу нашег најбољег тенка М-84. Неколико делегација посећује Пакистан, одседа у скупим хотелима, и... ништа! Зашто?

         Да ли је у питању отворена саботажа интереса сопствене државе или једноставно интервенција «са стране». Можемо само да замислимо колики је посао пропуштен. Јер, за ону бившу велику државу, продаја М-84 Кувајту је била посао деценије. А Пакистан је «само» 50 пута већи од Кувајта!

         Прича шеста: Београдска фирма ЕДЕПРО је развила модификовану верзију руског пројектила за вишецевне бацаче «Град» домета 40 км уз прецизност од 0.5%. Пакистан је показао изузетан интерес за овај пројектил. Упркос константном саботирању овог пројекта од стране сопствене државе, које је трајало месецима, фирма је успела да се појави на презентацији по пакистанском тендеру.

         Победила је убедљиво у конкуренцији три стране фирме. Али... државне институције су учиниле све да спрече производњу и продају овог висококвалитетног оружја. Зашто? Да ли зато да, не дај боже, не заузме део тржишта злочинаца који су нас бомбардовали?

         Прича седма: Војнотехнички институт из Београда - противоклопни пројектил «Бумбар», домета 600 м, за примену у урбаним срединама. Пројектил је развијен у најтежим временима, средином деведесетих, у немаштини, искључиво вољом и ентузијазмом запослених. Испитани су прототипови, постигнути добри резултати, очекивала се серијска производња. Прошло је више од деценије, али од серијске производње ништа.

         Никада није обновљена ни производња толико успешног вишецевног ракетног бацача «Оркан».

         Прича о ВТИ-у може и да се прошири, «Бумбар» је само један мали сегмент те приче.

         Војно-технички институт је био огроман научно-технички комплекс, смештен углавном у Жаркову и Кумодражу, са огромном експерименталном базом, какву сигурно не поседује ниједна земља у свету сличне величине, па ни многе веће.

         Неки су га својевремено називали „Југословенска НАСА“, што имајући у виду величину земље није било ни најмање претерано. Јер, то је био и у претходној и садашњој држави највећи научни и развојни центар уопште, али не само у овој области. На неки начин, ВТИ је био „локомотива“ научно-техничко-технолошког развоја у нашој земљи.

         Држава је у овај комплекс уложила милијарде долара, и уместо да се тај новац сада враћа кроз пројекте на међународном тржишту, инжењери (оно мало што је остало после неколико „транзиција“) седе беспослени, не својом жељом, и живе на рубу егзистенције.

         Од огромног потенцијала који је имао крајем 80-их, преко 3.000 запослених (ВТИ КоВ и Ваздухопловно-технички институт, заједно, у то време са буџетом око 85-90 милиона долара годишње), институт је после распада СФРЈ падао, преко рационализације на око 2.500, лаганим осипањем, током десет година санкција и ратова, на 1.200 крајем 90-их, да би коначно - масовним отпуштањем половине запослених, пре неколико година - дошао на садашњих мање од 600 запослених.

         Када се има у виду колика је цена школовања једног инжењера у овој области, која не укључује само званичне студије, већ и „сазревање“ у самој установи, радом на веома скупој опреми и производима, јасно је колико цела држава губи.

         У међувремену, некада најсавременија опрема, право богатство, не одржава се и полако пропада. Тужно је видети огромни трисонични аеродинамички тунел (један од највећих у Европи), који је коштао стотине милиона долара, који још увек ради пуним капацитетом, захваљујући искључиво надљудском залагању особља, покривен најлонским фолијама јер „нема новца“ за поправку крова који прокишњава! 

         Посебно треба имати на уму: ако се ова ситуација брзо не промени, изгубиће се тешко стечена знања, а иста се касније неће моћи обновити, јер нове генерације инжењера неће имати ко да обучи (просечна старост војних инжењера у ВТИ-у је око 50 година, и врло скоро ће бити пензионисани), а тиме ће оно што је било наша вековна традиција бити неповратно изгубљено.

