Србија без „Бумбара“ у серији, „Југословенска НАСА“ клеца
Зашто смо остали без „Лоле“ и „Магнохрома“, зашто се 5. октобар уплашио изума Золтана Данија (2)
Противоклопни лансер "Бумбар"
* У Институт за Хемијску Технологију и Металургију је дошла екипа стручњака из Пакистана заинтересована за израду серије сензора на бази МЕМС технологије, а касније и комплетан пренос технологије у Пакистан. Делегација ИХТМ је позвана да посети Пакистан ради потписивања уговора. До посете никада није дошло, а ни до потписивања уговора, јер се томе успротивио директор Института, иначе члан САНУ
* Београдска фирма ЕДЕПРО је развила модификовану верзију руског пројектила за вишецевне бацаче «Град» домета 40 км уз прецизност од 0.5%. Пакистан је показао изузетан интерес за овај пројектил. Упркос константном саботирању овог пројекта од стране сопствене државе, фирма је победила убедљиво на тендеру, у конкуренцији три стране фирме. Али... државне институције су учиниле све да спрече производњу и продају овог висококвалитетног оружја. Да ли зато да ЕДЕПРО, не дај боже, не заузме део тржишта злочинцима који су нас бомбардовали?
* Војнотехнички институт из Београда развио је противоклопни пројектил «Бумбар», домета 600 м, за примену у урбаним срединама. Испитани су прототипови, постигнути добри резултати, очекивала се серијска производња. Прошло је више од деценије, али од серијске производње ништа
* ВТИ су неки својевремено називали „Југословенска НАСА“, што имајући у виду величину земље није било ни најмање претерано. Држава је у овај комплекс уложила милијарде долара, и уместо да се тај новац сада враћа кроз пројекте на међународном тржишту, инжењери (оно мало што је остало после неколико „транзиција“) седе без посла и живе на рубу егзистенције
Пише: др Ђорђе БЛАГОЈЕВИЋ, професор Машинског факултета у Београду
Прича трећа: Почетком 2002 године, краљевачку индустрија ватросталних материјала «Магнохром», посетио је представник Министарства индустрије Србије. Ова фабрика основана још 1948 године, израсла је у једног од европских лидера у производњи плоча од магнезита, специјалног ватросталног материјала. Скоро целокупна производња је извожена у Немачку. Током тешких деведесетих година, то је био једини рентабилни погон «Магнохрома».
Извоз је настављен упркос санкцијама, јер Немци нису имали замену за те материјале. Извоз је стао тек током злочиначке НАТО агресије 1999. Производња је, међутим настављена, шлепери су натоврени чекали да стане злчиначки пир... Директор је с поносом показао господину из Министарства свој најбољи погон. Али... не лези враже...
Господин из Министарства је завртео главом и рекао:«Ја сам управо дошао да вас обавестим да тај погон мора престати с радом јер је нерентабилан». Агонија «Магнохрома» је трајала годинама.
Приватизација: «Global stееl holdings» је купио ову фабрику за неку смешну цену, али производња није покренута. Напротив, нови власник је распродао целокупну опрему, дигао кредит стављајући у залог управну зграду и од тог новца исплаћивао мизерне зараде преосталим радницима. Од некада успешног колектива није остало ништа.
Остали су зидови и три висока димњака из којих више не излази дим. Две године суђења и поништење приватизације. А оштета? А кривична одговорност? Где је ту држава, где је правосуђе?
Прича четврта: Пре неколико година, у београдски Институт за Хемијску Технологију и Металургију је дошла екипа стручњака из Пакистана заинтересована за израду серије сензора на бази МЕМС технологије (једна од најновијих технологија у области елетронских сензора) а касније и комплетан пренос технологије у Пакистан. Веома задовољни посетом и оним што су видели, пакистански стручњаци су предложили потписивање уговора о даљој сарадњи: израда одређеног броја прототипова а затим и трансфер технологије и знања. Делегација ИХТМ-а је позвана да посети Пакистан ради потписивања уговора. До посете никада није дошло, а ни до потписивања уговора, јер се директор Института, иначе члан САНУ успротивио томе.
Т-84
Заштооооо?! Зашто се ово чини?! Да ли зато да би се спречио даљи развој ове високе технологије у нашој земљи?
