Срби и даље не виде јасно ни пријатеље ни непријатеље

Доминација Запада у огледалу великог и контроверзног немачког теоретичара државе и права Карла Шмита

* Сулудо је веровати, каже Schmitt, да безазлени и немоћни народи, будући да никога не угрожавају, могу имати само пријатеље, или да ће непријатељ бити дирнут њиховом слабошћу и неспособношћу да се бране. У сфери сурове реалполитике, народи који верују у такве бајке, осуђени су на нестајање

* Позивајући се на универзализам и хуманост, и непријатељ као категорија престаје да постоји. Појам „непријатељ“, се стога замењује појмом „реметилачки фактор“ и тиме се противник дехуманизује и одузима му се сваки дигнитет и легитимитет. Он нарушава и угрожава глобални мир и универзалне вредности, па је стога ван оквира људскости и закона. Тако се подразумева да је оправдано разарати државе у име универзалних принципа хуманости, и то без формалне објаве рата

* Можда је овај одлучујући квалитет западне политике најбоље препознао, и грубо али прецизно сажео Стаљин. На једном од састанака Политбироа раних педесетих, он је изговорио ону пророчку реченицу која је најавила еру Горбачова и Јељцина: „Када мене више не буде, капиталисти ће вас подавити као слепе мачиће“

* Док је Запад своје непријатеље („реметилачке факторе“ попут Ирака, Србије, Либије, Сирије, Ирана) увек јасно идентификовао и сурово кажњавао, дотле је руска политика у некој врсти сталне хамлетовске недоумице

* Schmittovim очима гледано, и балканска политика и њен исход постају разумљивији. Они политички успешнији (Хрвати или Албанци, на пример), увек су јасно сагледавали своје пријатеље и непријатеље. Они други, мање успешни (Срби или Македонци, на пример ), у својим политичким лутањима никада нису јасно дефинисали ни пријатеље, ни непријатеље

* Из угла Schmittove анализе, српска политика ослањања на четири стуба – ЕУ, САД, Русија и Кина – делује наивно и нереалистично, отприлике исто онолико, колико је наивно и чланство Русије у „Партнерству за мир“

          Пише: Небојша Катић (Из другог угла)

          УПРКОС неспорном опадању економске моћи, Запад (још увек) успева да светски геополитички простор супериорно обликује сходно својим политичким и економским интересима. Различите политичке и партијске констелације западних држава нису препрека у превладавању њихових међусобних стратешких и тактичких неслагања. Запад у свим најважнијим политичким или војним акцијама делује јединствено, или готово јединствено. Успешност овог делања је запањујућа и тражи објашњење.

          Значајан допринос разумевању политичке доминације Запада може пружити дело великог и контроверзног немачког теоретичара државе и права, Carla Schmitta (Карл Шмит). Узроци западног тријумфа нису тема Schmittovih размишљања, али његове анализе и ставови нуде добар и занимљив, посредни одговор. То се понајвише односи на „Концепт политичког“, Schmittov čувени есеј необичног наслова, писан с почетка тридесетих година прошлог века. (1)

          Овај есеј је згуснут, вишедимензионалан, а повремено је и намерно криптичан. Schmittu можда чиним неправду када тако слојевит есеј сажимам на малом простору.

Небојша Катић

          Као што своје поимање естетике у крајњој инстанци сводимо на однос лепог и ружног, или као што поимање етике сводимо на однос добра и зла, Schmitt сматра да се и целокупна политичка сфера своди само на једно – на јасно разликовање пријатеља и непријатеља. Оваквом разумевању политике не може наудити ни концепт неутралности који се појављује у политичком животу.

          Неутралност и јесте могућа управо зато што постоји подела на пријатеље и непријатеље. Да такве поделе нема, неутралност би била бесмислена.

          Несумњиво најважнији, пресудан политички тренутак је управо онај „у коме се непријатељ у кристалној јасноћи препознаје као непријатељ“. Ова порука је вероватно и најважнија реченица есеја. Schmittova дефиниција пријатеља и непријатеља је сурово прагматична, огољена и ослобођена било каквог сентиментализма или идеализма.

          Непријатељ не мора бити економски конкурент, не мора бити ни зао или одуран. Истовремено, (политички) пријатељ може имати све најгоре особине, може бити чак и љути економски такмац, па ипак може бити пријатељ. Наравно, ни пријатељи ни непријатељи нису вечни, нити се са њима нужно мора ратовати.

          У Schmittovom универзуму, непријатељ државе (не појединца) је онај ко негира њен начин живота или му је претња, свако ко је у егзистенцијалном смислу другачији, ко је странац, ко је „онај други“. Иза овог помало криптичног става, Schmitt вероватно скрива и свој неспорни антисемитизам, али се тим ставом могу објаснити и неки збуњујући феномени, попут вековног западног анимозитета према православном Истоку.