         Ко то чини и зашто? Да ли је у питању некомпетентност и глупост или једноставно велеиздаја?

         Не бих да извлачим коначне закључке, остављам то читаоцу. Али, морам да покушам да одговорим на питање – зашто?

            (следи наставак)

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари

Eks Fakti's picture
Eks Fakti (није потврђен) 13:52 19.02.2012.

  • +45
Voting is closed.

Evo mene ponovo omiljeni profesore jedva čekam nastavak vaše priče ali ajde da rastumačivo vaša pisanja i postavljenje neze zaštooo!
1. Raspad zemlje i građanski rat prekinuo je ovaj izvozni posao, Vi kao da niste u tom periodu živeli kad postavljate takvo pitanje.Kakva sabotaža priča sa Pakistanom se počela odvijati sredinom 1991 godine od koga će da kupuju tenkove kad je 2000 preduzeća i kooperanata radilo na tenku, a tenk finaliziran u Hrvatskoj tj Đuri Đakoviću u Slavonskom Brodu. Da vam otkrijemo tajnu još jednu Pakistanci su preko Kuvajćana sa kojima smo bili u odličnim odnosima sazanli za ovaj tenk pošto je pre toga Indija kupila od Rusije T 72.Zato su Pakistanci tražili tenk koji bi mogao da se suprostavi otvoreno tenku kakav je bio tada T 72.Razlog zašto se Pakistan odlučio na kupovinu tenka je bio taj jer razvoj tenka sa kinom nije doneo očekivane rezultate na duže vreme a radilo se Al Khalid MBT 2000, k,oji je završen teko 2002 godine. Više o tome može reći dr Milorad Dragojević načelnik VTI koji je otputovao u tu zemlju. U toku avgusta i septembra 1990 obavljena su detlajna ispitivanja tenka po svim uslovima pakistanici su bili odušvljeni posebno njihov ministar odbrane nažalost građanski rat je tja posao sprečio. Ovim sam vam ponudio odgovor na tkz petu tačku, a priču bih mogao da širim i na Iran ali verovatno u nekom vašem sledećem nastavku će biti više reči o tome.
2.Priča o firmi edepro je malo složenije upoznati ste dobor sa vašom labaratorijom u Bubanj Potoku gde malo malo nešto eksplodira. Rakete grad SFRJ nikada nije proizvodila proizvodili smo samo kalibre 128mm, 262 mm za plamen, oganj i orka. Rakete 122mm su kod nas došle iz Libana u čuvenom barskom tovaru oružja ne baš velika količina usledila su prepravljanja, modifikovanja ali ništa od toga nije uspešno sada je to sve otišlo na SVLRM koji je razvio VTI za vojsku Srbije, ali ga prikazuje SDPR isto je i sa raketnim sistemom Alas osim u katalozima i par raketica na sajmovima naoružanja ja ga ne vide u naoružanju VS, ali se zato izlaže i katalozi dele kao o savršenom sistemu.Nešto nevide da ga je TOC ispitivao koji je jedini merodavan za uvođenje vojne opreme u naše naoružanje bolje da preskočimo ovo savršenstvo naše.
3 kakva bre NASA to je isto kao ona dva Kekeca koji su snimili film VTI je bio ogroman institut sa ogromnim potencijalom nažalost sankcije iraspad zemelje a kasnije reforme oterale su većinu ljudi po celom svetu da rade za druge. Država ni jednom nije htela zadržati. Ovde se radillo na konstrukciji sitema planovima i testiranjima a ne proizvodnji proizvodila je namenska cele SFRJ koja je u ratu potonula.Malo ko više šta može sam da proizvede pa govorilo se i onastavku proizvodnje tenka Vihor pa gde je to osim jednog primerka u Žarkovu dva su ostala u Đuri Đakoviću poslužili kao platforma za tenk degman i M 84 A4, o bumbaru ne verdi pričati duga je to priča samo ne znam što vas privlači toliko orkan i što misliste da bi ga mogli proizvoditi opet moracu da ponovim priču prošlu.