Прича пета: Београдски Југоимпорт-СДПР посећује представник Пакистана и изражава поновни интерес за производњу једне серије и каснији трансфер технологије и знања за производњу нашег најбољег тенка М-84. Неколико делегација посећује Пакистан, одседа у скупим хотелима, и... ништа! Зашто?
Да ли је у питању отворена саботажа интереса сопствене државе или једноставно интервенција «са стране». Можемо само да замислимо колики је посао пропуштен. Јер, за ону бившу велику државу, продаја М-84 Кувајту је била посао деценије. А Пакистан је «само» 50 пута већи од Кувајта!
Прича шеста: Београдска фирма ЕДЕПРО је развила модификовану верзију руског пројектила за вишецевне бацаче «Град» домета 40 км уз прецизност од 0.5%. Пакистан је показао изузетан интерес за овај пројектил. Упркос константном саботирању овог пројекта од стране сопствене државе, које је трајало месецима, фирма је успела да се појави на презентацији по пакистанском тендеру.
Победила је убедљиво у конкуренцији три стране фирме. Али... државне институције су учиниле све да спрече производњу и продају овог висококвалитетног оружја. Зашто? Да ли зато да, не дај боже, не заузме део тржишта злочинаца који су нас бомбардовали?
Прича седма: Војнотехнички институт из Београда - противоклопни пројектил «Бумбар», домета 600 м, за примену у урбаним срединама. Пројектил је развијен у најтежим временима, средином деведесетих, у немаштини, искључиво вољом и ентузијазмом запослених. Испитани су прототипови, постигнути добри резултати, очекивала се серијска производња. Прошло је више од деценије, али од серијске производње ништа.
Никада није обновљена ни производња толико успешног вишецевног ракетног бацача «Оркан».
Прича о ВТИ-у може и да се прошири, «Бумбар» је само један мали сегмент те приче.
Војно-технички институт је био огроман научно-технички комплекс, смештен углавном у Жаркову и Кумодражу, са огромном експерименталном базом, какву сигурно не поседује ниједна земља у свету сличне величине, па ни многе веће.
Неки су га својевремено називали „Југословенска НАСА“, што имајући у виду величину земље није било ни најмање претерано. Јер, то је био и у претходној и садашњој држави највећи научни и развојни центар уопште, али не само у овој области. На неки начин, ВТИ је био „локомотива“ научно-техничко-технолошког развоја у нашој земљи.
Држава је у овај комплекс уложила милијарде долара, и уместо да се тај новац сада враћа кроз пројекте на међународном тржишту, инжењери (оно мало што је остало после неколико „транзиција“) седе беспослени, не својом жељом, и живе на рубу егзистенције.
Од огромног потенцијала који је имао крајем 80-их, преко 3.000 запослених (ВТИ КоВ и Ваздухопловно-технички институт, заједно, у то време са буџетом око 85-90 милиона долара годишње), институт је после распада СФРЈ падао, преко рационализације на око 2.500, лаганим осипањем, током десет година санкција и ратова, на 1.200 крајем 90-их, да би коначно - масовним отпуштањем половине запослених, пре неколико година - дошао на садашњих мање од 600 запослених.
Када се има у виду колика је цена школовања једног инжењера у овој области, која не укључује само званичне студије, већ и „сазревање“ у самој установи, радом на веома скупој опреми и производима, јасно је колико цела држава губи.
У међувремену, некада најсавременија опрема, право богатство, не одржава се и полако пропада. Тужно је видети огромни трисонични аеродинамички тунел (један од највећих у Европи), који је коштао стотине милиона долара, који још увек ради пуним капацитетом, захваљујући искључиво надљудском залагању особља, покривен најлонским фолијама јер „нема новца“ за поправку крова који прокишњава!
Посебно треба имати на уму: ако се ова ситуација брзо не промени, изгубиће се тешко стечена знања, а иста се касније неће моћи обновити, јер нове генерације инжењера неће имати ко да обучи (просечна старост војних инжењера у ВТИ-у је око 50 година, и врло скоро ће бити пензионисани), а тиме ће оно што је било наша вековна традиција бити неповратно изгубљено.
Ко то чини и зашто? Да ли је у питању некомпетентност и глупост или једноставно велеиздаја?
Не бих да извлачим коначне закључке, остављам то читаоцу. Али, морам да покушам да одговорим на питање – зашто?
(следи наставак)