          Сулудо је веровати, каже Schmitt, да безазлени и немоћни народи, будући да никога не угрожавају, могу имати само пријатеље, или да ће непријатељ бити дирнут њиховом слабошћу и неспособношћу да се бране. У сфери сурове реалполитике, народи који верују у такве бајке, осуђени су на нестајање.

          Непријатељ не долази само споља. Он може бивствовати и унутар државе и може је угрожавати. Schmitt не скрива свој (хегелијански) став да држава мора стајати изнад друштва и да је то једини начин да се превазиђу, неутралишу и хармонизују појединачни или групни интереси. Под утицајем и свог вајмарског искуства, Schmitt сматра да свако ко доводи у питање опстанак државе мора бити неутралисан и не може се заклањати иза права која му дају устав или закони. У екстремним, критичним ситуацијама, правне норме престају да важе и на њихово место долази политичка одлука.

          Schmitt оштро критикује политичку злоупотребу појмова „универзализам“, „хуманост“, „човечанство“. Универзализам и хуманизам у политичкој сфери представљају идеолошки инструмент империјалне, пре свега економске експанзије, а термини попут „пацифизма“ служе само да обману. У том лицемерном контексту рат је проглашен за неприхватљиво зло. С друге стране, санкције, интервенције и казнене експедиције, насилне пацификације и слична брутална политичка и војна средства постају сасвим прихватљива – у име хуманости, дабоме.

          Позивајући се на универзализам и хуманост, и непријатељ као категорија престаје да постоји. Појам „непријатељ“, се стога замењује појмом „реметилачки фактор“ и тиме се противник дехуманизује и одузима му се сваки дигнитет и легитимитет. Он нарушава и угрожава глобални мир и универзалне вредности, па је стога ван оквира људскости и закона. Тако се подразумева да је оправдано разарати државе у име универзалних принципа хуманости, и то без формалне објаве рата. Критички антиципирајући време које долази, Schmitt каже да ће се ратови вођени зарад очувања или увећања економске моћи, уз помоћ пропаганде претворити у крсташки поход и у рат у име човечности.

          И управо на концепту политичког, баш онако како га Schmitt дефинише, Запад изузетно успешно функционише, успут користећи ту хуманистичку реторику коју Schmitt презире. Кристално јасно препознајући и именујући непријатеља, Запад води одлучну, истрајну и бескомпромисну политику свим средствима.

          Када је могуће, та политика се спроводи дипломатским средствима, а када није, егзекуцијама или бруталним војним интервенцијама. Пут може бити спор и кривудав, али је крајњи циљ увек јасан, као што је јасна и подела на пријатеље и непријатеље. У складу са тим се обликује и јавно мњење чиме се даје повратни легитимитет и нелегитимној политици.

          Можда је овај одлучујући квалитет западне политике најбоље препознао, и грубо али прецизно сажео Стаљин. На једном од састанака Политбироа раних педесетих, он је изговорио ону пророчку реченицу која је најавила еру Горбачова и Јељцина: „Када мене више не буде, капиталисти ће вас подавити као слепе мачиће“. (2)

          Schmittovom кључном политичком дистинкцијом (пријатељ и непријатељ) није објашњена само данашња моћ Запада – подједнако, па чак и јасније, она помаже и сагледавању узрока данашње немоћи Русије, на пример. Док је Запад своје непријатеље („реметилачке факторе“ попут Ирака, Србије, Либије, Сирије, Ирана) увек јасно идентификовао и сурово кажњавао, дотле је руска политика у некој врсти сталне хамлетовске недоумице.

          Schmittovim очима гледано, и балканска политика и њен исход постају разумљивији. Они политички успешнији (Хрвати или Албанци, на пример), увек су јасно сагледавали своје пријатеље и непријатеље. Они други, мање успешни (Срби или Македонци, на пример ), у својим политичким лутањима никада нису јасно дефинисали ни пријатеље, ни непријатеље.

          Из угла Schmittove анализе, српска политика ослањања на четири стуба – ЕУ, САД, Русија и Кина – делује наивно и нереалистично, отприлике исто онолико, колико је наивно и чланство Русије у „Партнерству за мир“.

          Carl Schmitt је био један од најпознатијих и најартикулисанијих противника и критичара либерализма и либералне државе. Можда је и мали парадокс, да је управо реалполитика западних либералних држава најбољи пример колико је базни Schmittov „концепт политичког“ и даље ваљан и незамењив.

——————————————————————————-
          (1) Свој текст сам базирао пре свега на енглеском преводу Schmittovog есеја из 1932. године. Књигу „ The Concept of the Political“ објавио је 1996. године Тhe University Chicago Press. Неке ставове Carla Schmitta сам преводио са енглеског не дословно, већ више у духу српског језика.

          (2) Ова Стаљинова реченица се наводи у неколико варијанти, али увек са истим значењем. У једној варијанти Стаљин упозорава своје сараднике да су слепи као мачићи и да ће после њега држава нестати, јер они не умеју да препознају непријатеља. Свакако да има и оних који ће у овој реченици пронаћи опсесију параноидног ума.