Idejni tvorac SVLR M87 Orkan kalibra 262 mm je profesor dr Obrad Vučurević dugogodišnji načelnik raketnog sektora VTI i profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu koji je dobio i prestižnu nagradu JNA 22. decembar za ovaj kapitalni sistem.

Po opisu Orkan su zajednički radili Irak i SFRJ s tim što je Irak pružao značajnu finansijsku podršku razvoju Ugovorom koji je 1989 godine potpisan Iraku je treblo isporučiti četiri baterije sa po četiri oruđa i 4000 raketa od toga jedna baterija i 100o raketa je izvezeno u Irak. Deset oruđa je ostalo u fabrici Bratstvo Novi Travnik gde su se Orakni proizvodili, a rakete u Pretisu Vogošća. Pošto se profesor čudi u prvom delu kao to nismo ni jedno oruđe za sebe proizveli ajde da mu malo pojasnimo mada je profesora Vučurevića mogao sam da pita.
Kao prvo projekt je sa godinu dana zakašnjenja završen 1990 godine. U osvit zalivskog rata isporučenea je jedna baterija sa 1000 raketa. Tabaterija je prikazana na vojnoj paradi pred Pustinjsku oluju januara 1991 godine, a ostale baterije su ostale zbog embarga na uvoz vojne opreme u SFRJ. Preostalih deset oruđa prizvedena su krajem 1991 i početkom 1992. Otvoreno neprijateljstvo rukovdostva fabrike, distanciranje od JNA i naprijateljstva dovelo je do toga da se u maju mesecu odustane od izvlačenja tih vozila iz Novog Travnika tako da su sistemi pripali HVO i Armiji BiH.
Orkani su u tadašnjem naletu zajedništva i ljubavi bratski podeljeni po pet Hrvatima a pet Muslimanima. Ta oružja četiri komada otišli su za Hrvatsku jedna je ostao HVO. Paket od određenih količina raketa je ostao u luci Ploče prilikom isporuke za Irak a to su kasnije u naletu uništili avioni JNA. Jeda od pet Orkan je uništen prillikom opaljenja navodno brazilskih raketa, koje su testirali Hrvati. Njihovi orkani zbog nedostatka raketa su bili zato stalni eksponati TT zborova pa i učesnici čuvenih parada 1995 u Zagrebu i Tuzli. Pošto Hrvati nisu imali rakete Srbi su imali rakete jer je VRS zauzela Vogošću ali nisu imali kompaktni sistem samo cevi koje su se nalazile u artiljerijskom školskom centru u Zadru.
Kada je počeo rat septembra 1991 taj centar je evakusian a oruđe i rakete su ostale Kninskom korpusu kasnije VRSK. Sa tog oruđa skinute su četiri cevi koje su montirane na vozilo R 65 Luna tj po dve cevi na jedna lanser sa kojim je dejstvovano po Zagrebu 2 maja 1995 godine.
Dejstvo po Zagrebu nije bilo idealno rešenje jer orkan nije bio previđen za gađanje naseljenih mesta jer poseduje kasetnu bojnu glavu pa je većina bombica zbog neizvučeno osigurača ostala po krovovima zgrad.
Padom Krajine vozilo je povučeno u Banjalukua odatle u SRJ. U Srbiji VJ je imala četiri cevi i nešto raketa koje su 1993 uz pomoć VTI stavljene na podvozje topa 88 mm čuvenog nemačkog flaka iz obalne artiljerije. Punjenej lansera odvijalo se primitivno ,a problemi su se počeli javljati prilikom ispitivanja na poligonu Platamuni u CG greškom su naime elektirčari povezali obe cevi koje su istovremno palile, a razamk između opaljenaj trebao je biti tri sekunde.
Sve je to trajalo do 1998 godine kada je odlučeno da preostale cevi se postave na preživela vozila zil 8x8 R 65 luna. Taj Orkan je preživeo bombardovanje i prikazan je na sajmu naoružanja Partner 2005. Raketa 262 mm tokom ratnih operacija pokazala je veliku manu pri dejstvu tokom zime tj na temperaturma nižim od 0 stepeni kada je dolazilo do bukvalnog raspadanja rakete tokom leta.
Rakete koje su se nalazile u hermetičkim kontejnerima nisu pokazale otpornost na vlagu tako da je ceo kontingent raketa 1994 zarđao pa su remontovane u Kragujevcu gde su posle remonta ofarbane u smb boju.

