Срби севера Косова личне судбине дигли на ниво судбине Српства
Обични људи из Митровице, Звечана, Лепосавића, Рудара, Дудиног крша, постају арматура митске структуре Космета а самим тим и структуре Српства
* Ако мало дубље размотримо шта је суштина српске борбе на северу Космета, доћи ћемо до одговора да је то Србија као држава и схватити да тај одговор зна и окупатор те отуда и његова упорност у покушајима да наоко што тише разбије и порази овај миран али упоран покрет отпора
* Испред Кфоровог најмодернијег наоружања је стао голоруки српски политички трећи сталеж, сталеж од престонице одбачених, схваћен као терет и баласт над авроатлантским путем олигархије у Београду. Но, самим тим је тај сталеж показао сву своју величину и аристократску племенитост у односу на олигархијину анационалну сировост и крајњи материјални простатлук
Живот под окупацијом не престаје да тече у неиздрживој неизвесности.
Оно мало слободе што су сачували, Срби са севера Космета су пригрлили и крајичцима прстију је бране када се на њу удари. За више слободе им треба српска држава, али је ни они ни ми на жалост немамо, или је имамо толико мало да и када се укључи, држава Србија направи више штете него користи.
Кфор тренутно слободно пролази севером Космета. Као у слојевитом трилеру, непријатељ с' времена на време профилише нове ситуације које треба решавати.
Попут својих сународника из Републике Српске некада, свесни сопствене аутономне историчности, сада Срби са Космета са оним миром који је специфичан простору који бране примају на себе жртву о чијој спремности за примање у централној Србији се још увек дебатује, расправља, и домунђава по салонима.
Стални напади окупатора на њих, побијају дефиницију београдске демократуре да се тамо у ствари ради о уском странчарењу и опозиционом деловању кроз гутање Кфоровг сузавца и слања на интезивну негу од његовог бојевог наоружања. За разлику од београдског позерског супротстављања, Срби са севера Космета су се одлучили на активно супростављање, супротстављање доказима да тамо још увек постоје, да не желе да оду и да ће ту остати колико год буду могли да издрже.
Опет су се испречили орању друмова. Тако су подигли своје личне судбине на ниво судбине Српства, свесни да шта год било са њима самима појединачно, пре или касније иста судбина очекује и остатак нашег народа, хтео он или не да то сада себи призна.
Обични људи из Митровице, Звечана, Лепосавића, Рудара, Дудиног крша, постају арматура митске структуре Космета а самим тим и структуре Српства. Они се усуђују да и даље оповргавају лакрдијашки приступ непријатеља Косовском миту као основи сопственог вековног постојања баш тамо где јесу и где данас голоруки покушавају да спрече најсавременије наоружање да за рачун Шиптара изврши опсаду копаоничког залеђа.
За разлику од карневалски обојених револуција по центрима престоница држава чије су слободе и независност урушили инспиратори и покровитељи тих револуција, Срби са Космета су инспирисани истинском слободом на друмовима подигли буну , између два дела окупиране државе од којих је један економски и полтички окупиран а други поред свега тога и војно.
Њихова борба без обзира на маргинализацију престоничких медија има суштаствени значај за нашу будућност јер је започета у моментима нове расподеле снага на планети и на неверицу окупатора има шансе на успех.
Ако мало дубље размотримо шта је суштина српске борбе на северу Космета, доћи ћемо до одговора да је то Србија као држава и схватити да тај одговор зна и окупатор те отуда и његова упорност у покушајима да наоко што тише разбије и порази овај миран али упоран покрет отпора.
Испред Кфоровог најмодернијег наоружања је стао голоруки српски политички трећи сталеж, сталеж од престонице одбачених, схваћен као терет и баласт над авроатлантским путем олигархије у Београду. Но, самим тим је тај сталеж показао сву своју величину и аристократску племенитост у односу на олигархијину анационалну сировост и крајњи материјални простатлук.
Сасвим је јасно да је олигархија сада нервозна јер је сваки крик који допре са барикада изнова врати у омрзнуту стварност коју треба уклонити „у име прогреса“ и у немогућност лагане релаизације свих одавно успостављених јавних и тајних дилова са Бриселом и Вашингтоном.
Њихова трулежна политика реакцијом Срба са севера Космета престаје да буде део нашег колективно несвесног те престају да делују њихове евро бајалице и ми се отрежњујемо, патимо али на жалост и чекамо. За непријатеља који је проучавао нашу историју остаје енгигма - да ли ми тим чекањем сакривено и интезивно сакупљамо снагу за скорашњи искорак у коначну слободу или је то оно чекање које нас је карактерисало за турских петсто година ропства.
Због те недоумице непријатељ и улази у наша села и хапси и када га народ не дира, игнорише и само констатује да је тренутно јачи и моћнији и да је због тога сада ту. Непријатељу није довољан мир који му је рајински сервиран јер он зна над киме и како и уз чију помоћ сада влада и креирањем инцидената покушава да проникне у суштину мучног чекања којем га окупирани народ на северу Космета свакодневно излаже уз непрекидно му у лице казивање да он ту још дуго неће остати.
Срби севера Космета су за Нови светски поредак још увек непрокрчена стаза. Они су још нераскринкана магична појава односа служења Богу, љубави и слободарству, појава толико страна и непозната сајентолошком поимању света оних који им разапињу жицу преко имања и праве вештачке државне границе.
Њихов тренутни начин борбе је за непријатеља тешко разоткрив за поређења на која је он у свом црно-белом свету навикао да функционише и прпагандно оправдава своја илегална војна присуства.
Оваквим деловањем се непрородно и демонски креативним ЦННовским пропагандистима не оставља простор где ће положити своје нове Рачке, Сребренице, Бенгазије, Хомсе и Хуле. Где ће искреирати неки косметски Тахрир.
Остају само непријатељ и локални Срби једни наспрам других. Последњи бастион српства истрајава, искрица и светлуца. Баца довољно светла да нам покаже куда и како треба ићи.
--
Оливер Вуловић