Što se tiče proizvodnje dragi profesore Niko sam nije mogao proizvodit Orkan. Pretis Vogošća je ostala u srpskim rukama, a posle Dejtona je evakusian u neku fabričicu u Zvorniku, pa su se Banjaluka i Pale natezali gde preseliti fabriku po zemljačkoj liniji pa su mašine smeštane u nuslovnim uslovima neke su propale neke su raseljene u Srbiju .Posle rata se spekuilisalo da samo što nije proizvodnja počela.
Malezija je htela otpočeti proizvodnju oruđa ali su nacionalana natezanja sprečili realizaciju posla jer se nije zanalo koće biti nosilac proizvodnje koja je kasnije trebala biti preseljena u Maleziju i ko će deliti dobit.
Vreme je učinilo svoje stručni kadar je penzionisna, poumiro ili se razastro po svetu tako da senka na ovaj sistm bledi i nemoguće više ikada prizvesti.
Srbija nema niti će imati više ikada kapacitet da proizvede ovako složen borebni sistem, sa uništenom industrojim nazadnom tehnologijom, a inače odavno se prešlo na kalibar 300 mm Smerč i novi Uragan pisao sam o tome na početku rada ovog sajta o temi ruskog naoružanja

Samo cinjenice's picture
Samo cinjenice (није потврђен) 15:52 19.02.2012.

  • +41
Voting is closed.

Kako je moguce da je naprednjacki list Pravda dobio 1000000evra donacije od telekoma srbije cije direktor demokrata Branko Radujko?

eks fakti's picture
eks fakti (није потврђен) 16:08 19.02.2012.

  • +42
Voting is closed.

Bajo ti si debelo promašio temu, ti ko oni iz vlade RSK na temu o oružju pišu proglase da im Hrvatska vrati imovina prolupali ljudi tako i ti ajd da si bar napisao nešto pameto na ovu tmeu pa bi rekao svašta

camil's picture
camil 18:51 19.02.2012.

  • +33
Voting is closed.

Moguce je,moguce,,,,neko dobije u parama,a neko u bilbordima.

Samo cinjenice's picture
Samo cinjenice (није потврђен) 19:01 20.02.2012.

  • +41
Voting is closed.

camile daj cinjenice pusti sta je moguce

Eks Fakti's picture
Eks Fakti (није потврђен) 16:33 20.02.2012.

  • +40
Voting is closed.

Inače profesore samo da znate da ni posao sa Kuvakćanima nije do kraja realizovan pošto im dugojemo još 50 tenkova M 84 a od njih uzeli smo naftu vrdnu 700 miliona dolara. Novembra 1991 godine preostali tenkovi i ono što je zaplenila Hrvatska vojska u Slavoniji transportnovano je u fabriku Đuro Đaković očišćeni prefarbani, sređeni, a onda lepo vučnim vozovima transportovani u Banjaluku, a odatle železnicom do luke Bar gde su ukracni u Brodove i transportovani u saudijsku luku Džeda aodatle u kuvajt radilo se o 15 tenkova za koje je dobijeno 10 miliona dolara koji su zatim razdeljeni između Hrvatske i Srbije onako bratski.
Svi poslovi namenske industrije bivše SFRJ stali su raspadom zemlje jer ni za JNA svi planirani poslovi nisu bili realizovani uzmimo primer Novog aviona, malo njih zna da su u njegovom projektovanju učestvovali Francuzi sa svojim komponentama aviona Rafal, Top haubica nora , projekat nove raketne topovnjače....
Raspsd zemlje, građanski rat, kriza, sankcije i agresija NATO uticala je na odliv kadrova iz VTI

Додај коментар